Свети Никола, чудотворац, заштитиник помораца и сиромашних, један је од највољенијих хришћанских светаца и то не само код православних народа, а сигурно је једна од најбројнија слава код Срба. Овај светитељ имао је веома узбудљиву животну причу, која вековима фасцинира хришћане.

Рођен у малоазијском граду Патара, луци на медитеранској обали данашње Турске, Свети Никола је живео у 4. веку, много пре раскола између православне и католичке цркве из 1054. године.

Његови родитељи, богати Грци Теофан и Нона, сина Николу су добили у време владавине римског цара Валеријана (253. – 260. године), похлепног човека који је због страсти за златом организовао војни поход на Персијско царство. Персијски краљ Шапур га је заробио у бици код Едесе, понижавао у заточеништву и, на послетку, убио сипајући му истопљено злато низ грло, као симбол његове похлепе. Будући да је Валеријан био први (и остао једини) римски цар који је заробљен у борби, његово заточеништво и смрт су изазвали талас нестабилности у римској империји.

У таквом нестабилном окружењу стасавао је млади Никола. Када су му родитељи умрли у великој епидемији, Никола је разделио сво наслеђено богатство. Одгајао га је стриц, архиепископ Патаре, под чијим будним оком се Никола успињао у црквеној хијерархији. После смрти стрица, Никола је изабран за архиепископа мирликијског. Био је и један од архиепископа који су позвани пред цара Константина на сабор у Никеји 325. године.

Никола је умро 19. децембра 345. године. Сахрањен је у саборној цркви мирликијске митрополије, а крајем 11. века његове мошти пренете су у Бари, у манастир светог Јована Претече. Осим што се спомен на дан смрти светог Николе слави 19. децембра, односно 6. децембра, свети Никола се прославља и 22. маја односно 9.маја, у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

Многи не знају, али Свети Никола је постао заштитник морнара зато што је свој иметак користио за откуп заробљеника. Постоји и веровање да на Светог Николу не треба никога подсећати на дуг нити му додатно отежавати положај због тога што је дужник. На тај дан треба односити поклоне онима који славе Светог Николу. Међутим и свечари који славе не смеју своје госте да пусте кући празних руку, већ им обавезно морају дати дарове пре него што пођу.

Од Светог Николе до Деда Мраза

У новије време, захваљујући рекламама „кока-коле“ и потрошачком друштву, најпознатији је као Деда Мраз (Санта Клаус, скраћено од Санта Николаус – Свети Никола).

Док је на православним иконама приказан као висок човек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује децу поклонима из џака, потрошачко друштво је то мало „зачинило“. Црвени плашт је остао, као и дуга седа брада, али су убачени ирваси који вуку саонице којима „Санта Клаус“ обилази свет током Бадње вечери.

Верски аналитичар Живица Туцић подсећа да је Свети Никола најранији светитељ и да је слављен у целој Европи, без много везе са савременим Деда Мразом.

– Данашњи деда-мраз је нерелигијска и нехришћанска копија Светог Николе, али му се деца свеједно радују – каже за „Блиц“ Туцић.

Зашто је Свети Никола популаран међу Србима
Један од могућих разлога за велику популарност Светог Николе код Срба – више од 600 српских цркава носи његово име – заправо је сасвим овоземаљски.

– Свети Никола пада у време поста, а за посан ручак се у кући увек имало. Брашно за хлеб, те купус и кромпир за ручак, као и ракија, били су довољни да угостите комшије, пријатеље и родбину – каже за „Блиц“ етнолог Драгомир Антонић.

Верски аналитичар Мирко Ђорђевић подсећа и на још један практичан разлог за омиљеност Светог Николе.

– Будући да је ово некада била земља сељака, зимско време је било једино погодно за славља и окупљања, јер није било пољских радова – објашњава Ђорђевић.

Невероватна животна прича Светог Николе најузбудљивији је део сторије о једном од најранијих светитеља.

– Разлог за његову популарност треба тражити у самој личности Светог Николе који је сво богатство наслеђено од родитеља разделио сиромашнима, старима и немоћнима. Са једном бошчом (завежљајем) кренуо је на пут с вером у Бога, те се сматра чудотворцем – каже Антонић.

У жељи да остане анониман, новац није давао људима у руке, већ им је стављао у џеп да би се изненадили када га нађу. Управо из његовог доброчинства проистекла је легенда о Светом Клаусу, односно о Деда Мразу који би уочи Божића деци остављао поклоне у чарапи на огњишту.