Отац је имао само нас двије, моју сестру Ружицу и мене. Рођена сам 23. јануара, у предпразништво Светог Саве Српског, а добила сам име по очевој сестри која је умрла на порођају. Пред смрт она је заклела свога брата, а мога оца да прво дијете по њој назове, Сава.

А отац чим је примио вијест да је добио кћерку отишао је у храм Светог Александра Невског на Дорћолу и уписао на листу рођених – Саву Росић.

Рођена је у средишту старог Београда, завршила је Другу београдску гимназију, а дружећи се са дјецом руских емиграната заинтересовала се и за руски језик. Уписала се на Филолошки факултет – Београдског универзитета, студије на Катедри за руски језик и књижевност.

Док је студирала зарађивала је као туристички водич на руском језику.

Радећи као водич у Москви је срела руског водича кога је завољела, удала се за њега и студије наставила у Русији. Добила је уписницу на Московском државном универзитету, названо славом великог Михаила Васиљевича Ломоносова, а који је осмислио пројекат главног руског свеучилишта. Уписана је као југословенска студенткиња на размјени, али без југословенске стипендије. Русија јој је бесплатно поклонила врхунска знања.

– Озбиљно сам схватила студије, учила сам у студентској читаоници, пратила бројна предавања, хранила се у студентској мензи. Са моје београдске треће године Руси су ме вратили на њихову прву. За једну годину положила сам те двије године разлике. Русија ми је дала велика знања! Хвала јој!

Сава Росић је дипломирала са похвалом (cum laude), просјечна оцјена 4,9 од могућих 5, свечано стекавши Црвену диплому главног универзитета СССР-а.
Руси су је одмах уписала на постдипломске студије.  Но Сава се враћа у Југославију, требало је радити и помоћи породици. Касније се запослила у ТАНЈУГ-у, потом у Генексу.

Живјела је и радила у Москви у представништву „Генералекспорт“-а, зарађујући за стан. У Београд се враћа у години најтеже смутње за српски народ, почетком 1993. , а преносећи велику приватну руску библиотеку. Ту започиње њено трагање за истином и одговорима – ЗАШТО ЈЕ СРПСКИ НАРОД ОМРАЖЕН И КРИВ? ШТА СМО МИ СВИЈЕТУ ДУЖНИ?!

Сава Росић је данас познати преводилац за руски језик али и народни прегалац за истину о српском и руском народу.  Њени преводи спадају у најважније што се треба прочитати, а да би се разумјела тиха и страшна глобалистичка окупација. Како она каже то је потребно да бисмо увидјели Трећи свјетски рат који се већ води у нама! Његов фронт није у рововима, он је у нашим главама!
Овај рат се добија спознајом, душом, вјером и чашћу!

Гледајући у српским манастирима свете Немањиће како на задужбинарским фрескама приносе своје трудове, она се тргла и запитала – Шта ћу ја принијети мом великом и страдалном српском народу?! Са чиме ћу ступити пред претке, моје Росиће из древног српског Лијевна?

Питам је гдје се налази врело њеног земног живота.

– Росићи потичи из Отишића, српског села код Врлике, у Цетинској крајини. Одатле су преко Динаре прешли у Лијевно, село Сајковић, задња пошта Челебић.
Видјевши да пред усташким (западним, римокатоличким) затирањем неће претећ` српског ува, укључују се у устанички одред „Старац Вујадин“, а када међу самим Србима почиње подјела на четнике и партизане, упућују двојицу нежењене браће (један од њих је био и мој отац Константин) да бјеже у мајку Србију.
Никада нисам била у Врлици, ни у Лијевну. Надам се у Бога да ће ми то дозволити прије смрти.

Истакнути преводи Саве Росић: „Манипулација свешћу“ – Сергеј Кара-Мурза, „Геополитика постмодерне“ – Александра Дугина, „Порекло Словена. Осврт на ДНК-генеалогију“ – Анатолија Кљосова, „Породична лоза председника Русије В.В. Путина“ – Александра Путина, …

Разговарали смо о њеним преводима Православне епске фантастике у дјелима Јулије Вознесенске, као и историјских романа Марије Семјонове, те зашто ове романе Срби требају читати као духовни лијек.

Сутра је Сави рођендан!
Искрено, свим срцем честитам јој и захваљујем се Господу што српском народу у тешком времену опет шаље Саву!

Сусрет и разговор са овом великом српском мајком, изузетним научником у области језика, најбољим српским познаваоцем књижевног дјела великог Пушкина, са срчаном и надахнутом српском родољупком, гласницом Новог побједног доба, а које непобитно долази да Русију окруни и Србију васпостави на српском самодржављу, за мене је била слава! Слава душе која се радује праведној побједи, неугаслој српској снази и православној вјери која као жижак гори у најтежој мрклини облагања!

Драга Саво, живјела, живјела, живјела и здрава нам била!
Бог се јави и у Светом Сави!

Горан Лучић