Како човјек временом стари (мада то и нису неке године), долази у стадијум да преиспитује своје коријене.
Не због тога што је нешто лоше у њима, већ због тога што преко њих сазнаје како и зашто смо се сви ми толико промијенили… Зашто се стидимо својих предака, који су данас погрдно названи „сељаци“?! Зашто?!
Свако од нас нека зађе, ако зна, у своју лозу и схватиће да смо сви ми потекли са села; из истих или сличних сеоских колибица испуњених слогом, радом, поштовањем и немаштином. Сви ми носимо исте сељачке гене. Ја се својих ни мало не стидим. Други се, на жалост, стиде и те како.
И онда поричући себе самим тим, говоре да су грађани, господа, гилиптери и господари асфалта, а ђеда и пранђеда не спомињу, иако знају да су потекли из неке Кокорине, Сутулије, Шипачна, Шавника или Горњих Казанаца. Има ли од тога шта жалосније!?
Ја се, хвала Богу, не стидим својих предака и вриједних сељачких руку које су нас подизале и од нас правиле ово што данас јесмо. Више је било чељади у једној колиби, него данас људи у једној згради. Ко схвати, зна о чему пишем. Ја то трубим, трпим, причам, приповиједам и пјевам ево пуних 26 година… Што ‘но веле – таман к’о стармали. Али, нека… Ако неко иоле схвати да смо сви исте сељачке крви, да смо сви исти, тада му неће значити материјално богатство, нити оно што новцем може купити.
Нешто најпаметније што чух за ових 26 година, чух на селу, од истих тих „сељака“, којих се толико стидимо. Чух како човјек читав живот може учити читајући, али никад не може научити оно што није написано – то мора доживјети. Зато ја сваким даном све више поштујем те „сељаке“ , те раетнике и људске врлине, а све више презирем потомке тих истих – оне затупјеле малограђане.
Јер, давно је речено: Није сељак ко на селу живи, но ко има опанак у глави. Оне који се стиде тога одакле су потекли (па постадоше оно што никад не могу бити), треба да је стид и образа (кога немају) и своје лозе (коју ни не знају). Што му дође онда да се немају рашта стидити! Они који мисле као и ја, живе и животаре…
Исто као и ја. Оне који једину утјеху налазе у коријенима и ономе пиштењу које су наследили, опомињем, молим и захтијевам од њих да својим потомцима причају да су потекли од честитих и вриједних сељака из малих колиба испуњених поштовањем и мудрим родитељским ријечима.
Опомињем, молим и захтијевам од њих и да увијек својој дјеци говоре стихове великог српског пјесника, Радована Бећировића Требјешког: Човјек није треб’о да се рађе. Али, кад се у животу нађе, нек’ подноси мушки што га снађе!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
