Нови блок једног Херцеговца у Београду: ЗАЖМУРИМО НЕКАДА НА ЈЕДНО ОКО, ЉУДИ МОЈИ…
Е моји Срби… Не само Срби, сигурно је и код других нација таква ситуација. Посматрајмо генерално ове “савремене” односе међу нама и у нашем најближем окружењу. Прича не ваља. Никако. А тек неће ваљати. Не знам шта је са нама људима? Не знам шта је с нашим очекивањима, жељама, хтењима? Шта то људи данас уопште очекују једни од других те се тако лако хладе, замрзавају и одумиру они искрени односи међу њима… Свако у себи има најпрецизнији могући кантар да извага ону другу страну до задњег милиграма, а о свом тасу, свом улогу, свом залагању и доприносу да ти односи само опстану, а камоли да се унапреде, вероватно нико не размишља. Закључује се, замера и оптужује на “прву лопту” без икакве толеранције, провере, права и помисли на било какво могуће оправдање дате ситуације и нечијег поступка. Хајде што се замера, него се то толико дуго памти да се никада не заборавља… Хајде што се не заборавља, него се то толико дуго помиње и препричава да се ни не пружа никаква шанса забораву или опросту. А исто се замера на некој обичној глупости или неспоразуму и на некој крупнијој ствари заиста вредној извесне замерке и реакције. Све, са готово истим последицама и њиховим узроцима… Љутњом, пркосом, инатом, сујетом, завишћу и удаљавањем једних од других, одумирањем или све чешће прекидањем свих могућих односа. А мало, и све мање, и све теже се неко лати оне свете верничке препоручене врлине – опроста!
Цео текст прочитајте овде: