• Подстицај за овај чланак лежи у догађају који од почетка окупља мало мјештана Херцег Новог. И ове године, 17. јула, у планинском селу Жлијеби код Херцег Новог служен је парастос руској царској породици и генералу Драгољубу Михаиловићу.

Пише: Горан Ж. Комар

Овај чин је изазвао коментар предједника владе Црне Горе изговорен у парламенту у телевизијском преносу уживо и низа локалних политичара и режимских новинара. У овим изјавама постоји један уочљиви недостатак и о њему бих рекао неколико ријечи. Актери су најприје осудили чин и одмах изнијели сопствену платформу коју му супротстављају. Дакле, своје политичке организације и своју идеју огласили су слободарским, наслоњеним на слободарске антифашистичке тековине 1941. године. Такође, укупност цивилизацијске тековине. Веома је уочљиво да ни у једној изјави покрет – носилац ових тековина није именован. Нигдје није поменута Комунистичка партија, комунисти, покрет и организација југословенских комуниста. Слободарство, антифашизам – да, али комунизам – не.

Сасвим рефлексно учињен је отклон од термина и његовог идејног и политичког садржаја. Осјећала се контроверзност наслањања новог црногорског идеолошко-политичког курса на покрет југословенских комуниста и стратешко свезивање са западним демократијама, укључујући европске и америчку, које као услов за прикључења у своје окриље виде јавно одрицање од тоталитарних комунистичких режима и идеологија. Такво одрицање, ван сваке сумње, чека и Црну Гору (У свему што се режимски политички дотакне у Црној Гори гледам искључиво крње, ненаучне агитпроповске концепције. Овдје се, на примјер, баш често говори о Подгоричкој скупштини, али не и о референдуму који је брзо по њој спроведен. За мене лично није пресудно ни питање валидности и легитимности тог собрања, већ очигледно његово наслањање на све изјаве народног карактера ове земље у читавој њезиној записаној историји. У том смислу и та је Скупштина само продужетак претходних). Као што је гласно започета јавна и званична осуда догађаја – парастоса, уз пријетње упућене званичним организатору: организацији „Српски соко Херцег Нови“, тако је, једнако гласно, окончана. Од одређеног тренутка – ни ријечи.

У сусједном Требињу, огњишту – исходишту већега дијела новских фамилија, довршене су све радње за подизање споменика припадницима ЈВуО.

У оближњој Билећи одавна је подигнут спомен парк. Народ се мири да би живио и напредовао, али овдје у сусједству Новога, ово је измирење почело задобијати свој јавни израз.

Ја овдје желим да кажем неколико опажања о одређеном питању.

КОМУНИСТИ ИЗАЗВАЛИ РАСЦЈЕП

Негдје на измаку деведесетих година 20. вијека и на самом почетку двијехиљадитих, путем дневног листа „Глас Црногорца“ тројица аутора, међу којима и ја, објавили смо низ текстова посвећених питању свих питања: свенародном помирењу које смо видјели као безуслован процес. Унутар црногорске политичке сцене нико, ама баш нико, до данас није отворио ово питање изузев са ускогрудих партијских позиција како би прибавио првенство. И то у вријеме видног разура ових политичких организација. Владајућа структура и комплетан њезин кадровски апарат по дубини, на данашњи дан у Црној Гори, отворено говори против.

Дакако, када говорим о народном измирењу, мислим на свенародни расцјеп који је изазвала комунистичка револуција 1941. године. Само једна структура и данас круто стоји на становишту да је све што нису организовали југословенски комунисти колаборација и издајство. Владајућа структура у Црној Гори је по својој природи комунистичка. Ма како се декларисала. Казују то изјаве свих представника владе и државне Црне Горе (Наш тешки проблем лежи у још нечему: бројне политичке формације опозиционе Црне Горе су по своме платформском одређењу такође комунистичке, или тачније, садржински, супротстављене другој страни у разуру Другог свијетског рата).

Српски народ је током Великог рата 1914-18. доживио готово катастрофалне губитке, терор, затирање културних добара. И доспио на ивицу биолошкe прогресије. Али та чињеница ништа није значила југословенским комунистима који су замљу 1941. гурнули у нови рат. Што би данас било који непристрасни научник из свијета казао о политичким рјешењима унутар југословенске федерације у којој српска земља бива распарчана на три аутономне територије, а хрватска задржана цјеловитом?

Свима је видљиво да догађаји и рјешења крупних питања стижу веома брзо. Космет. Затим, отварања низа предвидљивих и пријетећих питања. Питање које желим поставити овим чланком је: Како даље? Како, дакле, даље, са цјеловитим политичким програмом који ће једнако обухватити све политичке комплексе из обухвата унутрашње и вањске политике. Међународног положаја српског народа и његових држава? И подједнако, можда још и важније, сва осјетљива унутрашња запретна питања?

ШТА МОЖЕМО НАУЧИТИ ОД ДУБРОВНИКА?

Још једном бих подвукао да овај чланак пишем као један од ријетких јавних заговорника отпочињања поступка безусловног свенародног помирења у Срба који је током прве деценије двијехиљадитих година написао неколико текстова о тој преважној теми. Данас, гледајући убрзане догађаје који су заиста пријетећи за одржање српског народа, више нисам сигуран да је могуће одлагати одређене политичке иницијативе које се намећу као природни путеви кретања свих политичких субјеката и дијела народа који представља поборника традицијских вриједности и корака српског народа.

Учинио бих једну дигресију. Одавна гледам историју Дубровника. Мала република која је свој независни положај након постављања Вишеградског уговора одржавала вјековима са крајње ограниченом физичком снагом. Одабрала је једног снажног савезника, али није одбијала ниједно савезништво. Без намјере да постављам аналогије, желим подвући чињеницу да се српски народ креће кроз беспућа свијетске политике без дјелатног савезништва. Несумњиво, благодаримо подршци и помоћи Руске федерације у врхунцу расплета српског питања. Али та подршка не може учинити на пр. да српски народ задржи Космет у саставу своје државе.

Српски комунисти су апсолутно одговорни за разарање српске културе и српске државе, па и виталних потенција српског народа. Уколико, како видимо из природе режима у Црној Гори, такође и пасивизације овог питања и у опозиционим политичким формацијама, не постоји реални простор за провођење не само поступка националног помирења, већ и креирања кохерентне унутрашње и вањске националне политике, тада је вријеме за редефинисање или креирање политичке платформе снага подржавалаца традицијског корака српског народа. Када за то буду створене могућности. У односу на западни свијет таква се иницијатива, редизајнирање српског државног и националног програма не може извести без јасног одбацивања и осуде комунистичке идеологије и њеног укупног наслијеђа (Лично, вјерујем да одлично разумијем разлоге због којих је српски динарски горштак кренуо за покретом који је персонификовао Ј. Б. Тито. Али, извјесно, то је била грешка).

ЗАТИРАЧКА ОШТРИЦА УСМЈЕРЕНА НА СВЕТОСАВЉЕ

За мене, најбољи и најпотпунији, иако најсиромашнији, народни стан у Срба данас јесте Република Српска. Она, као земља крај мора, уз Црну Гору, бијаше мјестом удара југословенског комунистичког покрета. По мом скромном мишљењу, у укупној историји српског народа није се јавио покрет који би својим домашајима гледао да поништи традицијске (универсалне и свевремене) тековине Срба као што је покрет који је персонификовао Јосип Броз. Потпуно је тачно да је затирачка оштрица управљена на Светосавље које представља широку ослону стопу народно-црквеном покрету Срба, снажно установљену током веома тамног периода прве половине 16. вијека. Коју деценију након спаљивања моштију Светога.

Ми у Боки традиционално гледамо на планинске предјеле око Милешеве као на „Горњу земљу“ (тако говоре бокешки трговци 18. вијека). Та Горња земља (сједиште митрополита Херцеговине још у половини 15. вијека), скупа са простором касније и данас називаним Источна Херцеговина, јесте матична област српског писма, књиге, вјере и нације. Чим је однешено тијело Светога, у писмима европским дворовима, Срби су описивали тло читавог етничког досега, али само ова земља описана је детаљно, јер она бијаше домом народа, домом Цркве. Тако то бијаше и у првој половини 16. вијека када је Турска наметнула враћање на стање прије успоставе српске архиепископије Светим Савом Немањићем успостављене. Тако је и данас Херцеговина стан Срба. У њеним градовима нашли су мјеста парламентарном већином допуштени биљези Југословенске војске генерала Михаиловића.

Нећу ја казати да је покрет Ј. Б. Тита могао цјеловито артикулисати свој политички став и он то није ни учинио, али је по инстинкту разарао земље и народ који је до неслућених висина подигао патријархални образац одржања, државни план старих народних кућа које су изродиле књигу живих и кроз њу гледале на рестаурацију угашеног хришћанског царства. Светосавље је најмодернији и најуниверсалнији народни програм који је видио средишњи свијет. Он је истовремено и историјска копча ка неугасивој државној творевини која је пала под ударима Мехмеда Фатиха. Херцеговина крај мора јесте немањићка земља и то најпотпуније казују Мирослављевићи. Покрет који је представљао Броз је свој план артикулисао ни мање ни више него је казано у Уговору о сарадњи са усташком организацијом у Сремској Митровици (Пијаде-Будак). Али, у реализацији, Херцеговина је постала метом од највишег значаја. За тај покрет, она је постала дијелом српског простора који треба испразнити.

План је провођен у духу одлука Независне државе Хрватске која је приступила денационализацији Срба на свом државном тлу, а катастарском и гробаљском тлу Срба (који је запремала Хрватска након Првог свијетског рата), а брисањем са лица земље у земљама до Дрине и Боке. Срби у Старој Херцеговини (сјетите се Пиве 1943) постали су током Другог свијетског рата жртве геноцидног плана и због тога што је та земља чувала линију државотворности која је посве неупоредива, али и због тога што је чувала људски интелектуални потенцијал који је подједнако неупоредив. Сасвим непотпуно, школски програми свих јужнословенских држава доносили су историју ослободилачких ратова Срба. „Српска револуција“ за Први устанак и слично.

САМО ЈЕДИНСТВЕНИ МОЖЕМО СЕ НАДАТИ ОПСТАНКУ

Покрети светог патријарха Јована (Кантула) и прегнућа која су му претходила на чијем врхунцу стоје Соколовићи, ужасавајуће слике ратова хришћанских савеза чији су балкански ослонац Срби, низ устанака у Далмацији 18. вијека (поп Куриџа, калуђер Василије…), све се то слива у матицу ослободилачког прегнућа народа које је дефинитивно васколиком Балкану родитељски. А Херцеговина свему српству родитељска и то у највишој мјери међу свим земљама родитељска изједначено са синовљевска, јер је она на највишу тачку подигла концепт Св. Саве: Сина Оца, Савиносимеоновски опит какав Европа није познала. Српског принца који је Оца водио до смирења монашке келије. Покрет Ј. Б. Тита се прикључио снагама које су Херцеговину рушиле.

Оно што сам могао видјети јесу и настојања да се народни раскол, који ни случајно нису изазвали вјерујући Срби, санира. Видио сам књигу о жртвама Пиве која је придружила пивске жртве припаднике покрета Ј. Б. Тита, чуо сам три пјесме проф. Веселина Матовића за које вјерујем да припадају врховима српске поезије. Али, са стране друге живе политичке формације баштиника југословенског комунистичког покрета, не видим исказа о неопходности народног измирења. Ако га не може бити – не треба даље на њему ни инсистирати.

Никада, по мом скромном утиску, не треба заметнути чињеницу да народи могу нестајати како су увијек и нестајали. Овај народ неће, изгледа, нестати под ударима „великих сила“, јер у њему зрцали закон земљи једнога светитеља древних времена и мирис земљи једнога светитеља нових времена, али може нестати ако се под ударом унутрашњих снага разгради закон земљи и угаси мирис земљи. Херцеговина ће се законити и мирисати само у јединству, у безусловном сабрању око темељних непролазних вриједности које не познају идеологије. Овдје, на српском простору одржава се једна идеологија која се данас у великом дијелу темељи на свенародном расколу.

ПОТЕРБНА ВЕЗА СА РУСИЈОМ КОЈА НИЈЕ КОМУНИСТИЧКА И АМЕРИКОМ КОЈА НИЈЕ КЛИНТОНОВСКА…

Традицијско и културолошко и црквено свезивање са Русијом није чак ни ствар неког стратешког промишљања и опредјељења. У питању је народна и вјерска истост. И то је неупитно. Међутим, српски народ мора тражити механизме за потицање и ранијих политичких образаца свезивања са Америком која није клинтововска. И Русијом која није комунистичка. Обим разарања материјалне и духовне културе какав је комунистички режим спровео у Русији (коју гледамо као Трећи Рим) није виђен у историји Христове цркве.

И српски је народ увелике градио Америку. Да ли је данас, као некада, могуће кренути активности високог нивоа на представљању српског народа народу Америке? У културном простору Америке. Када је 1991. године било могуће ексхумирати остатке хиљада српске нејачи из јама Херцеговине, да ли је такво дјело смјело проћи без најпрофесионалнијег биљежења и приказивања цијелом свијету? Када говорим о представљању српског народа ни случајно не мислим на представљање путем дипломатских представништава. То тако не може ни да се одшкрине. Постоје у таквим званичним представништвима и озбиљне идеолошко-политичке запреке.

Када погледам све што могу погледом дохватити на унутрашње политичкој сцени српског народа, чини ми се да само јасна платформа одрицања од комунизма може представљати потицајни политички садржај на којему се може градити очекивање враћања савезничког односа са снажном Америком. Америком традицијског обрасца која негдје мора постојати. Увјерен сам да српски народ овај пут може проћи у два корака. Најприје, пробојем у медијски и културни простор САД, а затим, политички.