Манастир Добрићево посвећен је Ваведењу Богородичином. Дио је епископије Захумско – Херцеговачке и приморске. Једнобродна је грађевина, а због утицаја приморја грађен је комбинацијом стилова, рашким и готским.
Пише: Никола Анђелић
Манастир Добрићево један је од вјековних стубова хришћанства. Ако узмемо у обзир народно предање у којему се каже да је манастир дао сазидати цар Константин, у том случају био је један од стубова хришћанских оба ромејска царства, још од четвртог вијека нове ере. По томе предању свети цар Константин је рекао: “ За спомен мога одмора нека се овдје манастир подигне јер је ово мјесто добро. По царевој жељи манастир бива саздан и даде му име Добрићево“.
Манастир за вријеме Немањића
Као стуб православља из Византије, овај манастир постаје и стуб Српске архиепископије, још од времена Светог Саве, а затим и патријаршије од времена цара Душана. Из времена владања краља Уроша Србијом датира и један печат из 1232. године, тада је крајевима Требиња и Билеће владала Јелена Анжујска, његова супруга, чији споменик се данас налази на зидинама града под Херцеговачком Грачаницом. Поред овога печата у манастиру постоји још један из доба Немањића, који датира из 1283. О печатима, и о постанку манастира, архимандрит Леонтије у једној од својих пјесама каже:
“ За постанак манастира кажу: Српски су их зидали владари, Наши славни Немањићи стари Постање се Добрићева знаде, Стари печат и сада имаде.“
Прикази владара на фрескама из тог периода, Стефана Немање, светог Симеона Мироточивог, и Стефана Дечанског. Симеон Мироточиви представљен је као калуђер у ризи, а Стефан Дечански као владар са круном, показују још једну повезаност са светородном лозом Немањића.
Унутрашња раскош
Градња главне цркве не мора по правилу спадати у исти период када је и фрескописана, први пут. Доказано је да се може сместити оквирно, у прву половину XV вијека, јер је настала, највјероватније на темељима старије цркве. Први пут је фрескописана у првој половини XVI или крајем XV вијека, што је вјероватније. Познато је да је фрескописана и 1592. године када је фрескописао Георгије Митрофановић чувени фрескописац. Зидно сликарство у манастиру је радио у истом годинама када и у манастиру Завали, можда и неку годину прије. Митрофановић је између осталог радио у манастиру Морача на фрескописању припрате, Пећкој патријаршији гдје је као и у Хиландару радио на зидном сликарству трпезарија. Његови радови у Божијим кућама су од већег значаја, не само за религију него и за ликовну умјетност.
Поред Митрофановића у Добрићеву је сликао и зограф Теодор. Теодор је сликао по захтјеву попа Божа Бајовића из Сарајева, 60-их година XVIII вијека. Нешто прије њега у манастиру ће се обрети, опет по налогу Бајовића, и Рафаило Димитријевић из Рисна. Рафаило је чувени сликар Бококоторске школе, а његови радови налазе се у манастиру Савина, у Пивском манастиру, у цркви светог Ђорђа на Луштици, итд. Рафаило је радио иконостас манастира Добрићево и слике „Страшног суда“.
У манастиру се поред већ поменутих фресака налазе и фреске Преображења Христовог, Христа Пантократора, Христа Емануила, потом светаца Илије, Спиридона, Силвестра, Кирила, Јеротеј, Елветрије, Козме, Јевстатија, пророка Арона, Самуила, и других. Манастир је чувен и по фресци Tајне вечере у којој се Исус Христос налази са стране. Поред фресака, осликани су и разни орнаметски стилизовани мотиви, цвијета, који су се одлично уклопили у прелијепи фрескопис.
Манастирски комплекс састојао се из неколико дијелова, и био је одбрамбеног изгледа. Једна се зграда надовезивала на другу а свака, већа, је имала по два спрата. Трпезарија се надовезивала на кућу која је имала цистијерну, затим је ишала још једна зграда која је искориштена за школу која је радила од 1891. године, па затим и чардак. Код чардака налазиле су се калуђерске ћелије.
У том великом броју ћелија налазила се и такозвана Сарајевска у којој су се Сарајлије сакриле у вријеме година куге. За вријеме устанка и ратова од 1875. до 1878. године ћелије су биле разорене од стране Турака, али остали манастирски објекти нијесу спаљивани. Манастир је поред ових грађевина имао и свој млин који се налазио на Добрићевском јазу. Радио је за вријеме ниског водостаја, а његова снага је кориштена и у сврхе чешљања. Поред млина, налазила се и сушница – гостионица, која је кориштена при прављењу чувене Добрићевске рибе, а датира из XIII вијека. У манастирским зградама налазио се између два рата Иван Прозоровски са породицом.
Манастир је неколико пута страдао дивљачким насртајима, што спаљивањем што рушењем, или пљачкањем. Опљачкан је 1649. и 1680. године, пожар су му подметнули 1672. Изгледа да је манастир био напуштен 60. година после тога до 1730, кад је и обновљен.
Манастир је у великим пустошењима остао без поклона са Свете Горе, јеванђеља, који је донио игуман Висарион, сребрног кандила, и одређеног броја књига које су дароване средином XVIII вијека. Након већ поменутог догађаја из устанка, манастир је доживио и тешка разарања 1914. године. Та разарања попраћена су паљењем иконостаса, и уништавањем бројних манастирских драгоцјености, од стране Аустријанаца који су чак потплатили коријенићке Турке да га спале заједно са манастиром Косијерево.
Међутим, уз велику помоћ Завођана, и осталих Херцеговачких племена и братственика, као и великој помоћи краља Александра Карађорђевића, који је дао новац којим је направљен конак, манастири су обновњени. Није случајно да је Косто Шолов Анђелић из Дубочана био управник радова при изградњи Косијерева, а зашто је између осталог баш њему повјерена част, видјети ћемо из догађаја од 1830. године.
Заједничка прошлост манастира на Требишњици
Прошлост манастира је уско везана за живот становника око ријеке Требишњице. Манастир Добрићево са једне, и манастир Косијерево са друге стране, видно су утицали на духовни живот становника са којима су дјелили заједничку прошлост. Дјелили су ови манастири кору хљеба, борили се за заједничку слободу, некада су дијелили чак и игумане. Дијељена је и љепота која је окруживала манастире, а о којој некадашњи игуман манастира Ваведења Богородичиног, Леонтије Нинковић, каже :
„Пчеле раде и умилно зује, А валови низ ријеку струје, Уз ливаду са сваке стране Разне воћке посагнуле гране … Храм је цркве Свето Ваведење, За Христово рођење знамење.“
Народна традиција такође се веже за ова да манастира а то можемо видјети и кроз дио пјесме коју је забиљежио Ристо Пророковић:
„Ко начини цркву у Домрке, До велико благо Немањића… Ко сагради до два манастира Косијерево и Добрићево, До велико благо Немањића…“
Епиграфски споменицу су, поред предања о путовању цара Константина и мајке му Јелене, једни од показатеља готово истовременог настанка два манастира.
Средином 17. вијека Турци су водили тешке битке са Млечанима, рат се водио око Бококоторског залива којега су и изгубили. Након пораза Турци из Рисна су кренули у Херцеговину, и успут палили и пљачкали. На том путу пострадала су оба манастира. У вишедневној опсади манастира Добрићева из 1649. године, Османлијске слуге су успјеле запалити помоћне манастирске објекте, а у току опсаде гине Јакуп ага из Кнеж Дола.
Читавим 18. вијеком манастири су чак од истих људи били и даривани. Тако је даривао Симо Милутинов Томашевић 1742. , Томо Вуковић 1752. године, и тако даље.
Нож као повод за међуплеменски сукоб
Деветнаести вијек носи једну причу за себе. Поред великих устанака, у овоме вијека имамо и прелазак игумана из једнога манастира у други. Наиме ради се о игуману Дионисију Балаћу. Он је на молбу прешао из манастира Добрићево у манастир Косијерево.
Након његовог преласка дошло је до обрачунавања између два племена. Повод за обрачуне међу њима био је послати нож из манастира Добрићево на оправку у Фочу за вријеме настојитељства Балаћевог. Балаћ је тражио нож, а калуђери Добрићева му га нису хтјели дати сматрајући га власништвом манастира. Дионисије се због ножа обратио Бањанима за помоћ. Убрзо након тога десио се скуп Херцеговаца, на којем су се нашла и ова два завађена племена. Није прошло много у току тог скупа, а Бањани су захтевали да им се нож врати. Међутим, одговор са друге стране је био негативан.
Негативност је прешла у обрачун који је трајао 12 година, а пало је 12 глава са обје стране. Обје моћне и гласовите породице Анђелића и Пејовића, браћа православна, сукобиле су се, и ко зна шта би се десило да није сазван збор, због овога трагичног сукоба. Збор се десио 25. маја 1830. године. На њему су учествовали између осталих и игуман Вилотије из Добрићева, Теодосије и Дионисије из Косијерева, главари из Бањана, Рудина, Гацка, Коријенића, Требиња, те најбољих 24 од обје стране, и други. Братственици су се измирили, као што каже документ : “ А примише, мирног и благог анђела, и добру нарав. И ко би порекао и похулио од сада до Страшног суда да је проклет од Господа Бога и од 318 богоносних отаца и од цркве Добрићевске и Косијеревске“. Тога Тројичина дана, помирени су морали да дају једни другима по дванаест кумстава чиме је крвна освета и завршена за сва времена.
Двадесетак година је прошло од измирења братстава, а дошло је до спора између два манастира. У књизи архимандрита Леонтија, „Манастир Добрићево“, спор је био због потопљених башта Добрићева, које су потопили системи за наводњавање Косијерева, а ријешен је писменим договором у три тачке. Прва је гласила да Косијерево уступи једну башту за сијање граха. Друга да Добрићево има право без „ујма“ у млину Тмушком мљети своје жито, и без чекања. Док је трећа тачка ишла у корист Косијеревске светиње и то да се људи из ње имају права служити дрвима из Добрићевског осоја. У случају да се не испоштује договор од стране некога да се на њега баци анатема и проклетство.
Друге спорове је, некада, рјешавала и заклетва пред Добрићевским колом, односно полијелејем. Заједничка заклетва је гласила попут ове: „Кунем се Добрићевским колом и Косијеревским трулом“.
Манастири у вријеме комунизма
Један од највећих догађаја у заједничкој историји ова два манастира десио се за вријеме Тита. Пројектом изградње бране на ријеци Требишњици потопљено је 267 домаћинстава, уништена је ријека Требишњица, укинута је и пруга Косијерево – Добрићево која је радила од 1933. до 1963. године, а вјековни манастири морали су бити премјештени из мјеста гдје их је поставио, по већ поменутом историјском извору, цар Константин. Манастири су премјештени у Стражницу, односно Орах уз помоћ Станфорд универзитета из Лос Анђелеса, на челу са др Вејном – Вучинићем, који је био поријеклом из мјеста гдје ће бити премјештено Добрићево.
Вејн је извршио ископавања у реону између два манастира, и пронашао мозаик из Паника те приказе Орфеја и Калиопе, музе пјесништва и литературе. Добрићево је својих 216 квадратних метара фрески, опет добило, са доста тешким трудом и залагањем. Међутим, фреске ипак нијесу сачувале свој пријашњи квалитет, због слабог материјала изгубиле су на јасноћи. Манастири су премјештени до 1967. године, када је поред манастирске главне цркве у Добрићеву, пренешена и црква светог Николе, те старо манастирско гробље.. Добрићево је освештано 1969. Манастири су изгубили огромна имања која су обрађивана, дограђивана, итд. До дана данашњег се обнављају, и једва се одржавају, уз помоћ Херцеговаца и Црногораца.
Традиција добрих односа између два манастира настављена је и у времену те црвене буржоазије, која је у току рата понијела у гроб јеромонаха и намјесника манастира Тимотеја Ковача. Наиме, једно вријеме је Атинагора Милинковић, игуман Добрићева, због одсуства свештеника стално долазио и оживљавао дух у манастир Косијерево.
„Ходајући светац“ поново је удахнуо живот манастирима
У оживљавању и обнављању манастира, у селу Орах, велики допринос дао је и упокојени игуман Симеон Биберџић.
На мјесто игумана 1992. године по захтјеву тадашњег владике Атанасија, у манастиру је постављен за игумана Симеон Биберџић. За Симеона су говорили како је „ходајући светац“ на земљи, а читав његов живот посветио је Богу, народу, и самом манастиру. Кроз пакао Дахау гдје се налазио са светим владиком Николајем Велимировићем и патријархом Гаврилом Дожићем, па до рата у БиХ попа Слоба је пратила Божија рука.
У самом логору Симеона је Николај савјетовао да се врати свом народу да шири вјеру. Отац Слобо, родом из Столачког краја, је то и учинио. Читав свој живот је посветио учењу вјери, а захвални ђаци су му и пјесме испјевали које се и дан данас пјевају о њему. Отац је био велики вјероучитељ, што у манастиру, што ван њега. Манастир Добрићево је у његово вријеме процвјетао, осим реновираних објеката игуман Симеон је обновио и скуп о Тројичина дану. Отац Слобо је био и Ктитор цркве на Шћепан Крсту код Стоца. Архимандрит Симеон је уснио у Господу 20. септембра 2009. године, а за нешто мало мање од 20 година је манастир кроз његов труд и залагање колико толико стао на ноге. Манастир и вјерници одужили су се Симеону тако што су му направили капелу посвећену Светом великомученику Георгију.
Игуманија манастира Текла Даскалаки – Фото: Слободна Херцеговина
Данас је манастир у солидном стању. Благословом владике Григорија 2009. године, данас је игуманија манастира Текла Даскалаки. Игуманија се у Херцеговину преселила из Србије када је устоличен владика 1999. године.
Она је показатељ доброг односа Грчке са Српском и Србијом.
РАД ИГУМАНИЈЕ ТЕКЛЕ: Икона Светих Пребиловачких новомученика (ГОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)
Текла у манастиру иконопише и уз помоћ осталих прави миришљави тамјан.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
