Одговор предсједника Савеза Срба из региона Миодрага Линте на текст портала Дубровачки дневник
Градоначелник Дубровника са породицом на Томпсоновом коцерту у селу Громача – Фото: Дубровачки дневник (http://dubrovackidnevnik.rtl.hr)
Недавно је Дубровачки дневник дворски портал градоначелника Дубровника Мата Франковића покушао да одбрани неодбрањиво. Наиме, у тексту под насловом „Срамотна хушкачка политика предсједника Савеза Срба“ oд 2. септембра 2017. године који је потписала новинарка Ивона Бутјер пориче се да се у Дубровнику догађало ‘етничко чишћење Срба’ и говори се како је политика дубровачког градоначеника тобоже окренута ка будућности.
Франковић на Громачи злоупотребио и своју дјецу зарад политичког маркетинга
Франковић који се приликом отварања граничног прелаза Иваница 29. августа „прославио“ одбијањем да се фотографише са замјеником градоначеника Требиња веома брзо је послао још једну поруку Србима у окружењу. Наиме, 15. септембра 2017. године у дубровачком селу Громача одржан је концерт проусташког пјевача Марка Перковића Томпсона.
У публици је било много људи са црним мајицама на којима се исписана усташка парола „За дом спремни“, а међу њима је био и дубровачки градоначелник Мато Франковић са супругом и дјецом која су злоупотријебљена у сврху политичког маркетинга. Како се види на фотографији коју је објавио Дубровачки дневник, старији син је обукао мајицу са србомрзачким натписом „Вуковар НЕ ћирилици“ што се потпуно уклапало на проусташки амбијент који је приређен у организацији тзв. Удруге Громача.
Новинарка Ивона Бутјер је у свом тексту, без икаквих аргумената, назвала мене ратним хушкачем и посебно истакла како би се ја могао угледати на Франковића који је у више наврата нагласио како хрватски народ треба гледати у будућност.
Поставља се питање да ли гледање у будућност чињеница да дубровачки градоначелник присуствује концерту проусташког пјевача Томпсона који пјева о клању Срба и редовно користи кољачки поздрав „За дом спремни“ и који своме малољетном сину даје да облачи мајицу са србомрзачким натписом „Вуковар НЕ ћирилици“ и тиме позива на кршење Уставног закона оп правима националних мањина из 2003. године по коме Срби у Вуковару имају право на слободну употребу ћирилице.
Јасно је као дан да политика коју данас спроводи Франковић у Дубровнику неодољиво подсјећа на деведесете године у којима су Срби убијани, прогањани, малтретирани, осуђивани у одсуству без икаквих доказа.
Православна црква Светог Баговјештења у Старом граду
Гдје је нестало 5.000 дубровачких Срба?
Према попису из 1991. године у Дубровнику се 4.342 (9%) грађана изјаснило као Срби. На том попису се нешто више од хиљаду Дубровчана изјаснило као Југословени. Не треба наглашавати да су апсолутну већину међу њима управо чинили припадници српског народа. Taкође, у рубрици „Остали“ било је уписано чак 5.839 становника, међу којима je био и дио Срба који су се плашили да се национално изјасне због страха за властиту безбедност. У сваком случају непорецива је чињеница да је 1991. године у Дубровнику живјело најмање 6.000 или 12% Срба.
Двадесет година касније званични попис у Дубровнику је показао да су Срби сведени на бројку од 1.164 лица или 2,73%. Данас је број Срба у Дубровнику још мањи, па постављам питање гдје је нестало 80% Срба који су прије рата живјели у Дубровнику?
Шта се десило са њиховом имовином, радним стажом, пензијама и станарским правима?
Град Дубровник је, уосталом као и држава Хрватска, урадила апсолутно све да отежа положај српске националне заједнице, па су тако многи рођени Дубровчани српске националности заувијек избрисани из списка хрватских грађана.
Апсурд је да у свој родни град долазе као туристи, иако су најбоље године живота дали граду подно Срђа. Под притисцима због потпуно неоснованих оптужница и разних спискова осумњичених, многи од њих су по веома неповољним цијенама продали своје куће и расули су се по свијету, далеко од родног града.
Како је могуће бранити своје куће, а спаљивати туђа села
Дубровачки дневник тврди са сам познат по својим срамотним изјавама у којима сам Домовински рат у Хрватској назвао ‘удруженим злочиначким подухватом’. Те наводе, према писању овог портала руши правомоћна пресуда генералима Анти Готовини, Младену Маркачу и Ивану Чермаку из 2012. године. Не желим да трошим простор објашњавајући пристрасност и политички карактер Хашког трибунала. Бројне чињенице јасно показују да тзв. Домовински рат није био никакав одбрамбени и ослободилачки рат већ је по свом каралтеру био агресорски и злочиначки с циље стварања хрватске државе без или са што мање Срба.
Међутим, желим да упознам ширу јавност, а посебно градоначелника Франковића и новинарку Бутјер на неке неоспорне чињенице које најбоље описују однос Дубровника и Требиња. Намеће се кључно питање – шта су тзв. хрватски бранитељи радили на територији БиХ? Чињеница је да су регуларне снаге Хрватске војске попалиле и потпуно уништиле насеље Иваницу и педесетак српских села на подручју Требињске општине и из њих протјерале сво становништво.
Још у јесен 1991. године хрватске формације боравиле су у селу Равно у Поповом пољу. Након акције Југословенске народне армије село је ослобођено, а хрватске трупе отишле су у Дубровник. Међутим, након повлачења Југославенске војске са Дубровачког ратишта маја 1992. године на административној граници између Босне и Херцеговине и Хрватске дошло је до гомилања јаких снага Хрватске војске која је жељела да искористи примирје на крајишком ратишту насталом послије потписивања Венс-Овеновог мировног плана.
Циљ је био заузимање пограничног појаса и прављење тзв. залеђа у Дубровнику. Операција је шифровано названа „Тигар,“ а трупама хрватске војске командовао је генерал Јанко Бобетко. Детаљне планове ове акције генерал Бобетко описао је у својој књизи „Све моје битке“.
Да ли је икога срамота због усташких злочина у Пребиловцима?
Генерал Бобетко је у својој књизи потврдио да се и на подручју Дубровника и Херцеговине такође догодила удружена злочиначка акција. Како другачије описати операцију „Чагаљ“ усмјерену на протјеривање Срба из долине Неретве. Круна те акције било је минирање започетог храма у Пребиловцима. Том приликом потпуно је уништена спомен-костурница у којој су се налазиле мошти пребиловачких новомученика страдалих од усташке каме 1941. године.
Цијели свијет (осим Хрватске) признаје да су Пребиловци, након чешког села Лидице, најстрадалније село у Другом свјетском рату. Усташе су у само једном дану 6. августа 1941. године бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убили око 600 становника овог села. У истом мјесецу на више од 40 мјеста убијено је још више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено. Убијено је око 85% укупног становништва, а преживјела су свега 172 становника Пребиловаца.
Да ли ће Франковић тврдњама „како су бранитељи само чували своје домове“ демантовати и свог хрватског генерала?
Офанзива на Требиње почела је средином маја 1992. године, а у акцији су учествовале јединице Хрватске војске: Прва гардијска бригада, тзв. „Тигрови Загреба“, Друга гардијска бригада, тзв. „Громови Сплита“, Четврта гардијска бригада, тзв. „Пауци Сплита“, 163. Дубровачка бригада, као и дјелови борбених јединица из Опузена, Сиска, Винковаца, Метковића и Имотског.
(Принтскрин: БН ТВ)
Ко је одгововоран за судбину 44 бобанска села?
Мјештани из села на Бобанској висоравни напустили су своја огњишта крајем маја 1992. године, а разлог је био повлачење Југословенске народне армије. Бобанска висораван је практично остала небрањена тако да су јединице регуларне Хрватске војске ушле на то подручје. Том приликом су тзв. бранитељи запалили или минирали српске куће на територији општине Требиње. Од 44 села на бобанској висоравни ниједно није остало читаво. Офанзивне операције трајале су све до октобра 1992. године и операције „Влаштица“.
Ријеч је о акцији која је требало да буде завршена заузимањем статешког виса са којег се види Требиње. И овом акцијом руководио је генерал Јанко Бобетко. У борбама са војском Републике Хрватске погинуло је 300 војника Требињске бригаде, док је четрдесетак припадника војске Републике Српске заробљено и одведено у логоре у Хрватској. Највеће страхоте и мучења преживјели су они који су завршили у злогласном затвора Лора поред Сплита.
Какви то вјерници руше старохришћанске богомоље
У агресији Хрватске војске потпуно је уништено више од 50 српских села у реону Бобана, Поповог поља и Требињске шуме. Све куће и пратећи објекти су разорени, а уништене су православне цркве и манастири у селима Завала, Зачула, Шћеница, Запланик. Скрнављења нису поштеђена ни гробља ни споменици.
Поред генерала Бобетка, акцијом су руководили официри Хрватске војске Јозо Миличевић, Дамир Томљеновић Гавран, Ратко Драговић Клек, Мико Шаре и Андрија Матијаш звани Паук.
Погибија хрватског генерала Матијаша у Мркоњић граду на територији БиХ најбољи је доказ улоге тзв. хрватских бранитеља који су у знак одмазде због погибије свог заповједника начинили тешке злочине над Србима далеко од територије Републике Хрватске. Бранитељски, него шта?
Због шире јавности навешћу само најдрастичније примјере варварства тзв. хрватских бранитеља почињене на окупираном дијелу требињске општине.
То не раде ни безбожници: У Главској – нужник у олтару
Према подацима Епархије Зaхумско херцеговачке и Приморске у Храму Светог првомученика и архиђакона Стефана у селу Главска трагови рата, варварства и звјерства видљиви су у најдрастичнијем облику. Гробови су оскрнављени, споменици ручно чекићима полупани. Упокојена лица вађена и кориштена за ратну размјену са лажним именима.
Лешеви су искасапљени, одсијецане су главе и дијелови тијела. На гробовима су остали натписи „Овдје су заклани српски пси“. Цркву су демолирали, оскрнавили и у олтару су злотвори направили нужник. Послије рата у олтару је откривена темпирана бомба а на вратима цркве остао је натпис „СРБИМА И ПСИМА ЗАБРАЊЕН УЛАЗ“.
ЗАПЛАНИК – Историчари, археолози и народно предање свједочи да су овдје биле насеобине из раних хришћанских времена и на основу трагова предпоставља се да је око овог саборног храма било расутих 28 цркава.
Тужну судбину захваљујући тзв. бранитељима имао је и Храм светих апостола Петра и Павла у Запланику. Овај храм је био саборни за шири крај Требињске Шуме. Хрватска војска је храм и гробље гранатирала и демолирала. Цијела структура храма заједно са кровом се неким чудом одржала. На простору око храма тзв.хрватски бранитељи поставили су минска поља.
Да тзв. хрватским бранитељима ништа није свето потврђује и Храм светог пророка Јеремије у селу Зачула саграђен је на темељима рано – хришћанске цркве. Храм је обновљен у два последња вијека и спадао је у три најљепше православне цркве у БиХ. Припадници регуларне хрватске војске су га „стручно“ минирали и срушили до темеља у парампарчад.
Црква Светог пророка Јеремије у Зачули: Данас само гомила камења
Послије потписивања Дејтонског мировног споразума на окупираној територији општине Требиње основана је општина Равно. Њена површина износи 447 километара квадратних што чини око трећине некадашње општине Требиње.
(Принтскрин: БН ТВ)
О боравку Хрватске војске свједоче и споменици са именима погинулих војника у селима Сливница, Шћеница и Иваница. Послије рата многи споменици су уклоњени како би нестали докази о боравку Хрватске војске на овим просторима. Taкођe, припадници Хрватске војске су јуна 1992. године ушли и у српско село Вуковићи у Требињској шуми јуна. Ту се налазио и велики крст и плоча са именима погинулих припадника Хрватске војске. Послије рата плоча је уклоњена како би се прикрили трагови боравка Хрватске војске на овим просторима.
Остаци уклоњене спомен плоче хравтским бранитељима (Принтскрин: БН ТВ)
Осим генерала Бобетка и један од ратних заповједника 156. Бригаде Хрватске војске Ратко Драговић-Клек је у својим књигама „10 година послије“, „Ћукови извидници“ и „Тигрови облаци“ описао борбе и тиме потврдио да агресивну улогу регуларне Хрватска војска на територији окупиране општине Требиње.
Поред села и сам град Требиње претрпио је велика разарања. Од 1992. до 1995. године на град је пало више од 700 граната, а уништена су или оштећена предузећа „Шипад“, „Аутопревоз“, „Новотекс“, као и бројни приватни и друштвени објекти.
Јакша Рагуж описао стварне планове тзв. бранитеља
Какви су били стварни планови тзв. бранитеља описао је и доктор историјских наука Јакша Рагуж у дубровачком недјељнику „Глас града“. Наиме, он је објавио фељтон зашто Хрватска војска, иако је могла, није заузела Требиње. Циљ је био,окупирати јужне дијелове Херцеговине и заузети важне хидроенергетске објекте на ријеци Требишњици. Према Рагужевим тврдњама главни стожер Хрватске војске ову операцију је планирао под шифрованим називом „Бурин“.
Ратно предсједништво општине Требиње рјешењем 3/92 процјенило је да је причињена штета од 150 милиона марака.
Треба подсјетити да је Требињска бригада војске Републике Српске од свог оснивања априла 1992. године изводила искључиво дефанзивне и одбрамбене задатке на овом ратишту. Хрватској јавности се често намеће потпуно погрешна слика да су управо Требињце криви за уништавање Конавала и околине Дубровника 1991. године.
Градоначелник Дубровника Франковић уважио је извињење црногорског предсједника Мила Ђукановића само из разлога што је политика званичне Подгорице заснована на антисрпству.
Занимљиво је да је младом градоначелнику промакло да је својевремено предсједник општине Требиња др Доброслав Ћук уз руковање са тадашњим градоначелником Дубровника Андром Влахушићем јавно изјавио жаљење „за оним што се догодило 90-их година прошлог стољећа“ уз поруку „да опростимо једни другима свјесни да подсјећањем на то ратно вријеме отварамо ране прошлости’.
Дубровчани постају таоци Франковићеве политике
Много година касније Франковић својим ектремним изјавама свој град и грађане гура у изолацију. У тренутку када су велике тензије направљене због неријешеног питања морске границе са БиХ и градње Пељешког моста, Франковић умјесто да спусти тензије, наводи Дубровчане да незадовољство искажу према Требињу.
Грађани Дубровника су показали већу зрелост од свог градоначелника, па је одавно постало нормално да Дубровчани свој добар животни стандард поправљају и кориштењем јефтиних угоститељских, здравствених и свих других услужних дјелатности у Требињу које такође из пуно разлога заслужује извињење својих комшија.
Позивам портал Дубровачки дневник да замоли свог Градоначелника Франковића да престане да подстиче мржњу и нетрпељивост према Србима својим присуством на концертима проусташког пјевача Томпсона и срамном злоупотребом свог старијег сина. Такође, Дубровачки портал би требао да позове Франковића да се извини својим бившим суграђанима српске националности који су деведесетих година протјерани из Дубровника само зато што су Срби и што су им отета имовинска, стечена и статусна права.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
