Поље у Херцеговини, најближим планинским гребеном одјељено од обале мора, али и политична област шира од његових изразитих орографских размеђа, због чега је и у венецијанским државним хартијама носила назив Provincia di Popovo.
Ова фотографија је послата у оквиру пројекта Трагом душе 2015. Аутор: Теодора Мијановић – Извор: Википедиа
Пише: Горан Комар
Нисам сигуран у којој мјери је, током записиване историје ових крајева, Требиње носило примарност, као главна и важнија тачка политичког прстена кршевите земaљске “поверхности“ јужне Херцеговине. Изразити расадник црквене и политичке елите српскога народа од средњега вијека, а посебно током 17. и 18., вијекова великих и финалних млетачко – турских сукобљавања. Предио дубоког и најдубљег дохватљивог српског хришћанског сабирања у барем двије древне светогоспођинске тачке: Завали и Тврдошу. Предио који у потпуности илуструје дубину српског вјерског наслијеђа у својим некрополама расутим уз десну обалу Требишњице. Предио понорнице. Предио винограда. Ипак, дубином вјере, разлисталошћу винограда Господњег који је народ Попова узгајао ходајући трагом Светога Василија Тврдошког и Острошког, обгрљено је Попово моћном молитвог свога земљака чија се старина памти и показује.
Попово је помињано у давнини од барског љетописца, то јест састављача познатог родослова који су многи аутори стављали у завршницу 12. вијека[1]. Облик имена области, овдје употријебљен, описујући хумску земљу, је Pabava (Код П. Анђелића: Papava). И у повељи краља Уроша I који је потврђивао раније даровнице кнеза Мирослава, помињана је поповска жупа. Исправа нам је значајна и због прикључивања поповске Површи (Бобана) Попову[2]. Овај аутор доноси и податак из Записа Љ. Стојановића који се датира у 13. вијек а којим поповска општина позива Дубровчане на станак у Затон[3]. Такође, коментарише појаву жупана Твртка у Попову у првој четвртини 14. вијека по дубровачким споменицима које је објавио dr. Gregor Čremošnik[4]. Наравно, сасвим је незаобилазно поменути поповску властелу Чихориће – Друговиће у 14. вијеку[5]. Мноштво је исправа 14. и 15. вијека у којима се помиње Попово. Pavao Anđelić казује како је више докумената у којима се помиње Попово у томе раздобљу него што може понијети било која друга жупа у опсегу Босне и Херцеговине. Он, такође, пружа и исправе из Архива Дубровника, мада опет по М. Динићу. С почетка 13. вијека, Богдан Радинчић из Жакова у Попову. Затим, у половини 15. вијека Вукосав Новаковић из Кијев дола.[6] Овај аутор скреће пажњу на радове Б. Храбака, Х. Шабановића, М. С. Филиповића.
Веома стара средишта Васељенске цркве у овоме крају, која илуструју наше давнашње утиске о паралелности развитка и рецепције хришћанства у обалу и блиска горја, путем веома привилегованих путања које оцртаваху херцеговачка и далматинска поља, дају разлога да се, ипак, јако озбиљно, увијек узима одомаћени термин Попово, као изворни за овај жупни предио. Када касније будем пружио краћу евалуацију древнијеих имена поповских села, видјеће се да, као и другдје, бројни топоними посве нестају од времена турске експанзије. То је случај и у другим српским областима, каква је Драчевица у Боки, гдје имена села и сеоских одломака нестају од почетка млетачке владавине (Богљеновићи у Кутима). Тако нећемо бити изненађени што се велики број презимена у Попову, и другдје по Херцеговини, избрисао из народног памћења. Изненађује и брине нешто друго. Дубина и потпуност брисања веза и памћења на значај и величину поповских фамилија које су се током млетачко – турских ратова 17. и 18. вијека пресељавале у Боку и приморје.
Сасвим је сигурно да и учвршћено име Попово и негда употребљавано име Крива Лука, илуструју жупни крактер предјела, снажни продор средоземног утицаја, закривљеност поља које јесте градило алувијалну удолину чији је најупечатљивији хидролошки врхунац обиљежен ујезеравањем. И другдје у Херцеговини и Боки, најдревније легенде вежу се уз воде, провале вода, пропадања вода. Тако је у Зупцима (Сутјеска), тако је у Крушевицама (Чопи). И Бока се називаше Рисанском ријеком јер са високих гребена, сигурних за караване и трговце, проматрана она у њезином дубоком миру, изгледаше као Попово напуњено водом. Свакако да је у слици коју су носили Поповци, њихово поље, када се претвори у огромну ријеку, било и шире неголи бокешки тјеснаци.
Попово поље гради најнижи дио депресије Требишњице. Рачуна се Попово од села Пољице, на лијевој страни Требишњице, до Хутова, практично завршавајући испред планине Жабе. С. Мишић издваја неколико цјелина: Доње и Горње поље, Луг, Бобане и Требимљу[7]. Мјесто Равно дијели поље на Горње и Доње. Од малог поља Љубиња Попово је одјељено изразитим крашким билом. Према Требињској Шуми Попово се граничи Лугом.
Требишњица је понирала у Дољашници да би као Дубровачка ријека изашла из земље. У давна и незапамћена времена, она је одливала кроз пећину Вјетреницу код села Завала.
Од половине 14. вијека Љубиње је помињано као засебна област, а раније је припадало Попову[8].
Кроз старију историју, Попово је лежало углавном у саставу Хумске земље, која се као живи термин губи кроз другу половину 15. вијека јер га тада потискује име Херцеговина. Тако, са појавом и нарастањем Косача који су оштро сузбијали осталу хумску властелу. Осим тога, назив Хумска земља биће овим збивањима све више ограничен на предио западно од Неретве, а долазак Турака донијеће коначно учвршћивање појма Херцеговина[9]. Такође, фрагментовањем источног дијела Хума, биће овај појам изједаначаван са појмом жупа какве су поповска, дабарска или невесињска.
Најстарији дохватљиви појам земље у чијем је саставу лежало Попово је Захумље, поменуто по Константину VII Порфирогениту као архонтија Захумљана у којој леже градови. Дукљанин, који ствара касније, па ма колико касније, помиње Хумску земљу, али ће исти поменути и Захумље као име епископије. У повељама Стефана Првовјечаног и синова му стоји Захумље. Хумска земља је поменута у повељи Стефана Немање Сплићанима концем 12. вијека. И током 12. и 13. вијека ови се појмови употребљавају али са превладавањем Хума. С. Мишић обазриво казује да у изворној грађи није могуће потврдити да је име земље измјењено током немањићке доминације[10].
Када говоримо о границама старе поповске жупе може се рећи да је према истоку, према требињској жупи, овај међаш чинио Луг са селима Хум и Цицина. На јужној страни Попово се састављало са Приморјем, низом поповских села: Шћеница, Голубинац, Орахови до, Цицрина и Турковићи. Према западу и жупи Жаба, бијаше Чавашка градина а онда Мала Градина и Голо Брдо. Преко Љубиња, Попово је дотицало жупу Дубраве која ће бити значајна за наше разматрање догађаја у 17. вијеку. Према Дабру на сјеверу, Попово се планинама Ситницом и Кулашом уздизало на планинске косе које ће имати значаја у млетачко – турском рату на измаку 17. вијека[11].
Попово поље је уоквирено крашким гребенима средње висине. Према доњем дијелу долине Неретве уздиже се планина Жаба (955) и превој Храсно. Од Љубиња је одвојен планинским простором у којем се истичу Илијина глава (804), Липница (1067) и Врањак (1073) која се ка југоистоку продужавају билом Бјелашнице са висовима Сиљевац (1297), Илија (1338) и Мотка (1395). Од Приморја је Попово раздјељено брдима Градина, Рујница, Трескавац, Братогошац, Острог, Брековац и Кључница. Узводно, Требишњицом, поље прелази у крашку зараван Луга и Шуме[12]. Уз приморски гребен нижу се села која почињу Пољицама, затим, Седлари, Грмљани, Завала, Чваљина, Равно, Дврсница, Веља Међа, Трнчина и Турковићи. Подножјем планина које Попово раздвајају од Љубиња и Дабра леже: Туље, Мркоњићи, Дријењани, Драчево, Дубљани, Величани, Галичићи, Струјићи, До, Котези, Орашје, Чаваш. Поред ових насеља Попову припадају и Додановићи, Корлати у сјевероисточном дијелу, те Беленићи, Кијев до, Голубинац, Орахов до, Цицрина и Требимља у југозападном[13].
Границе области описао је детаљно Миленко С. Филиповић у дјелу које је објављено у Сарајеву 1959. године, као резултат изучавања послије другог свијетског рата и Љуба Мићевића од прије другог свијетског рата. Теренска претраживања г. Филиповића текла су финално током 1951 – 1956. године, донијевши слику стања рецентног житељства Попова, радом израђеном у маниру старијих антропогеографа Цвијићеве школе. Није, међутим, занемарљив и допринос сликању привредних прилика и историјског хода[14].
На почетку 7. вијека, у власти Византије стајали су само градови на обали. Када је пао Равенски егзархат овај дио Јадрана је за Византију изгубио значај, па су се крајеви у залеђу осамосталили током прве половине 9. вијека. Средином 9. вијека у захумљу су формирани елементи државне организације. Међутим, када је 867. Василије I упутио флоту под Дубровник, Захумљани су признали његову власт. Из тих времена датира обавеза Дубровника да даје данак Словенима у залеђу. У вријеме Василија I Срби из Захумља и Травуније учествовали су у опсади Барија. Најстарији познати кнез Захумља је Михаило Вишевић. Одређени његови потези када је 912. године пристао уз бугарског владара свједоче настојање ослобађања од византијског утицаја. Такође, вјерује се да је захумски кнез био супростављенсрпскоме кнезу Петру Гојниковићу који је управљао Травунијом и Паганијом. Широко је познато и учешће кнеза Михаила на Сплитском сабору 925. године. На томе сабору формирана је сплитска архиепископија којој је потчињена епископија у Стону. Вјерујем да није могуће на темељу појединачних исправа (папских) доносити закључке о статусу наших земаља у вријеме кнеза Михаила, као и просуђивати његову вјерску и црквену орјентацију. Попово је свакако спадало у земље кнеза Михаила, а након њега овим областима је управљао српски кнез Часлав Клонимировић. Све до 927. године Благај је, поред Стона, био политичко средише Захумља. Касније, средиштем постаје Стон. Послије 950. године захумљем су свакако управљали аутохтони кнезови али под врховном влашћу Византије. Када је Самуило 998. освојио Драч, Дукљу и Рашку у састав његове државе ушло је и Захумље. Од 1018. године све српске области наћи ће се у саставу државе Ромеја, али су српске области, па и Захумље, задржали своје вазалне владаре.
Ова фотографија је послата у оквиру пројекта Трагом душе 2015. Аутор: Теодора Мијановић – Извор: Википедиа
Вјерује се да је Стефан Војислав послије 1043. године владао и Захумљем. У овоме раздобљу саграђене су у приморју цркве Св. Апостола Томе у Кутима код Херцег – Новог, као и црква Св. Михаила у Стону. Манастир Завала би, према предању, такође стајао на траси древнога пута из дубровачког – сланског приморја ка унутрашњости. Коначно, ваља водити рачуна и о томе да ни Затон у вријеме кнеза Мирослава није припадао Дубровнику.
Око 1130/1131. године Хумском земљом је владао кнез Деса, брат великог жупана Уроша II. Он је власт проширио и на Травунију и Дукљу. Сачувано је предање да је сахрањен у цркви Св. Павла у Црнчу код Требиња. Уз помоћ Манојла I Комнена он се успео на власт у Рашкој и постао велики жупан.
Када је Стефан Немања освојио Дукљу послије 1186. године Захумље је већ стајало у рукама његова брата кнеза Мирослава. Нове прилике у овој земљи настају послије упокојења Манојла I Комнена и успоном Немањића. Након рата са Дубровником у неуспјешне поморске кампање, склопљен је уговор у јесен 1186. Захумљани су слободно силазили у Дубровник ради трговине а Дубровчанима је гарантована слобода трговине по читавој српској земљи. Кнез Мирослав је током 1190. године дошао у сукоб са Немањом. У љето му је Дубровник дао право азила. Тада је Растко Немањић у Хуму провео двије године.
Хумском земљом, дакле и Поповом, владао је послије Растка кнез Петар који је протјерао удовицу кнеза Мирослава и њезина сина Андрију. Послије 1207. године Немања је ушао у Хумску земљу и Андрији дао на управу Стон, Попово и Приморје. Послије 1239. године он је успио да прошири власт на читаву Хумску земљу. Када су великог кнеза Андрију насљедили синови жупани Богдан и Радослав, Богдану су припале области источно од Неретве. Радослав је устао против краља Уроша I, који је касније насљеднике кнеза Мирослава сузбио[15] и као властелу везао уз Стон и Попово. Овај податак свакако истиче значај и положај Попова међу областима Хумске земље источно од Неретве.
Жупан Богдан поменут је последњи пут 17. окт. 1278. године. Он је сигурно сједио у Попову. Међутим, од 1282. године у Попову се јавља жупан Твртко који је био Богданов син[16]. Он је чинио штете дубровачкој трговини па се често помиње у исправама. Захумљем је владао краљ Милутин и за његово доба веже се једна крупна градитељска фаза манастира Тврдош код Требиња. Тада, 1285., у вријеме жупана Твртка, помиње се село Голубинац у Попову и његов житељ Прводраг Обрадић[17].
Од 1303. до 1306. године у захумље па и Попово су продрли Шубићи, па је кнез Константин, њихов властелин управљао обим предјелом. Ипак, Милутин је успио да поврати српску земљу.
У Попову се помиње Богдан II, син жупана Твртка I, а затим, 1312. Озроје Толканић[18] као писар у канцеларији која је највероватније стајала у Попову.
Слиједи период власти Бранивојевића током двадесетих година 14. вијека. Њихову власт коју су наметнули ширећи се из Стона, признавали су наследници кнеза Мирослава Тољен и Никола синови жупана Твртка II. Из једног документа насталог 1322. може се докучити да су поповски жупани Тољен и Никола фактички господарили Поповом.
У то доба, 1372. године помиње се у исправама Завала[19].
У продору босанског бана Стејапана II Котроманића догодила су се знатна прекомпоновања власти у оквиру Хумске земље. Петар Тољеновић није признао власт босанског бана који га је погубио, а Попово дао на управу његовом стрицу Николи – родоначелнику Николића. Њему је дао и своју сестру Катарину. Попово поље је од 1327. било у саставу босанске државе. Вјерује се да је српски краљ 1327 – 28 повратио власт над Поповом али ју је босански бан 1330. вратио. Николићи, од раније у сросдтву са Немањићима постали су блиски и са Котроманићима.
Од 1332. године помиње се жупан Милтен Драживојевић који је имао сина Санка о чијем политичком дјеловању знамо нешто више. Он је у шездесетим годинама одржавао живе везе са Дубровником, али 1367. учествује у устанку против бана Твртка који га је протјерао из Попова. У 1370. помиње се његов син Бељак и то као главар у Попову. Санковићи су господарили пуно ширим подручјем које је обухватало и Површ, Жабско, Дабар и Невесиње. Крајем 14. вијека кнез Вукослав Николић поставио је царине које се јако погађале дубровачку трговину[20]. Жупан Милтен је био човијек краља Стефана Душана. Вјерује се да је и Невесиње послије 1344. године припало Санку Милтеновићу[21]. Прилике у Хумској земљи током прве половине 13. вијека и колебљиви став овог властелинског рода који лавира између српскога краља и босанског бана, и на темељу изворне грађе дубровачког архива слика Ђ. Тошић[22]. Он помиње жупана Милтена и његовог сина Санка који су 1335. људи господина босанског бана, затим војводу Ружира и Милтена, људи сада господина краља 1336., те жупана Санка племића господина бана 1348. године[23]. Исти аутор пружа драгоцјену расправу о поријеклу и посједима Санковића. Илустративна је снага Санка који је ширио посједе јужно од Попова поља, боравио у Петровом селу а управљао предјелима од горње Неретве, као матичног добра, преко Невесињског, Трусинског и Дабарског поља[24].
Током 14. вијека уз Попово се веже још једна властелинска фамилија Чихорића. Градоје Чихорић већ 1335. године, а годину касније помиње се жупан Ненац. Познат је стећак на гробу Полихроније жене Ненца Чихорића из Величана. До конца вијека, 1399. помиње се жупан Дабижив Чихорић[25].
Црква Светох Архангела Михаила у Величанима Фото: Милован Бокић – Извор Википедиа
У почетку 15. вијека у Попову је стајао војвода Радич Санковић којега је сузбио Косача. Године 1413., помиње се у Голубинцу Радовац Трдошевић. Николићи су и почетком 15. вијека господарили Поповом. Краљ Остоја је 1418. године укинуо царину код Хутова коју је поставио кнез Гргур Вукосавић Николић[26]. Године 1423. помиње се Чваљина[27].
Потомство кнеза Мирослава, синови Николе, Владислав и Богиша Николићи, господарили су Поповом јер 1342. године примају могориш од Дубровачана као господари области. С. Мишић налази, на темељу једне одлуке Вијећа умољених да су стајали под утицајем и босанског бана и српског краља. Свакако да су Николићи у то вријеме били у најбољој прилици да се окористе везама и на једној и другој страни[28].
Током 1350. године Душан је упао у Хумску земљу, узео долину Неретве и кренуо ка далматинским градовима а Орбини казује да су му се Николићи придружили. Овај поход није имао изгледа на успјех јер се српски суверен сусрео са тешкоћама на другим странама. Године 1353. нестаде бана Стефана II Котроманића којега је наслиједио Твртко I, владар велике амбиције. У вријеме почетка успона бана Твртка Поповом је господарио кнез Војислав Војновић, као и Дабром. Сигурно је да Попово није заобиђено у сукобима кнеза Војновића са Дубровником од 1358. године. Вјерује се да Николићи тада признају власт Војновића који фигурира као најмоћнији великаш у држави[29]. Занимљиво је да Дубровчани 6. јануара 1361. године пишу и Санку Милтеновићу жалећи се на кнеза Војновића[30]. У вријеме оог рата у Попову је дошло до очигледног политичког расчлањивања аутохтоних властелинских фамилија. О овој сложеној ситуацији пише С. Мишић који казује како Санко Милтеновић узима улогу посредника, али и сукобу тепчије Степка Чихорића са моћним Војновићем[31].
Попово је у другој половини 14. вијека спадало у Хумску земљу. Мир Војновића и Дубровника склопљен је у Оногошту августа 1362. године. До јесени сљедеће године кнез Војновић се упокојио. Послије њега жупан Санко је могао овладати Поповом и Дабром и 1363. године он прима могориш. Сада је значајно истаћи да је жупан Санко окупио хумске земље лијево од Неретве. Могориш је у старини плаћан кнезовима Требиња и захумља, а када су ове земље изгубиле самосталност, хумски могориш се везивао за господаре Попова[32].
У Попову се током 14. вијека помињу и властелини Галичићи који су се укопавали у Величанима (стоји натпис Рађа Галичића). Из овога рода је био поповски кнез Влатко Вучетић који би живио на прелому вјекова 14. и 15., као и 1461. кнез Владислав у Завали[33].
Веома озбиљан значај имали су такође у 14. вијеку Дедићи (Дудићи) којима је Дубровник 1332. плаћао могориш као хумским господарима[34].
Између 1368. и 1372. године у Попову се мијењала власт Санка, бана Твртка, Николе Алтомановића, па су Дубровчани могориш плаћали аутохтоним Дедићима[35]. Дакле, јасан је примаријат области која је, као средиште, могла наслиједити и Стон на којем је тако упорно инсистирао Војновић у његовим замашнијим плановима.
Између 1370. и 1372. године Хумском земљом источно од Неретве је владао Никола Алтомановић синовац Војислава Војновића. Њега је здруженом акцијом уништио бан Твртко и кнез Лазар (1373) и Твртко је постао господар Хума, мада су Сланско приморје запосјели Балшићи. Али, Твртко је 1377. узео и Драчевицу, Конавле и Требиње. До конца 1382. године Твртко је успио да обједини територију Хума, па је сљедеће године подигао Брштаник, град Св. Арх. Михаила.
Послије Санка, на чело фамилије дошао је жупан Бељак Санковић, одан краљу Твртку и у добрим односима са Дубровником. Санкови насљедници успјели су за окупе области старог Захумља, владајући Поповом. Дабар, Попово, Слано, Дубраву и Зажабље[36].
Када је 1391. године нестало Твртка који је могао држати земљу у својим рукама, на власт је дошао Дабиша за чије ће власти доћи до снажења обласних господара. У Попову ће се подићи Николићи јер су били одани краљу Дабиши, мада се та смјена догађа након продора Влатка Вуковића и кнеза Павла Раденовића у Конавле. Године 1392. Милиша Николић прима могориш. Са крупнијим политичким догађајима опет ће се вратити Санковићи уз помоћ Влатка Вуковића и загосподарити Коњицом, Невесињом, Дабром, Поповим пољем и дијелом Приморја[37].
Када говоримо о поповској властели 1402. године хумски могориш је подигао Радич Санкович, али је њега уклонио Сандаљ Хранић који је 1404. узео његове територије. Ипак, од 1414. године могориш наплаћује Гргур Вукосалић Николић. Све до 1443. године могориш су узимали његови синови Вук и Вукашин. С. Мишић закључује да су током 14. и 15. вијека Николићи најдуже примали могориш те најдуже господарили Поповом које је било једна од највећих и најзначајнијих хумских жупа[38].
Године 1410. Сандаљ Хранић је под својом влашћу имао Попово и области које су држали Санковићи. Он ће ове територије изгубити 1417. године, а мало послије 1420. ће Гргур Николић признати власт војводи Сандаљу.
У љето 1435. године Турци су ушли у Хумску земљу пруживши помоћ Стефану Вукчићу који је проширио власт и на западни Хум. Гргур Николић је тражио сигурност код Дубровчана. Године 1438. Стефана ће потискивати Турци, однос снага међу великашима се мијењао, али је Стефан успоставио доминацију сљедеће године. Године 1445. биће изнова угрожено Попово поље у рату Стефана и краља Томаша. Дубровчани су савјетовали Вукашину Гргуревићу да се склони у Дубровник, а у прољеће 1448. године, под притиском Турака, прелазиће народ из ових крајева на Стон и Пељешац[39].
У фебруару 1463. Турци су ударили на Херцегову земљу. Намјера је била да се доведе Владислав на власт. Средином маја Стефан се склонио у Нови, а средином јуна заповједницима Стона је наређено да приме становнике Попова способне за одбрану, а да фамилије пребаце на острва[40]. Када је у јесен 1463. Херцег био приморан да дијели змељу са Владиславом, он је задржао Попово. Ипак, септембра 1465. Турци су узели Попово. Млечани су запосјели дјелове обале око Неретве, и од тога часа, током вјекова, овај крај ће стајати на размеђу утицаја двије државе. Турци су држали и Луг, Љубомир, Журовиће, Поцрње и Ускопље. Херцег се маја 1466. упокојио у Новоме.
До љета 1470. Херцег Влатко је пришао Турцима па му је султан вратио Попово поље и Требиње. Почетком те године Турци су основали Херцеговачки санџак. Током 1476/77. године Поповом, као турски човјек, управља Херак Вранеш, а 1478. овим предјелом управља кадија. Касније, Херцег је држао само Нови и Рисан, да би Турци 1481/82, узели и овај град као последњу брањену тачку Херцеговине.
Када говоримо о средњевјековном Попову изузетно је важно поменути чланове управе старих политичких области којима је Попово чинило средишњи дио. Хумски кнежеви су имали тепчије које су задржали и када су сведени на ранг жупана. Они су водили рачуна о посједима и начину коришћења, бринули о међама и судили. Потомци кнеза Мирослава су држали, као жупани Попова, дио управе хумских кнежева. Они су посједовали и сопствену канцеларију (Озроје Толканић из Попова код жупана Богдана, 1318)[41]. Степко Чихорић бијаше у служби цара Душана. С. Мишић закључује да постојање тепчија у Хуму свједочи и његовој посебности у оквирима српске, а затим и босанске државе[42].
Као и друге области Попово је имало свој град који је лежао на брду Клисура изнад Завале[43].
С. Мишић пружа и преглед сеоских насеља у средњем вијеку која су лежала у окриљима Попова. Године 1321. Богдан Радинић из Попова, године 1372. помиње се Чваљина, 1420. године Крушевац и Галчићи (код Величана) као и Вукашин Тулић из Туљи. Године 1412. Пољица. Током 15. вијека. Дубљани, Голубинци код Завале, Жаково, Драчево, Добромани, Веља Међа, Кочин, Седлари и Равно[44].
Попово је под турском влашћу стајало са малим прекидима све до 1878. године. Турци су се у управљању ослањали на стару српску властелу, па су 1476. дали и Требиње и Попово Србину Хераку на управу. Његов зеамет се сатојао од четрдесет и једнога села. М. Филиповић исправно говори о миграцијама из овога краја као одлажењу и долажењу појединих фамилија, група фамилија али одржају етничког карактера предјела. Помиње одлазак жупана Попова у Дубровник 1483. године поводом одласка неколицине Поповаца на Мљет. И даље су у Попову присутни српски главари и кензови[45].
Житељи Попова у вријеме пореског пописа 1475/77. године: Kotezi, Priminje i Čajrovina: Radko sin Milata, Dobrač sin Miluta, Milša sin Radiča, Živko sin Vukice, Milobrad sin Radmana, Dragić sin radmana, Branilo sin Zada, Dobrilo njegov brat, Radoje sin Mirosala, Radilo sin Mirosala, Đurađ sin Radibrada, Božidar sin Radonje, Božičko sin Radonje, Milorad sin Radoslala, Mrđan sin Radka, Radić sin Radka. Domova 14[46].
Čavaš: Mijobrad sin Bratana, Radosav njegov sin, Radivoj njegov sin, Vukić sin Mirosava, Dobrašin sin Milobrada, Milić sin Radivoja, Božidar sin Mirosava, Radko sin Pribine, Vukoje sin Radka, Milat sin Radohne, Vukić sin Radašina, Radosav sin Radašina, Radoje sin radonje. Domova 11[47].
Kosićani: Stanihna sin Mrkoje, Pribio sin Stanihne, Mijoman sin Vukice, Rajan sin Radosava, Branko sin Novaka. Domova 4[48].
Radeže: Ostoja sin Radana, Radoje njegov sin, Ivan sin Rudana, Mišljan sin Gozdena. Domova 4[49].
Mišljen: Tihorad sin Pokrajca, Vukić sin Tvrdiše, Milša sin Radosala, Bole sin Vukše, Radič sin Novaka, Milin sin Uglješe, Vukašin njegov brat. Domova 7[50].
Kijevdol: Ivko sin Ribaša, Pokrajac sin Grubača, Ostoja njegov sin, Milan sin Novaka, Brajina sin Grubača, Radosav sin Novaka, Vukosav sin Novaka[51].
Orašje: Radosav sin Božidara, Milorad sin Božidara, Radibrad sin Veljka, Dejan njegov sin, Ljuboje sin Silka, Vukač sin Radoja, Vukčin njegov sin, Radosav sin Belošata. Domova 6[52].
Јасеница: Прибио син Миладина, Вукић син Радула, Вукмир син Вукче. Домова 3[53].
Zavala: Pop sin Ivke, Dobrilo sin Zlatara, Radoje sin Hraste, Petko sin Dobrašina, Brajko sin Radiše, Ivan sin Brajka, Ljuboje sin Vukosala, Cvetko sin Živka, Radko njegov sin, Brajan sin Radiše, Vukmir sin Milojka, Dragoje sin Vukmira, Ivaš sin Radoja, Vukić sin Radosala, Radivoj sin radosala, Milorad sin Brajana, Radovan sin Vukosala. Domova 15[54].
Kaćun: Vukić sin Jelana, Vučihna sin Jelnića, Vukašin sin Vukice, Vukmir sin Vukice, Viđen sin Ivana, Radovan sin Ivana Radibrad sin Ostoje. Domova 5[55].
Čvaljina: Bogdan sin Beraša, Vladko sin Sedlara, Dragić sin Vladka, Dobrić sin Vladka, Cvetko sin Bogčina, Vukašin sin Siče, Radonja sin Siče, Radosav sin Siče, Noviša sin Vladka, Bogilo sin Vladka. Domova 9[56].
Sedlari: Vukašin sin Boguta, Pokrajac sin Novaka, Radič sin Novaka, Ivko sin Vitaša, Ivan sin Milana. Domova 5[57].
Dubljani: Milat sin Tulića, gojak sin Tulića, Radosav sin Dabiživa, Đurađ sin njegov, Stakroje sin Božidara, Kozi sin Radoja, Vukić sin Radosava, Pribio sin Radosala, Radosav sin Mirosala, Vladisav sin Radoja, Stepan sin Miroslava, Radmir, brat, Kozia. Domova 11[58].
Vela Vas: Radoje sin Zovike, Radonja sin Vidosala, Mil sin Radoja, Radoje sin Pribila, Milorad sin Pribila, Dobrilo sin Bodoje, Radan sin Dobrila, Radan sin Novaka, Živko sin Novaka, Mihoje sin radiše, Vladislav sin Mihoja, Vlado sin Radosava, Đurađ sin Božidara, dragiša njegov sin, Plaviša sin Božidara, Radonja sin Pribila, Milovac sin Radonje, Bogiša sin Vukosala, Milša sin Vukosala, Dobrilo sin Stojisava, Milorad sin Vukosala, Radohna sin Rahuta, Radič sin Radohne, Ljuboje sin Radana, Radosav sin Vidosala. Domova 21[59].
rmljani (Грмљани): Milorad sin Priješa, Brajo sin Priješa, Brijo sin Kovača, Vukašin sin Radivoja. Domova 4[60].
Ravno: Brajo sin Grubača, Radosav sin Brajoja, Vukašin sin Radka, Budak sin Otaša, Radilja sin Brajisala, Vukač sin Brajisala, Dobrosav sin Ivana, Radoje sin Kuzmata, Ivko sin Kuzmata, Cvetko sin Kuzmata, Vigan sin Ivana, Radosav sin Ivana, Dimitrije sin Radosava, Radosav sin Radiča. Domova 12[61].
Dračevo: Vukosav sin Vlče, Radivoj sin Mijobrada, Vladisav sin Mijobrada, Nikša sin Radosava, Ivan sin Radovana, Marko sin Strže, Božidar sin Mihe, Ostoja sin Radašina, Ivan sin Radašina, Bratovac sin Bojina, Radivac sin Bojina. Domova 15[62].
Poljičani: Vukić sin Ivke, Vukosav sin Ivke, Radič sin Bogdana, Tvrdko sin Vukše, Radavac sin Milata, Radonja sin Milata, Dobraje sin Dobrašina, Ivan sin Dobrašina, Tasovac sin Budaka, Marko sin Budaka, Obrad sin Budaka, Radun sin Budaka. Domova 10[63].
Rušpeti: Milorad sin Šinka, Radin sin Milorada, Dabreško njegov brat, Milobrad sin Milorada, Dobrilo sin Radiča, Milša sin Radiča, Mile sin Radiča, Radivoj sin Radata, Radosav sin Radmana, Radosav sin Milića. Domova 10[64].
Kiradac: Radosav sin Kiruže, Milojin sin Gojaka, Stepan sin Vukče, Obren sin Radonje, Vukman sin Bratoja, Milašin sin Radula, Radič sin Vukče, Stepko sin Bojaka, Radosav sin Bojaka, Radivoj sin Vukče[65].
Cicrina: Vukić sin Pribisava, Radojko sin Dulića. Domova 2[66].
Stenica: Božidar sin Ivana, Radko sin Ivana, Mil sin Branka, Stepan sin Branka. Domova 4[67].
Proseka: Ivko sin Dobrila, Vukman njegov brat, Brajo njegov brat, Milobrad sin Dobrivoja, Milorad njegov brat, Vukman sin Milića, Radovan njegov brat, Radoje sin Radosava, Radibrad sin Bogdana, Živko sin Nikole, Radosav sin Radila, Božičko sin Obrada, Nikola sin Pribine, Milić sin Pribivoja, Obrilo sin Vojmila, Dobrilo sin Novaka, Radilja sin Radosava. Domova 17[68].
Морејски рат
Изузетно је значајно указати на велику тешкоћу одређивања укупне популације Попова на измаку 17. вијека, то јест током великог млетачко – турског рата познатог као Морејски (1684 – 1699). Овај рат је потресао читаву Херцеговину, као и претходни, Кандијски, у којем су херцеговачки кнезови већ успостављали каткада и чврсте везе са Венецијанцима. Веома је велики број породица које су својим предањем свједочиле припадност Попову, макар њихова села и не била смјештена у оквиру ове политичке територије како је ми данас, увелике хипотетички, гледамо. Примјера ради, а овдје ћу то детаљније расправљати, породица Бронзића у Каменоме код Херцег – Новога, говорила је да је стигла из Попова у Морејском рату, а они су овдје стигли из Зажабља. Породица Вукасовића у Жлијебима из Попова, стигавши из Жакова гдје и данас стоји. Свакако, може се рећи да је Попово у Морејском рату Боки пружило прегршт српских породица и да је поред Љубомира, Требиња и можда Рудина, најснажније расадничко средиште новских – драчевићких имиграната у 17. вијеку. Чак, и оних који су у млетачкој Боки задобили озбиљне привилегије и положај благодарећи, видјећемо, не само непосредном учешћу у рату, већ и претходним додирима са венецијанским властодршцима (Површ – Војновић). Када бокешке фамилије свједоче припадност Попову оне то могу чинити из два разлога: а. припадност селу које лежи у оквиру политичке области која се по старини сматра Поповом, гравитирајућом старим областима б. прелазак у Боку из Попова у ужем смислу, као предјелу концентрисања, предјелу одлуке (попут Грахова на источној страни). Такав је, несумњиво, случај са Бронзићима.
Оно што овдје желим снажно подвући је величина изворно поповске популације у 17. вијеку, прије помјерања дијела породица које је подигао велики рат.
Године 1913. Српска краљевска Академија објавила је под уредништвом Јована Цвијића антропогеографску студију свештеника из Кута Сава Накићеновића “Бока“. Ова књига, поред веома исцрпног и тачног општег дијела, садржи и каталоге новских фамилија са кратким обавјештењима о њиховом историјском ходу и, готово у правилу, мјесту поријекла. У овоме прегледу поткрале су се и одређене погрешке из разлога ширине територије цјелине старе Боке коју је вриједни истраживач обрадио. Ипак, одлучан сам дати преглед фамилија које су, по тврдњама Савових обавјештача, потекле из Попова. Када будем у прилици, ове податке ћу коментарисати и проширивати архивским вијестима које пружају фондови приморских архива.
Насеље Топла: Стратимировић из Попова са Војновићима. Занимљиво је да овдје аутор не пружа годину доласка[69]. Војновић из Попова. Бошковић са Топле из Попова да је први усељеник био Вуко, те да су стигли са Војновићима. Свештеник Саво Накићеновић се овдје позива на Catastico di Topla 1726. године, као што то, у правилу, чини за све поједнинце које маркира као прве усељенике. Катићи са Топле, да су прво стигли у суторинско село Жвиње из Попова, око 1700. године, само овдје прецизира из Цурића. Знаменит је Јоко који је погинуо као жртва атентата Француза на Топлој[70]. Петровићи на Топлој који су стигли из Попова са владиком Саватијем. Познат је Дука, један од ктитора саборне цркве Св. Спаса на Топлој, а први који је уселио био је Вујат Петровић. Драшко је био капетаном Топаљске комунитади 1722/23. године. Гудељ из Попова[71]. Када говоримо о Гудељима тада заиста морамо примјетити њихово присуство у селу Волујац код Требиња. Шарабаћа, усељеници у Топлу који су стигли са владиком, а Саво био капетаном Топаљске општине 1725. Игало: Косићи из Попова са Милошем Војновићем а Ђурица био капетаном Топаљске комунитади 1765. и 1769. године. Лончари из Попова са владиком[72]. Србина: Баралићи (Баларићи) са Савине (катастарска цјелина: Топла) са пуковником Милошем Војновићем из Попова[73]. Мојдеж: Магуд (Радунчић) из Попова са владиком Саватијем, Будечи из Попова са владиком, Радуловићи из Попова. Аутор помиње оца Теофила, тврдошког потрижника, који је у име владике разговарао са млетачким властима и уговорио прелазак владичин, позивајући се на писмо у библиотеци манастира Савина од 9. септ. 1693. године[74]. Мрковићи (заправо Мркаићи) из Попова са кнезом Војином Војновићем а да је први доселио Васиљ[75]. Ратишевина: Деретићи из Попова а да је први дошавши Јово, Радовићи из Попова а да је први Ђуро[76]. Камено: Ајчевићи (Џани) из Попова 1692. године, као и Бронзићи, 1692. године[77]. Мокрине: Мишевићи из Попова 1692. а да је први стигао Вуко, Чедановићи из Попова 1692., Ћеранићи из Попова 1692., Манојловићи из Попова 1692., Ивковићи из Попова 1692[78]. Немогуће је уздржати се од коментара о истовјетности времена доласка свих ових каменских и мокрињских фамилија. Жлијеби: Вукасовићи из Попова 1693., а први Вукашин[79]. Кути: Маслан (Вугдраговић) из Попова 1692, Перишић из Драчева (Грмљана) са Јовом Војновићем и Перушковић из Попова 1691., да је први доселио Ђуро[80]. Сасовићи: Грло из Попова 1693., Бијеловићи из Попова 1692, Гудељевићи из Попова 1710., Ђуричићи из Бобана 1692., Бокановићи из Попова 1692 и Слијепчевићи из Попова 1692[81]. Кумбор, Ђеновићи и Баошићи: Ђурасовићи из Жакова са владиком Саватијем, Вранковићи из Попова и Комадине из Попова а да је први уселио Милош[82]. Сушћепан: Грбић (Пулентић) са Милошем Војновићем и Сладојевићи 1693. Славе Св. Климента[83]. Поди: Овдје се сусрећемо са најзнатнијом поповском популацијом. Поди су село изразите поморске традиције. Лакетић, Павковић, Зрновић, Роснић и Квекић. Први Квекић био је Вукашин, а Гаврило Јованов био је капетаном Топаљске комунитади 1735. и 1751. године. Радонић из Попова 1693., а први Вукашин, Петровић 1693., а први Вукашин Петров, Мијатовић 1692., од њих је био свештеник сасовићки и пођански парох Гаврило, укопан поред апсиде парохијалне цркве Св. Сергије и Вакх, Драгичевићи 1692., од којих поп Исаија и Јово Драгичевић, Радибратовић 1692., а први Сава, затим, Милија Поповљанин те Љиљанићи и Вукајловићи 1694[84]. Савина и Мељине: Матковићи из Попова 1694 и Ћосурићи из Попова 1694[85]. Бијелске Крушевице: Павловићи из Попова 1693. Бијела: Поповићи у 15. вијеку, да је од њих био свештеник С. Поповић који је погинуо за олтаром на служби Божијој у 17. вијеку. Јошица: Радановићи из Попова 1694. године[86]. Убли: Радоничић из Попова 1692. године[87].
Пољице леже на лијевој страни Попова. То је веће село које је раније носило средиште општине. У вријеме истраживања М. Филиповића овдје су живјеле породице: Кусаловићи, Станковићи, Кудузи, Љепаве, Мостарице, Иванишевићи, Ковачи, Курилићи и Миљевићи. Раније је било Нинковића[88].
У Седларима, даље ка Завали, селу смјештеном подно оштријег гребена на којем је саграђена црква Св. Илије, стајали су у вријеме истраживања М. Филиповића: Ковачине, Гавриловићи, Трипићи, Бајали, Вукојевићи, Глушци, Медари, Педали, Грубљеше, Обрадовићи, Праменко, Бакмази и Косовићи[89].
Наредно село у низу су Грмљани. Сачувано је предање да је први становник, у незнана времена, био Ђурјан. У наше вријеме стоји топоним Ђурјанова црква. Живјели: Дречи, Ђурбабе, Вукићи, Пјанићи, Лакићи, Михојевићи, Перишићи, Ковачи, Шарићи, Пешићи, Божићи, Делићи.[90].
У селу Кијев До стајали су православни Мисите, Вујиновићи, Ћебечије и Бакмази[91].
У Завали која се дијелила на махале Завала, Марева Љут и Будин До, православни су живјели у двије последње. Раније је овдје живјела знаменита фамилија Кадијевића, а у вријеме истраживања М. Филиповића: Вукановићи, Мракићи, Чалаке, Дречи, Шешељи, Мисите, Сопићи, Србе, Кораћи, Мићевићи, Чихорићи, Вулићи, Пенди и Милићи[92].
У Чваљини, са црквом св. Ђорђа, живјели су Бланићи који су ишчезли, а у вријеме истраживања М. Филиповића: Чихорићи, Перотићи, Батинићи, Гашићи, Акшами, Голуби и Пенде[93].
У Равноме, православни: Салате, Краљи, Поповићи, Бакотићи и Милићи[94].
У Корлатима: Пешко и Бајат, а у Дубљанима: Главани, Јакшићи, а католици Вукасовићи[100].
У Величанима: Дерикучка, Ћук, Цимирот, Славић, Орли, и Божићи (као један род) и Милић, Ковач, Пендо, Иванишевић, Шарић, Маврић, Амановић, Лакић, Комненовић и Доста[101].
У Галичићима: Комненовић, Ножице, Семизи и Греде[102].
[14] Milenko S. Filipović i Ljubo Mićević, Popovo u Hercegovini, Naučno društvo Rep. Bosne i Hercegovine, ’’Djela’’, knj. XV, Odjeljenje istorisko – filoloških nauka knj. 11, Sarajevo, 1959, 14 – 16. Такође: Љ. Мићевић, Живот и обичаји Поповаца, Српски Етнографски зборник, Београд, 1952.
[15] Ђуро Тошић, Средњовјековна хумска жупа Дабар, Историјски институт Београд, Београд, 2005, 31
[20] М. С. Филиповић и Љ. Мићевић, Попово, 43. Пружа према: К. Јиричек, Властела хумска на натпису у Величанима, Гласник Земаљског музеја IV, 1892 и В. Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933.
[46] Ahmet S Aličić, Poimenični popis sanđžaka vilajeta Hercegovina, Orjentalni institut u Sarajevu, Monumenta Turcica, tomus sixtus, serija II, Defteri knj. 3., Sarajevo, 1985, 484
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
