• На балканском простору судбине народа и држава су до те мјере испреплетене да се са многим историјским догађајима може лако манипулисати. Међутим, ништа као језик не може да подвуче јасну линију између народа.

Сава Мркаљ и Вук Стефановић Караџић

Можда би судбина српског језика и писма данас била потпуно другачија да је у пракси заживјела реформа Саве Мркаља. Он је 1810. године написао књигу о српској азбуци Сало дебелог јера либо азбукопротрес, у којој се залагао за реформу језика и правописа. Водио је рачуна и о практичним околностима, па је у тежњи да сваки глас има своје слово користио само оне симболе које су штампари користили, не додајући ништа ново. Вјероватно је то и једини разлог зашто се никад није изјаснио о слову и гласу „џ”.

Међутим, како то бива, његове замисли многи нису прихватили. Наишао је на велику осуду тадашње СПЦ. Часном Србину са Кордуна Сави Мркаљу није помогло ни то што се 1811. године замонашио у данас најзападнијем српском манастиру на Балкану – Гомирју.

Свјетионик српског трајања: Манастир Гомирје на Кордуну

Напади на јерођакона Јулијана (како му је било монашко име) нису престајали, па се 1817. године огласио новим дјелом у коме се одрекао своје реформе. Непризнати геније 1827. године ментално је оболио и недуго затим свој кратки живот окончао у  болници за душевне болеснике у Бечу 1833. године.

Управо у Бечу је само 17 година након његове смрти постигнут споразум који је трајно оштетио српски језик. Наиме, Аустријска царевина да би лакше управљала балканским просторима и направила уштеде у преводима, иницирала је књижевни договор, који су 28. марта 1850. године  у Бечу потписала осморица књижевника, држављана Аустроугарске монархије.

Није небитан податак да је међу потписницима било пет Хрвата и два Србина. Самим тим није тешко закључити ко је правио и веће компромисе. Најважнији потписник са хрватске стране био је Иван Мажуранић, док је са српске стране документ потписао Вук Стефановић Караџић. Суштински, он је искористио Мркаљево дјело и мијењајући свега шест симбола прикупио славу која ће скупо коштати српски род. Да је имао прилику да се у пракси суочи са посљедицама своје реформе, можда ни сам Вук не би био задовољан резултатима свога рада.

Жеља за једним језиком касније претворила се у нову, за Србе погубну, тежњу да се изгради заједничка држава свију јужних Словена.

До 1919. године у Србији све што је написано било је на ћириличном писму. Међутим, због уједињења јужних Словена и страха да не буду оптужени за „великосрпску хегемонију”, Срби су промијенили навике и почели да користе латиницу. У вријеме злочиначке НДХ усташе су наметнуле „новоговор” уводећи кованице, да би управо преко језика доказали своју различитост. У створеној другој Југославији Вукову реформу писма, свако на свој начин, тумачили су и злоупотребљавали тзв. „сербокроатистиˮ, који су каснијим договорима и поступцима оштећивали српски језик. Кључан ударац у полатиничењу свих Срба настао је након Новосадског договора (1954), након кога је српски језик доживио ударац изазван „братством и јединством”. У жељи да се стандардизује језик на простору СФРЈ, оба писма, ћирилица и латиница, постају равноправна.

У пракси, овог договора искрено су се придржавали једино Срби, што је и кључан разлог да и данас 90% Срба пише латиницом, док је у вријеме заједничке државе мало који Хрват познавао ћирилицу. У огромној већини случајева нису је користили ни Срби из Хрватске.

Књиге и новине у Србији писане су латиницом, док су се  на простору БиХ и у Србији појавили експерименти. Тако су дневне новине сарајевско Ослобођење и београдска Борба штампани комбиновано, и на латиници и на ћирилици. Овакав експеримент у Загребу је био незамислив. Срби и данас штампају франкфуртске Вести и загребачке Новости и то су једине новине на планети које се публикују на оба писма.

Колика је борба међу језицима, најбоље говори ситуација у БиХ, гдје су према Уставу оба писма у равноправном положају. У Федерацији БиХ тамо гдје има ћириличних табли, оне су ишаране, чиме је свима јасно стављено до знања да су и непожељне.

ЋИРИЛИЧНИ НАТПИСИ ПРЕБРИСАНИ: Уобичајена слика у Федерацији БиХ

Различит је и однос према језику комшија. Хрватски медији све, па и српске филмове најчешће преводе инсистирајући на разликама. Када српски медији преносе садржаје на хрватском језику, најчешће текст објаве у изворном облику. Новоговорне хрватске кованице једноставно и визуелно не припадају српском писму и ћирилици. Проблем настаје кад се објаве на латиници јер тада не постоји никаква разлика у односу са хрватским језиком.

Данашњи Срби не потресају се превише пред чињеницом да је сваки окупатор најприје забрањивао ћирилицу. Нија нам довољан наук што се десило „оно што бити не може”, па је тако ћирилица прогнана из Његошеве Црне Горе.

Књиге и новине у Србији претежно се и данас штампају  на латиничном писму, уз испразне изговоре да је то профитабилније. Никако да схватимо да питање ћирилице није само писмо, већ и културно-историјски идентитет.

Зато, Срби, запамтите, два народа се могу мирити, али се два писма никад не могу помирити.

Трифко Ћоровић / СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА