• Генерације и генерације дјеце од првог до четвртог разреда основне школе извео је учитељ Драго Вулић. Не може пребројати колико је то малишана од којих је стварао, на првом мјесту, људе. Нема ђака кога није волио, нити ученика да није волио њега. Даривао је знање, учионицу бојио смијехом, јер научила су га дјеца: „Дан без смијеха је пропао дан!“

Једини је просвјетни радник у породици Вулић, гдје се махом насљеђивала традиција грађевинарства. Његов прадјед градио је Саборну цркву у Мостару. И Драго је на свој начин био грађевинар, градио је мостове љубави и пријатељства, обликовао танане душе у будуће љекаре, адвокате, умјетнике, просвјетне раднике… Врата су му свугдје широм отворена.

У много чему био је први. Остао недостижан у својој професији. Једини је требињски учитељ којем је припала награда „Најдражи учитељ“ за школску 1997/ 98. годину, према одлуци Радио Београда и Културно просветне заједнице Србије за изванредно залагање и резултате постигнуте у образовању и васпитању ученика, унапређењу школске наставе и ширењу културе. Међу 80 кандидата из Србије, Црне Горе и Републике Српске, колико их је изабрано, нашао се и наш учитељ. Акцију је, крајем деведесетих година, водила новинар РТС-а Мирјана Анастасијевић, а жири је одлучио да награда иде у руке њих осморо.

Једна од многобројних генерација-генерација годишта 1982.

У години када основна школа „Јован Јовановић Змај“ обиљежава јубилеј, 35 година како је изграђена и отворена у насељу Брегови, с разлогом смо потражили баш Драга Вулића, који је из ове установе отишао у заслужену пензију, али не и у заборав.

„Ово дивно признање уручено ми је почетком 1999. године у Београду на свечаној манифестацији у „Коларцу“. Понос, узбуђење, радост… и сада ме прожму исте емоције. Лијепо дружење бијаше. Знате, ова награда се у Србији додјељује годинама и веома је цијењена, традиционална. Учитељи су по повратку у своје средине, штампа је писала, добили награде од њихових школа и општина. Само ја, по повратку у Требиње, ништа. Завели су у школски љетопис са неколико реченица и то је све. Нисам љут. Све је то живот. Мени лично награда много значи. Радио сам ваљда како ваља, зато су ме и изабрали. И послије толико времена, кад год свратим у кафану, однекуд чујем „Ево нашег најдражег!“ Неко се сјећа, неко памти, а ја награду чувам у срцу“, рече нам човјек, који пуних 20 година носи титулу најдражег учитеља и до данас, још га нико из Требиња није наслиједио.

Диплома за Најдражег учитеља

„Стан у граду нисам имао. Првих дана по одласку у пензију отишао сам кући, у моје Струјиће. Мир, тишина, а ја навикао на грају. Мислио сам, полудићу. Фалила ми дјеца, онај жамор, она радост, смијех… Временом сам се навикао да тога више нема, па сад многима кажем кад ми дођу „најави ако ћеш код мене пјевати“, препаднем се Бога ми“, шаљиво ће овај учитељ.

У истом тону наставља и прича нам да је умјесто грађевинске школе у Мостару уписао дубровачку Препарандију, 1955. године. Са собом је понио „Травничку хронику“ Ива Андрића, награду за најбољег ученика основне школе у Величанима. У себи, жељу за учењем и образовањем.

О Драгу писале новине још док је био сеоски учитељ у Поповом пољу – текст из “Политике”

Та жеља никад није пресахла. Осим дјеци у нижим разредима, овај учитељ благих, доброћудних очију, предавао је и у вишим разредима. Сјећа се, памте то и многи ђаци, како их је учио енглески језик, још седамдесет и неке.

„Много волим енглески. И сад га добро знам. Учили у Дубровнику, у оно вријеме. Знам и руски и италијански. Обимно је градиво било у Учитељској школи. Ако си учио, зарадио си и обилато знање. Без проблема сам предавао и од шестог до осмог разреда. А и дјеци сам знао рећи да уче и да раде на себи. Ништа без тога. Једни су послушали, други мало мање, трећи и нису… тако је то, не могу сви бити ни одлични ученици ни успјешни студенти, али могу и јесу добри људи. Некад је то најважније!“

Каже нам учитељ, обавезно с осмијехом, да има много, 78 година. А ипак се сјећа сваког школског детаља. Први радни дан, давне 1960. године и сада памти. Било је то у селу Кијев До, на Бобанима. Као стипендисту Општине Равно посао га је чекао у малој сеоској школи.

„Школа незавршена, још у изградњи. Нема прозора ни врата, инвентар напољу. Ђаци уредно стоје, чекају. Почнемо наставу а дува на све стране. Издржим тако неколико дана и одем. Убиједила ме мајка да се вратим. И издржао сам цијелу годину у том сеоцету без игдје ичега, ал’ богатог дјецом! Сви фино васпитани. Кад сад помислим, лијепо бијаше то вријеме“.

Одатле на одслужење војног рока у Билећу, па поново у учионицу. Чваљина.

„Из Струјића до Чваљине на посао сам ишао бициклом. Као сад да имате најбољи аутомобил. Попово поље је тада плавило, и једне зиме вода ми ушла у учионицу. Шта сад, куд с дјецом? Дође комшија и понуди нам своју кућу. Ту намјестих у једну овећу собу клупе, и држи часове. Након двије године, прелазим у школу у Струјиће, ону исту у коју сам ишао прва четири разреда. Чудан бјеше осјећај ући у ту учионицу, а бити са друге стране катедре. У Величанима сам истовремено предавао разредну наставу и енглески језик“.

Присјећајући се тих година, Драго Вулић каже да није било лако радити као сеоски учитељ. Све је морао сам да организује. Једно одјељење а ученици различитог узраста. Али свој посао је волио. Памти лијепе тренутке дружења са дјецом, нарочито часове у природи с првим данима прољећа.

Али, како је то било са већином сеоских школа, тако се 1984. године затворила и ова у Струјићима. Дјеца порасла, ниједног првачића. Тужну слику замијенила је школа у Требињу, у Горици, гдје је наш учитељ наставио радни вијек. Након четири године прешао је у школу „Јован Јовановић Змај“. Из Струјића је, овај пут, умјесто бициклом до школе сваки дан ишао аутом. Прво фићом, а онда реноом. У учионицу никад није закаснио.

„Неке ученике не могу никако заборавити. Дивна дјеца. А истину да кажем било је понекад и оних проблема, али им је требало знати прићи. Имао сам их некад од 34. до 37. у учионици. А знао да ниједно није исто. Сваком се мора приступити другачије. Прво и основно дјецу морате вољети! Ништа без тога. С њима се нашалити и озбиљно разговарати. Увијек их саслушати и чути шта имају да кажу. Они су најљепша и најискренија бића, одговорно тврдим!“

Знао је овај учитељ старог кова свој посао. Од малих ногу је своје другаре учио да цијене и његују пријатељство. Није био строг, иако је понекад неке морао и да наружи. Каже нормално је то, као и да их помилује или кад затреба на подерана кољена залијепи по који фластер. Испоштовати међусобни договор и сваког ђака, адути су којима се водио читаве четири деценије у просвјети.

На прагу своје 79. године и даље га красе ведар дух и озарено лице. Сачувао је, како каже, дијете у себи и није му било тешко ни пред Нове године обући костим Дједа Мраза. Уствари, кад се о дјеци ради ништа му никад није било тешко. Само једно не подноси лако те за данашње просвјетне раднике има важан савјет, више стручног образовања и много више осјећаја и љубави за дјецу! Тврди, без тога се не смије у учионицу.

Драго некад за катедром – учионица други дом

Лако је с тобом и војник бити!

„У школи у Бреговима радио сам од 1988. до пензије. Кад је почео рат, 1992. године растао сам се од учионице. Није било лако никоме, свако са својим страховима. Међу војницима је било и мојих мјештана, али и ђака. Стрепио сам више за ту младост него за себе. Трудио се да и тамо све буде у реду, да их заштитим. Исто како сам радио кад сам дјецу водио на екскурзију. Знали су ми почесто рећи: „Лако је с тобом и војник бити!“ А нису знали куд све моје мисли лете. Кад је све прошло, вратио сам се опет у школу. Тад сам увидио, по први пут, колико ми је учионица недостајала“.

Тачан одговор за час физичког

„У школи „Јован Јовановић Змај“ дуго није било адекватне сале за час физичког. Кад је сунце, можемо вани, а по киши и невремну, нема смисла водити дјецу напоље. Е, а ђаци би да се истутње, нормално. Питају они мене: „Наставниче, хоћемо ли на физичко?“ Одговорим овако: „Ако нешто ријешите хоћемо, граматика је у питању. Дакле, шта је правилно 7 и 5 су 13 или 7 и 5 је 13?“ Они углас: „Су 13!“ – „Е није него 12, не идемо на физичко!“ И онда се учионицом све заори и зазвони. И тако се може учити градиво“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња