• КОНКРЕТНА РЈЕШЕЊА Миленко Јахура свој живот посветио је тежњи да помогне обнову Пребиловаца, села које је симбол страдања српске Херцеговине у вријеме злочиначке НДХ. Као дугогодишњи предсједник СНД Пребиловаца имао је потребу да на почетку разговора за Српско коло изрази забринутост за опстанак Срба у долини Нертеве. Наиме, он се слаже да је Храм Васкрсења изграђен неуобичајено брзо, међутим, по његовим ријечима, ништа значајно се не планира на подизању села.

Миленко Јахура (ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

– Пребиловци се не могу подићи и препородити без људи, прије свега без Пребиловчана, како повратника, тако и без расељених. Не могу ни без оснивања посебног привредног субјекта, регистрованог у складу са законом. А на садашњем броју и структури повратника село Пребиловци нема дугорочне перспективе.

• Да ли ипак можемо бити оптимисти ако видимо да су се у храму обавила и прва крштења…

– Истина, вратио се прошле године у село један млади брачни пар са дјецом. Послије низа година очекује се обнова три куће из донаторских пројеката државе. Има најава да се сеоске куће коначно могу прикључити на водовод… Али све је то премало у односу на ситуацију разореног и расељеног насеља, са врло мало запослених људи, посебно што обнова те три кућа не значи и повратак три породице у село. Сваки застој или одлагање подизања Пребиловаца је опасан губитак времена и енергије све мањег броја људи који се још увијек добровољно труде за своје село, надајући се његовој правој обнови. Пребиловци имају потенцијале да буду велико, значајно и познато мјесто, не само за појмове Херцеговине. Или ће то бити, или неће постојати. Ту средине нема.

• Који су најнеопходнији инфраструктурни пројекти у овом тренутку?

– Најважније би било да се изради и примјени Пројекат обнове Пребиловаца који би имао и развојни, привредни дио, затим да се оснује привредни субјект који би био носилац развоја Пребиловаца, те да се у сврху повратка становништва и развоја туризма и других дјелатности хитно обнови зграда школе и већи број кућа. Ваљало би радити и на идеји о етно селу у засеоку Грлић. У њему су живјели Екмечићи, а ту до сада није ништа обновљено послије рата. Требало би и активно дјеловати на уступању земљишта Цркви од стране оних који немају намјеру да се враћају у Пребиловце, нити да користе земљу којој су власници.

• Актуелна тема је закуп земље. Можете ли нам објаснити шта се тачно дешава?

– Држава преко кантоналних и општинских власти изнајмљује на одређени период времена земљиште над којим има формално право располагања за садњу смиља. Земљиште се узнајмљује по неком плану, који није јавно објављен, нити су, бар мјештани Пребиловаца, о томе било шта знали све док се надомак села нису појавили багери и почели раскопавање терена. Чак ни тада им дуго времена није било јасно шта се у ствари ради, све док се није појавио човјек из села Вишића који се представља као „хрватски бранитељ“. Рекао је да се он ту у рату борио и да је на терену самог села Пребиловци, на платоу на коме је и Храм, добио у закуп неких 12 хектара, али да неће садити смиље него смокве и држати козе и сл. Пребиловчани су се са правом узнемирили.

Храм Христовог Васкресења у Пребиловцима (Фото: Слободна Херцеговина)

Требало би и активно дјеловати на уступању земљишта Цркви од стране оних који немају намјеру да се враћају

• Начелник општине Чапљина др Смиљан Видић тврди да је земља дата у закуп само једном Пребиловчанину.

– Начелник није био коректан и јавно је изрекао неистину. Долазак поменуте особе на трактору на терен га је брзо демантовао. То показује да је наводни план са смиљем био само изговор некоме за отимање пребиловачког простора са циљем притиска на Србе да се иселе и да се тако угрози и опстанак Храма, који очигледно смета окружењу.

• Наглашено је да се земља даје за пољопривредну намјену.

– То је обично лицемјерје јер се то земљиште вијековима користи као пољопривредно за испашу стоке пребиловачких породица као њихова колективна неподјељена својина, која је у комунизму прешла у посјед државе. Пребиловчанима ће први пут у историји бити ограничено кретање стазама у њиховом атару.

• Зар држава не може да ради са том земљом што јој је воља?

– Мене највише нервира неразумијевање ситуације управо од стране појединих српских новинара везано за права на земљишту. Као да држава, чак и да је апсолутни титулар права, може да ради да малтертира и угрожава становнике насеља коме припада земљиште?! Таман посла! По закону је забрањена злоупотреба права које неко иначе има. Ово говори много о нама, стању свијести и општег образовања, које утиче негативно на могућност оправданог супротстављања насиљу, којег практично и нема без медија.

• Зашто није било слоге да Срби откупе земљу?

– Није пресудна слога, већ опште стање српске нације. А питање је да ли би требало било коме дозволити да руинира природно богатсво Пребиловаца за шаку новца или треба те вриједности заштитити и употребити за развој села? Апсолутно сам за ово друго.

• Свједоци смо све заоштреније реторике на релацији Загреб- Београд. Како се то манифестује у долини Неретве?

– И прије тога у Долини Неретве имамо ситуацију која је на неки начин била и увод у шире заоштравање односа. Ту имам у виду говор дон Жељка Мајића, генералног викара мостарског бискупа у селу Клепци од 8. новембра прошле године. Ту је до 1942, био жупник дон Илија Томас најзаслужнији за упостављање усташке власти у Чапљини у прољеће 1941. Та власт се „прославила“ најмонтруознијим злочинима над Србима, у чему су предњачили усташе из дон Илијине жупе. Они су од друге половине јуна до краја августа 1941, у тој жупи, убили најмање 1.200 Срба, међу којима и око 500 дјеце из села Пребиловци, Клепци, Лозница, Гњилишта,Тасовчићи, Речице, Драчево и Почитељ. Да заоштри однос пастве према Србима, у складу са неписаним правилом тога краја избјегао је и употребу ријечи Пребиловци, које је назвао „сусједном узвисином“. Да напоменем да је НДХ Пребиловце послије покоља 1941. године била преименовала у „Ново Село“. Није могао ни да изговори име ни титулу српског патријарха већ га је ословио као „предводитеља свете архијерејске литургије“. Српске жртве је назвао „онима које су частили и на олтар уздигли“, а које по њему нису страдали као невини, само због припадности српском народу и православној цркви!? Овакве ријечи се нису јавно чуле од католичких свештеника од Другог свјестког рата и морале су имати шири одјек.

• Прошле године сте уз помоћ председника ССР Миодрага Линте успјели да од државног секретара Министарству омладине и спорта Ненада Перуничића добијете обећање о градњи мултифункционалног спортског терена у Пребиловцима. Докле се стигло са тим пројектом?

– Морам да поменем да је ово била само једна од читавог низа ствари у којима имамо подршку Миодрага Линте. Спортски терен би нам заиста пуно значио. Прије седам мјесеци општини Чапљина је поднијет захтјев да изда сагласност за градњу терена. Послије ургенције, недавно је општина реаговала и то захтјевом да јој се приложи и пројекат терена. Сада смо поднијели захтјев Министарству омладине и спорта Србије да нам уступе пројекат и та процедура је у току. Начелник Чапљине је обећао да ће са дозволом за терен бити све у реду.

• Задњих недјеља појавила се иницијатива о скупљању књига за библиотеку Стана Арнаут у Пребиловцима.

– Лијепа и значајна идеја нашег свештеника Марка из Чапљине, коју је подржала и Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону у Београду. Наилази на одличан одјек када су у питању књиге. Мислим да ће ускоро кренути радови на оспособљавању просторије у којој је некада становала мученица Стана, али то неће бити довољно. Требаће да се адаптира и дио таванског простора Дома у Пребиловцима, а за то нема довољно средстава. И овдје би било добро да је боља међусобна комуникација.

• Какве акције планирате у наредном периоду? 

– Имамо намјеру да се посебно посветимо обиљежавању 75- годишњице страдања Светих Пребиловачких и доњо-херцеговачких мученика 6. августа ове године и довршетку пројекта „Атлас геноцида НДХ над српским народом у Херцеговини“. Ово што се дешава у вези давања у закуп пребиловачког земљишта нас опомиње да морамо радити и на пројекту заштите простора Пребиловаца, као меморијалног и као културно-историјског и природног добра од посебног значаја који би требало ставити и под заштиту Унеска. Ако не будемо имали озбиљну подршку питање је шта ће се и како од свега овога урадити.

Разговарао: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина
Извор: Српско коло

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Копирање и преношење овог текста уз навођење извора и линк  дозвољено је САМО порталима који користе српско писмо