ПЛАН Б: Узели бисмо „само“ земљишта на приморју

  •  На дан Светог Саве, 27. јануара, у емисији „Аргументи“ на црногорској државној телевизији (РТЦГ), гостовали су г. Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве (МЦП СПЦ) и адвокат г. Никола Мартиновић, који је близак ставовима црногорске владе. Тема је била најактуелнија: Закон о слободи вјероисповијести, који је донела скупштина Црне Горе.

ФОТО – www.manastirpodmaine.org

У телевизијској дебати је г. Мартиновић заговарао одредбе тог закона а СПЦ је упутио да се за преиспитивање његових одредби обрати у судским инстанцама Црне Горе. Међутим, већ крајем седмице, 1. фебруара, РТЦГ је објавила вест о новом иступу Н. Мартиновића: „Мартиновић оцијенио: СПЦ брине због вриједног земљишта“. По тој вести, адвокат Мартиновић је сада изјавио: „Проблем неће бити ни формална регистрација, већ вриједне инвестиционе некретнине…“.

Јасно је да један, несумњиво способан адвокат не би неовлаштено давао изјаву да ли ће држава Црна Гора регистровати СПЦ и шта жели да узме од СПЦ. После поновних масовних протеста у четвртак 30. јануара, паника режима је очито све већа и апетити су се смањили: невладина организација „Црногорска православна црква“ се пушта низ воду, није више спорна регистрација СПЦ а некога занимају још једино земљишта на Јадрану. Уз то је Н. Мартиновић додао: „Оно што је суштина и на чему ће, према мојем мишљењу, СПЦ инсистирати у преговорима јесте питање некретнина које нијесу коришћене као богослужбени објекти. Дакле, њих интересује градско грађевинско земљиште прије свега, што је и највреднија имовина којом та црква данас газдује у Црној Гори“. Ово је пак замена теза, било би поштеније рећи: „Нас интересује градско грађевинско земљиште, да га одузмемо од СПЦ“.

Ипак, то је велики позитиван помак – нема више уцењивања са регистрацијом СПЦ а и имовински апетити су смањени „само“ на грађевинска земљишта која су погодна за изградњу туристичких објеката (углавном у општинама Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва). Али, појављује се сада проблем на који г. Мартиновић и истомишљеници нису рачунали: баш та имовина на Приморју није ни била у краљевини Црној Гори, на чије наводно власништво над црквеном имовином се заговорници закона данас позивају (подсетимо да се тамошња до 1918. најјача странка, под Аустријом, звала Српска странка на Приморју). И приликом уједињења 1918. Бока Которска у нову државу није ушла одлукама Подгоричке скупштине (на којој није била ни заступана, јер није била у саставу Црне Горе), већ одлукама својих народних вијећа.

На подручјима општина Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва постојао је аустријски правни ред са земљишним књигама (упис власништва) и са катастром (геодетски уписи и уписи поседника). Барем ту је дакле кад је реч о имовини документација уредно вођена. А шта је са црквеном имовином у приморским крајевима? 1870. је цар Франц Јозеф, на предлог Стефана Митрова Љубише, српског књижевника из Боке и посланика Царевинског већа у Бечу, донео одлуку о стварању Бококоторске епархије. То подручје је тада издвојено из Далматинске епархије, а са њим и сва српска црквена имовина далматинске епархије на подручју Боке – цркве, манастири и земљишта. Из шематизама Бококоторске епархије, који су излазили од 1874. видљиво је чија је то црква. Већ у уводном чланку „Исторички преглед о правосл. Цркви у Бококоторској“ у шематизму из 1874. говори се о светом Сави, који је „у стара србска доба“ у тим крајевима основао две епархије, зетску и захумску, чија граница је била између Котора и Рисна. У каснијим шематизмима, на уводним странама се помиње: „Завјетни Покровитељ цијеле Епархије Св. Сава архиепископ српски“.

Бококоторска епархија била је заједно са Далматинском епархијом у Буковинско-далматинској митрополији до 1919, до уједињења српских цркви. Самосталност је задржала све до 1931, када је прикључена Црногорско-приморској митрополији СПЦ.

Дакле, потпуно је јасно, у чијем су власништву некретнине на Приморју некадашње српске Бококоторско-дубровачке и спичанске епархије односно њеног правног претходника Далматинске епархије Српске православне цркве: у власништву српског народа. Ни план Б подгоричких властодржаца нема шанси да прође.

 

Никола Милованчев, правник и публициста
/“Политика“, 6. фебруар 2020. г./

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар