• Истина је да човјек тек у туђини почне да схвата значење неких ријечи на које код куће није ни обраћао пажњу. По мом мишљењу, човјек који не зна одакле је дошао, лако ће заборавити и куда је кренуо. Чудо једно, али при овој свијести и здравој памети нећу се одрећи своје постојбине, своје Херцеговине. Не дај Боже, но да сврнем с’ памети!

Додуше, мислим да бих и тада препознао сваки камен, сваки поток и свако дрво земље поносите: земље неуких, а опет мудрих; земље мале, а опет храбре; земље благодарне, земље Херцегове. Знао бих ђе је моја постојбина, темељ, кућа, кров, име и презиме – оно што ти је уткано у сваку вену, сваку пору и сваки дамар. Али, одеш ли негдје, ти више ниси ти. Ти си само неко, негдје, а опет ниђе. Они који оду из Херцеговине сањају о њој. Сваки сан почиње са Херцеговином, али се завршава са туђином. Знам… И ја сањам исто. А они, они који су тамо, једва чекају да оду из ње, мислећи да је тамо негдје боље. А да ли је?! Шта знам, можда је најбоље да се нађемо негдје на пола пута. Можда би тада сви били сретни. Ни тамо, ни вамо. Окле знам болан, немој ме о томе питати. Једно знам сигурно. Она реченица изговорена небројено пута у свакој херцеговачкој кући:

Иди, сине, одавде, кутариши се ове биједе!

…Одавно је изгубила смисао.

Вјеруј ми, биједа је свуда друго. У Херцеговини барем још нико није гладан. Вазда ће ти неко дати грумен сира и штруцу љеба, ако ништа друго. А то је доста ономе ко не тражи много. Ко је схватио, схватиће. Ко није – за вакта му је да схвати. Веле, најцрње је пред свитање, а за мене у Херцеговини никад неће смркнути. Није досле, неће ни од сад.

А ми у туђини памтићемо и сањати свитања у Херцеговини и никад се тога одрећи нећемо. Чу мене: ми! ЈА! Ја бар нећу! Барем ми снове о Херцеговини нико не може одузети.

Марко Никчевић / Слободна Херцеговина