• Херцеговина је загорела кора хљеба из небеске тепсије, коју Бог, док је још квасала, засу камењем. Многи су је комадали и раскомадали, али су зубе на њој ломили. И раскомадана – она је опстала, а крњаве европске ђевојке отишле, осмијехом по свијету, да момке за себе траже.

Маглић (фОТО: putokaz.me)

Раде Црногорац

Она је на небу оно што је била на земљи: Војводство Светога Саве или Савина, а на земљи је називају разним именима. Како су Херцеговину комадали, тако су пришивали имена на њене дијелове ( Источна Херцеговина, Црна Гора, Жупанија западно-херцеговачка, Регија Требиње…)

Мијењали су њена имена, али иза свих имена је стајао само један лик: старе, светосавске и световасилијевске, Херцеговине. Тај лик се задржао у њеном, чистом, српском, језику чија је она ризница. Ризничар је цијели народ, који је творио нове ријечи и увећавао богатство херцеговачког говора. Морално богатство херцеговачког живота условило је лијепе облике херцеговачког говора. Говор просјечног Београђанина није ни досадан, нити је напоран, него једноставно, сиромашан.

Волим помагати сиромашнима и стога често Београђанима поклањам, током разговора, прегршт изворних српских ријечи, не рачунајући на то да сиромашни, у највећем броју случајева, нису просјаци.Чак и кад би Београђани заискали богатство херцеговачког говора, шта би чинили с њим ?

Извјесно је да га не би употребљавали у свакодневном дијалогу, али, могли би, кад би га прихватили, мислити богатије, и вјерујем, живјети боље. Но, шалу (посебно неслану) на страну. Смјело и отворено, пробијајући границе људског поноса, тврдим да је херцеговачки говор, од Острога до Житомислића и од Савине до Милешеве, најљепши и најчистији звук, потпуна филозофска музика, непрекидно и непресушно стварање музике.

Данас цијели свијет разумије језик музике, а никога да разумије музику језика. Посна херцеговачка земља покрива слаткорјечива покољења. Посљедњи изданци чистог херцеговачког говора нестају. Као плод младости проведене са њима – открива се ова необична прича. Она је бесплатна улазница у живи, народни језик.

„Мајка му стара, оћеш ли вазда бити мимо људе !?

Нема од напрешитости ништа; него, на тенане; шта ти вриједи опучити се од посла ?

Чојек напрешит направи пачариз, а онда ни се ни бре; Утуви за сва времена, ово, дијете: Земан куле по Приморју гради, земан гради, земан разграђује.

Покојном Перу Новакову само што није текло тичије млијеко. Пуна кућа чељади, пуна штала ајвана, паре сакривене у девет јама, пет синова ко пет златних јабука, жена темељита, а он бијаше отресит домаћин, штедиша, нако таки. За синове је говорио: од пет по пет – тридес и пет. Никад за живота није био шкрт, за свакога си мог’о рећи да је титуз, а за њ нијеси. Кад су били малени, синови му се шћукају код мајке к’о пилад, све један другом до ува.

Онда их је једног по једног посл’о на студије.Одоше они на студије, два најстарија редовно завршише, у то приспјеше још двојица за факултета, отегнуше студије, скањиваше се и завршише. А оно најмлађе жгепче оде да студија, сврстова се са неком жентурачом, поче шуровати са свим црним и несретним по Београду. Ко говече кад пуштиш у сампас, тако су они пуштили њега. Најмлађе, најслађе. Мајка га вољела, по јаду га тетошили обоје. Вазда ме је у тој кући дочекала чаша првљенца и добра, шкуторска шкија.

Велим ја Перу: како ли стидна госта угостите, кад мене овак’ом стимом дочекујете !?  А пита ме Јово неки дан: Бога- ти, је ли завршио онај мали Перов студије? Јес, тако несретни. Вели Јово: А био је паметан. А није но аветан, мој Јово. Калијеж испаде; оде кобајаги да студира, кад, ето га, допртља за три мјесеца; којасио се у кућу, а Бога ми није лако Перу изаћи на очи. Крије индекс к’о змија ноге, утрапао каљавих кундура у кућу, а кад је отиш’о цактио само тако, купили му ђаисије пред полазак, врнуо се одрпан.

Безбели да се чојеку може убажђети живот у Београду, разумијем ја то, али мора се чојек авизати. Нијесам ја твојему оцу глед’о ни црно око у глави, а и ту је студир’о у Никшић, а не ко она чивтелија. Ђе му је индекс? Да га црви нијесу ишчевртали!? Какав је то студент што га мораш стално нешто декати, па стигне давија одавде, а давија оданде, пукне брука, цијело се село ћоса са чивтелијом. Мајка му грдна дреждала за ајваном да издвоји бедрицу, досека Перо у Никшић пуну торбу и пошаље аутобусом у Београд.

Фамилија је Јовици била девета рупа на свирали, није у њему несретну било жива дамара. Перу душа у носу, једва је укапулао једне зиме, те му зиме нагрди гагрица пршуте, а он на прољеће пик Јово наново. Воду вари, воду лади. И шта на крају оста: Прде коњ! Јовица се гицо, гицо, па се одгица у Никшић, ено га смрди у неком ћумезу, не јавља се оцу ни мајци. Нашика се ракије, немрчипушка једна. А ни море му није до кољена. Перо се убеутио, нити црни ни бијели. Кад га питају за сина, одма’не главом и нешто промумља.

Глед’о сам Јовицу напремасе под Требјесом, тумара, просунда поред мене к’о поред турског гробља. Но, огуглао сам ја на такве аветиње. Бијаше стас’о, учи гимназију, дође ту, не смије сам изаћи на попиш. Кад се врнуло из Београда, домуз један, да ли сам му ја отац, кукала му кожа, дернуо би га једном међу рогове да му се занебеса. А Перица оћута. И ево како му се вратило. Да га Бог-д’о мајка није рађала.Пандркнуће Перо, ни она Стоја не суши образа , кукала јој мајка, нестало јој бијела свијета.

Отац ти је завршио студије нако тако; манџуко је овуда по гувну и око ајата по цијело боговетно љето; пошаљем га да учепа снијег и метне сијено овцама, а он узме књигу, шета,  кружи, чепа и учепа, могло би се метнути сијена за десет буљука; оде да коси а не искаше; насоврља навиљак што му се до вечери сручи; ваљало је издурати, јади га убили; то ти је тако па тако.  ?   Мој Божино, нема збора, учи ти, па ће све бити добро. Отршај те испите, ако се нађе која ђевојкара, немој се ти залијепит за њу, ашик на једну, а студије на другу страну. Слушај ти свога ђеда. Зна ђедо.“

Док ме је ђед сјетовао, ватра се бијаше скоро претулила. Истрчао сам вани да унесем неколике ћепанице у кужину.

„Наложи мој Божино, добро наложи. Нестало ми је луча, па ћемо запретати ватру прије но кренемо лијегати.“

Жарачем сам жар скупио на једно мјесто, покрио га лугом  и одјурио у кревет  да се покријем дебелом поњавом. Од тада до дана данашњег  свакога јутра се пробуде двије ватре: једна у шпорету старе кужине, испод луга; и друга, завичајна, испод јоргана, у срцу једног студента, што из малог београдског стана, очију пуних неба и камена,  жури на факултет.

Неко би ову другу ватру назвао носталгијом.  А ја то не знам. Бог зна.

АУТОР:  Раде Црногорац
У тексту коришћени одломци из ауторовог романа Мирис спаљених мисли