• Највећи живи српски пјесник Матија Бећковић је, као драги гост Удружења Срба Херцеговаца, Нову 7528. православну годину дочекао у Новом Саду. У Српској Атини говорио је о Српској Спарти. Његов говор преносимо у цјелости.

Фото: Миле Шапић / Српско коло

Браћо и сестре Херцеговци и пријатељи Херцеговине, даме и господо, срећна слава!

Указали сте ми незаслужену част позивом да будем с вама и подигнем чашу на овој трпези љубави и дочеку Српске нове године у Српској Атини.

Знам да вам неће бити мрзно ако најпре наздравим Црногорско-приморској митрополији Српске православне цркве.

Коме бисмо, у овој ноћи и у овом пресудном часу, се дубље поклонили него њеним светињама, мученом Косову и њеној скупој судбини. Не бисмо погрешили ни када бисмо уз „Христос се роди“ овог Божића рекли и „Црна Гора се роди“.

О коме, сем него о њој, и њеној Митрополији вечерас се говори широм планете, у свакој српској кући у којој свећа гори.

Баш у време кад се чинило да је Леотар сменио Ловћен, Требиње Цетиње, а Грачаница на цркви и капелу – Ловћену, очи хришћанске васељене окренуле су се у чуду у Црногорско-приморској митрополији.

Баш кад се чинило да је све помрло шапатом васкрсла је и појавила се у својој слави, лепоти и висини као свијетли образ Црне Горе, Српске православне цркве и српскога народа.

Кад се чинило да су се Црногорци предали, да су пристали на све и да могу без свега, устали су и показали да не могу без оног најсветијег и најбитнијег – своје цркве и вере у Бога.

Дирнути у очињи вид устали су да бране своје очи, не оне из главе, него оне праве.

Ћутали су кад су им порицали историју, преименовали језик и писмо, а стали у одбрану вере знајући, ако им узму цркву – узели су им све, а ако цркву одбране – неће им узети ништа.

Тако су у најтужније дане ове Митрополије њу уписали међу најславније у својој вишевековној историји.

 Ујединили су се око оног суштинског, важнијег од свега другог, због чега вреди живети и умрети и тако дали пример и путоказ око чега би се као око Косовскога завета опет могао ујединити цео српски народ.

Још једном је удар нашао искру у камену и обистинила се стара истина да је одбрана са животом скопчана.

Ко је икад могао у сну снити, да ће у Српској Спарти, Србе и српску цркву прогонити и да ће Црна Гора, која је била имање Цетињскога манастира, отимати и манастири и манастирско имање и да ће од цркве, која јој је дала крштеницу, тражити да се легитимише и покаже своју легитимацију њима.

И да ће брат, који не верује, отимати храмове брату који верује.

И да Немањићи у Црној Гори неће имати ништа, као што им и име каже, да ће се питати да ли се Савина вода, Савин лакат и Савин кук зову по Светом Сави или Сави Ковачевићу.

Да се неће знати чије је Мирослављево јеванђеље, ни чији је манастир и ћивот Острошког Чудотворца.

Митрополија треба да докаже чији је који манастир, мада је на сваком манастиру иза врата написано ко га је и кад подигао, а чим уђеш у њега, ту је и портрет његовог домаћина и његов гроб.

Црногорско-приморска митрополија је већ једном убијена. Њен митрополит и 146 свештеника су побијени од безбожника без суда и закона. Сви су уписани у диптих Светих и као свештеномученици премештени на иконе.

Из њихове крви и крвљу заспане земље Митрополија се обновила.  Уместо да се њоме поносе, хоће да је дотуку.  Већ су тукли владику Методија, а Митрополиту је изречена последња опомена.

Давно је уочено да Његош за све јунаке у „Горскоме вијенцу“ наводи из ког су племена, осим за игумана Стефана, који је и најстарији и најпаметнији.

Он је славио Божић у Витлејему, славио га у Атонскoj Гори, славио га у светом Кијеву.
Он је многа зажегâ канђела на олтаре цркве православне. Он представља највишу мисао и целу хришћанску васељену.

Он о себи каже:

Оно што је игуман Стефан у „Горском вијенцу“, то је српска црква и њена митрополија у Црној Гори данас.

То је једина вишенационална и универзална институција у Црној Гори у којој нису сви једноумци из истог села и племена. Високу крилату реч и универзалну мисао њених духовника слуша и данас цео свет.

Њој су се одазвали и Рим и Цариград, и Лондон, и Париз, и Њујорк, и Чикаго, Будимпешта, и Копенхаген, и Нови Сад и Београд.

Хиљаде младих људи кренуло је пешке према небу.

Један Куч ми је јуче послао поруку:

„Оздрависмо гледајући у свијетли образ Црне Горе у ове божићне дане.“

Помишљао сам да би и митрополит Амфилохије данас могао поновити некадашње речи владике Данила:

„Благо мени моји соколови, благо мени јуначка слободо. Јутрос си ми дивно васкрснула из гробова нашијех ђедова.“

Браћо Срби, Христос се роди! Срећна вам Нова година!