• ЕКСКЛУЗИВНО Слободна Херцеговина својим посетиоцима преноси у целости беседу проф. др Радослав Гаћиновић на трибини „Сарајевски атентат у светлу ревизионистичког поступка српске историје”. Ову трибину је организовало Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији у Новом Саду. Поред тога што је уважени професор Радослав Гаћиновић истакнути научни радник, он је и потомак славног Владимира Гаћиновића. У овом тексту открива многе детаље које су претходиле самом атентату.

Професор Радослав Гаћиновић на трибини у Новом Саду

Ексклузивно за Слободну Херцеговину
пише: проф. др Радослав Гаћиновић

Није лако саткати реченице о великим и тешким даним са почетка XX века, који представљају најславнији део српске историје.

Тадашња насилна политка Аустроугарске и Немачке са себи својственим, недоследним хуманизмом, само је потврда да је атак на човека и тада била универзална стварност, посебно на нације које су они желели да укину, али ипак нису успели.

Бењамин Калај је улагао огромне напоре на формирању босанске нације у БиХ а покушао је тамо да прогласи босански језик на почетку XX века и то у временима када је Аустроугарска монархија била на врхунцу економске, политичке и војне моћи, али није успео.

Није успео зато што нације никада немогу исчезнути, јер на нацији почива основни демократски принцип, а то је да човек има природно право на слободу.
Континуирано насиље аустроугарске монархије према балкански народима почиње од Берлинског конгреса, 1878. године, када је донесена одлука да Аустроугарска окупира БиХ на одређено време, тј. на 30 година, иако је суверена власт и даље припадала стамболском султану.

Берлински конгрес, насликао Антон фон Вернер (Извор: Wikipedia)

Дакле, Берлински конгрес, који је свечано почео са радом 13. јуна 1878, представља основну инспирацију и мотив за самоорганизовање напредних босанскохерцеговачких омладинаца и борбу против окупатора.

На том конгресу састали су се представници Немачке, Аустроугарске, Енглеске, Француске, Италије, Русије и Турске, који су донели одлуку чије је спровођење запалило Балкан, јер су омогућили Хабзбуршкој монархији да окупира Босну и Херцеговину под изговором да је Турска царевина неспособна да заведе ред на том простору после босанскохерцеговачких устанака.

Ту одлуку Конгрес је прихватио након договора немачког канцелара Бизмарка и енглеског премијера Дизраелија.
С друге стране, таква одлука је донета и због страха од евентуалног уједињења Срба с обе стране Дрине.

Када су Хабсбуршке трупе 29. јула 1878. године на неколико места прешле границу под командом генерала Јосипа Филиповића, католици су их поздравили као спасиоце, а Срби и муслимани су били на ивици масовног устанка. Србе су предводили архимандрит Саво Косановић и поп Ристо Новаковић, а муслимане Салихефендија Хаџи Лојо, од ко га су још борбенији били Мухамедефендија Хаџи Јамаковић и Хафиз Абдулахефендија Каукџић које је окупаторска војска одмах стрељала.
Иако је Андраши предвиђао брзу и лаку окупацију Босне и Херцеговине, „с четом војника и плехмузиком на челу”, командант хабзбуршких трупа генерал Јосип Филиповић, родом из хрватске породице с оближње Војне границе, морао је да употреби више од 200.000 војника, који су тек после три месеца борби успели да умире те две покрајине.

Тринаести армијски корпус генерала Филиповића, чије су Шеста, Седма и Двадесета дивизија напредовале са севера, а Осамнаеста дивизија са запада, наишао је на јак отпор чим је прешао границу. Редовне јединице турске војске, повинујући се наређењима из Цариграда, повлачиле су се у већини случајева без борбе.
Међутим, босански феудални господари, који су деценијама изражавали гнев против османлијске власти, подигли су муслиманско становништво и организовали нападе на хабзбуршке трупе. „У Маглају је забележено напредовање уз масовна страдања људи. Најтежи пораз претрпели су, ипак, у области Тузле. Генерал Сапари, суочен с јаким отпором и нападима из позадине, морао је да нареди хитно повлачење војске док му не стигне појачање”.

Мапа балксанских земаља након берлинског конгреса 1878. године

По традицији хабзбуршке војске, само неколико месеци по окончању ратовања у Босни и Херцеговини, Историјско одељење издало је детаљан преглед операција, с прецизним мапама о свакој борби. Укупно 5.198 људи је погинуло, рањено или нестало, од тога 178 официра. Губици устаника тада нису били забележени
Након окупације, Аустроугарска и њени савезници су сматрали да окупација почива како на међународној тако и на државноправној, тј. унутрашњој основи. Српска правна школа се увек држала закључка да аустроугарско запоседање БиХ има међународноправно, а не државно правно обележје, тј. да је то међународноправно и отворено а не унутрашње и затворено питање.

Аустроугарска монархија је после Берлинског конгреса и одмах након окупације БиХ усмеравала поглед и преко Дрине. Чекала је само повољне политичке околности да своје територијалне претензије према Србији и јавно обнародује. Њене територијалне аспитације су појачане, после шестог октобра 1908. када је у Бечу цар Фрањо Јозеф обнародовао указ о анексији Босне и Херцеговине. Био је то акт отвореног колонијализма који није био уперен само против народа Босне и Херцеговине, већ и против животних интереса Србије и Црне Горе.

Иако је бечка влада званично изјавила да је анексијом Босне и Херцеговине „територијално засићена”, радило се само о првој етапи аустроугарског продора ка Солуну и Немачке на исток. У следећој етапи планиран је рат против Србије и њена анексија или, пак, подела Србије између Аустрије, Бугарске и Румуније.
Проглас о анексији БиХ изазвао је незадовољство и турбуленцију у целој Србији, БиХ и Црној Гори. Дошло је до масовних демонстрација и протстних зборова. Узнемирено јавно мњење у Србији, тражило је од владе одлучне кораке, записао је славни војвода Живојин Мишић.

Ипак је против воље народа, српска влада, морала да пристане на све оно на што су већ пристале Русија, Енглеска и Француска – на признање Аустроугарске анексије БиХ. Влада Краљевине Србије била је 31. марта 1909. године принуђена да изјави да ‘’сматра да анексијом нису повређена права и интереси Србије,’’ што је изазвало огорчење српског народа у целини.
Припремајући се за Велики рат, Аустроугарска монархија је 1904. године подигла кредит од 400 000 000 круна, што је забринуло све европске народе, па чак и Енглезе који су је и довели у БиХ. Такође она је у том циљу променила етничку структуру становништва у БиХ. У периоду од 1878 до 1914. године из БиХ се иселило 140 000 муслимана и 40 000 Срба, а у истом периоду се у БиХ доселило 230 000 католика.

Од саме анексије Босне и Херцеговине 1908. године Аустроугарска Монархија се у континуитету припремала да нападне Србију. На ‘’Бал плацу’’ су инсистирали да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: “Србију треба уништити (Сербија деленда ест),’’ а Немци су поздрављали Србе следећим речима:”Але Зербен мусен штербен’’, што значи ‘’Сви Срби морају умрети.’’

Конрад фон Хецендорф, шеф аустроугарског генералштаба, је још 1907. године у једном писму истакао да југословенски проблем треба решити ‘’једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије’’. Војна странка у Бечу спремала је рат против Србије за март 1909.године, када је била извршена мобилизација Сарајевског корпуса.

Историјски услови живота резултирали су веома спори развитак босанскохерцеговачког друштва у поређењу с другим крајевима Европе.

Аустроугарске власти систематски су својим понашањем доприносиле тој заосталости и на саваки могући начин су успоравале масовно образовање. Почетком XX века није било више од 24 универзитетски образована Србина у Босни и Херцеговини.

Тек оснивањем „Просвјете” 1902. године, ситуација се постепено мења. „Просвјета” је имала највећи значај на стварању модерне српске интелигенције у БиХ на почетку XX века. То је била широка организација, која је 1911. имала мрежу од 79 пододбора, 266 повереника и неколико хиљада чланова помагача.

До почетка Великог рата ова просветна организација школовала је 127 студената на светским универзитетима и 220 средњошколаца, што је значајно поправило образовну структуру Српског народа у БиХ.

После тридесет и две године аустријске управе, године 1910, у Босни и Херцеговини било је 87 одсто неписменог становништва и само пет гимназија за нешто мање од два милиона становника.

Тотално насиље и упорно понижавање грађана БиХ од стране Аустроугарске монархије додатно је мотивисало младе босанскохерцеговачке револуционаре да оснивају тајна друштва и удружења и да се боре за опстанак и постојање.
Међу свим тајним организацијама најзначајнија је била Млада Босна.

Израз Млада Босна први је употребио Петар Кочић у листу „Отаџбина” 1907, а затим Владимир Гаћиновић у „Алманаху Просвете” 1910, у ауторском чланку Млада Босна, који је постао званично њен оснивач и идејни вођа.

Одмах по настанку омладинског ослободилачког покрета Млада Босна, њени припадници су дали одговор на питање које су сами себи поставули и то: ‘’Хоћемо или да умремо у животу или да живимо у смрти.’’ изабрали су ово друго.

Сви младобосанци гајили су дубоко интересовање за књижевност и поезију, неки од њих су у свом кратком животу постали и даровити песници, а неки и велики писци, филозофи и научници (Иво Андрић, Димитрије Митриновић, Перо Слијепчевић, Васо Чубриловић).

Младобосанци су кроз своје активности упорно пропагирали:
филозофију национализма и демократских политичких доктрина,

изграђивање националне свести,
стварање култа националне енергије,
рад на стварању модерне националне културе на основу уверења да је национаална култура немогућа без националног друштва, а национално друштво без националне државе.
Ревизионисти историје са почетка XX века и њихови поданици на Балкану, данас на основу фалсификованих докумената пишу да су припадници Младе Босне радили по налогу разних тајних служби с поља. што није тачно. Млада Босна је имала емоцију.

Убиство дакле, није било наручено, јер да је тада за припреме атентата знао још неко, атентатори би били откривени, похапшени и атентата не би ни било.

Ревизионисти дакле, фалсификујући историјске чињенице, и прихватајући постојеће фалсификате настоје да обману младе генерације на почетку XXI века, умање значај српске националне историје и да код већине Срба искомпромитују видовданске хероје.

Али, ако младобосанци нису били ослобођени спољних утицаја, онда се њихове идеје могу довести само у везу са стремљењима Мацинијеве Младе Италије, с том разликом што су идеје младобосанаца биле плод босанскохерцеговачких услова живота, традиције косовског мита и филозовске поетике Радивоја Томова у временима великих империјалистичких сукоба који су потресали свет почетком 20. века.

Веома је важно знати да су Младобосанци своје опредељење за борбу градили на Алтузијевој теорији о народној суверености. Јер су сматрали да суверена власт припада само народу.

И тадашњи најпознатији теоретичари политичке и правне науке су сматрали да суверена власт увек припада народу, и да је преноси на владаоца путем уговора који се с њим закључује.
Младобосанци су уважавали наведене теорије. А пошто су уважавали и теорије о тираноубиству које су тада биле један од Европских идеала, сматрали да је Франц Фердинанд био највећи тиранин – тиранин окупатор.

Највећи број историчара у свету потврђује давно доказану тезу да је Сарајевски атентат повод а не узрок напада Аустроугарске на Србију и почетка Великог рата.

Неподношљив живот под влашћу аутроугарске монархије резултирало је појаву многих атентата пре Сарајевског атентата управо на територији Аустроугарске монархије. 15. јуна 1910. године Богдан Жерајић пуцао је на поглавара земље генерала Маријана Варешанина; 8. априла 1912. године омладинац Лука Јукић покушао је да убије комесара Славка Цуваја у Загребу.

Тада су у Загребу осванули плакати следећег садржаја: ‘’Нек се лије крв, јер се само крвљу натапа стабло слободе.’’; 3. октобра исте године и Иван Планиншћак покушао је атентат на Цуваја; 5. јуна 1913. Стјепан Дојчић покушао је да изврши атентат на комесара Скерлеца у Загребу, а у Скерлеца је, 25. маја 1914. године, намеравао да пуца и Владимир Сефер.

Анализирајући тадашњу ситуацију, Иво Андрић је записао: „Читаво наше друштво хрче недостојно, само су писци и револуционари будни”

Када је Фединанд стигао у БиХ да присуствује маневрима 15 и 16 корпуса Аустроугарске војске изјавио је: ‘’Ја у БиХ не признајем никакве народе. То су за мене Босанци, њихове заставе не постоје, постоји само застава аустроугарске монархије,’’што је додатно иритирало народе БиХ.

Дакле, тада, у једној јединој тачки концентрисано је било све незадовољство народа у БиХ, које се гомилало деценијама, згуснуло се до крајње мере и претворило се у експлозив коме је требала само једна искра да плане.

На Видовдан 1914 та искра је севнула попут грома и уздрмала темеље бечке империје.

Фалсификаторе историје подсећам да Гаврило Принцип није убио Франца Фердинанда у Бечу нити у Пешти, него у анексираној БиХ, а та анексија, никада и нигде није верификована.

Гаврило Принцип је убио поробљиваача и окупатора. Гаврило Принцип није био терориста, био је борац за слободу, јунак над јунацима. Био је поштовван и у већини земаља у свету.

Када су Принципови посмртни остаци 1920. године, ескумирани и када су из капеле са католичког гробља у Терезину спремане за повратак у отаџбину, више хиљада Чеха је дошло да испрати великог хероја. На католичком гробљу у Терезину једна алеја носи назив ‘’Алеја Гаврила Принципа’’.

Револуционарну акцију припадника Младе Босне, подржавала је већина грађана БиХ, Србије и Црне Горе, а то најупечатљивије потврђује изјава једног ондашњег црногорског министра који је након атентата рекао: ‘’Радост и зебња од овог догађаја наступила је код одговорних фактора, а у народу, само радост.’’

Након атентата Аустроугарска је почела са примењивањем најбруталнијег насиља, почела је са масовним ликвидацијама и хапшењем невиних људи, жена и деце у БиХ, посебно у Источној Херцеговини – центру народног отпора и припреме народа за нови устанк против Аустроугарске монархије.

‘’Арад је био једна велика жива српска костурница, где је било интернирано 5.500 људи из Босне и Херцеговине, међу којима је било и 400 деце, од којих је 2.200 ту у Араду заувек остало.

Немачки цар Виљем ИИ се 23 новембра 1912. године састао са Фрањом Фердинандом и тада су договорили план напада на Србију.

Италијански обавештајни официр, пуковник Негриј је 1912. године обавестио Србију о намерама Аустроугарске монархије.

Под утицајем у то време створене атмосфере настало је писмо које је 15. фебруара 1913. године у Рим упутио бечки надбискуп Рафаеле Скапинели у којем се између осталог каже: ‘’Аустрија, међутим, изгледа да је одлучила да се оштро позабави Србијом и опште је уврење да може доћи до рата с том земљом на пролеће.’’

Припреме за рат биле су завршене много пре 1914.године. Напад на Србију је био планиран 1908, 1910, 1913, као и 1914. године.

Начелник Генералштаба Аустроугарске војске Конрад Хецендорф је само током 1913. године 25 пута званично тражио одобрење да нападне Србију, а позната је његова следећа тврдња:
‘’Ако наше трупе буду у Нишу, ако ми будемо тамо господарили, онда ће наш утицај бити обезбеђен у југозападном делу Балкана нарочито, а исто тако на Балкану уопште.”

Франц Фердинанд је на вечери на Илиџи, дан пре убиства, поверио шефу своје оперативне канцеларије пуковнику Мецгеру „да је у Конопишту одлучен непосредни напад на Србију одмах после маневара”. Састанак цара Вилхелма ИИ и Франца Фердинанда у Конопишту одржан је 12. јуна 1914. године.

Свугде у свету се људи боре против окупатора и за своју слободу. Најбољи јунаци се вековима славе, подижу им се споменици, о њима се држе часови историје.

У Србији се у неким структурама друштва Принципово име помиње шапатом, као да се боје да их неко чује, а у неким структурама се и не помиње име овога хероја. Није то начин, како се чува лик и дело градитеља историје.

Није то ни начин како треба васпитавати младе генерације, а није то ни пут којим иду велики народи у будућност.

Да се национални идентитет током XX века у континуитету градио, продубљивала знања из националне историје, традициоје и културе, данас би највећа увреда за сваког Србина била објашњавати му које био Гаврило Принцип и његови саборци.

Принцип је бранио идеје слободе, за слободу је дао свој живот, најмање што би Србија требала да уради, је да подигне споменик Гаврилу Принципу у Београду.

Принципова одлука да пуца у наследника аустроугарског предстола Фрању Фердинанда настала је тек када је марта 1914. године у бечком листу ‘’Цајт ‘’, објавњена вест да надвојвода долази у званичну посету Сарајеву. То требају знати сви, посебно они фалсификатори чињеница који себе називају експертима из разних области па однедавно и о МЛАДОЈ БОСНИ и атентату у Сарајеву.

Многи теоретичати, чак и професори историје сматрају да је Драгутин Димитријевић Апис и организација ‘’Уједињење или смрт’’, организовали атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву, што није тачно. Многи незнају да Апис није организовао ни мајски преврат, када су убијени Александар Карађорђевић и Драга Машин.

Заверу против последњег Обреновића покренули су и организовали цивилизавереници, припадници Либералне и Напредне странке.

На њиховом челу био је бивши министар Јован Авакумовић, а група официра у којој је био и Апис се придружила завереницима због врло лошег односа према војсци, посебно браће Драге Машин.

Такође Апис није био иницијатор за основање организације ‘’Уједињење или смрт’’, већ је иницијатива за оснивање једног таквог друштва потекла је од Богдана Раденковића, националног радника родом са Косова, да би тек након оснивања те организације Апис дошао на њено чело.

Све те ативности неуки теоретичати приписују Апису, као и то да је главни организатор атентата у Сарајеву. Кад је Апис сазнао од од мајота Воја Танкосића да се група омладинаца из БиХ спрерма за велика дела. Апис се распитивао о њима и кад је сазнао да су малолетни и да нису ни војску служили било му је смешно.

Апис (крајње десно) са сарадницима

Међутим, када је Апис сазнао да је група младића из БиХ стварно кренула у Сарајево са оружјем и да је одлучила да по сваку цену пуца на представника аустроугарског престола када посети Сарајево на Видовдан 1914. године, забринуо се и одмах је послао свог најоданијег човека обавештајца Ђура Шарца у БиХ да спречи атентат у Сарајеву.

То је било 15. јуна, а већ сутрадан Данило Илић један од организатора атентата, је изненада и хитно отпутовао у Босански Брод јер је добио обавештење да га тамо чека један човек из Београда који с њим жели да разговара о врло важним стварима. Тај човек био је управо Ђуро Шарац, некадашњи комита, кога је послао Апис са задатком да се на сваки начин спречи извођење атентата.

Разлози које је Ђуро Шарац изнео Данилу Илићу били су тако озбиљни и тако снажни да је Илића ухватила паника и у њему се створило уверење да заиста треба одустати.

Он је Шарцу обећао да ће настојати да ову поруку из Београда свакако спроведе па се одмах вратио у Сарајево и повео разговор с Принципом о новој ситуацији.

Били су то тешки тренуци за њих обојцу, можда најтежи од свих које су дотад имали у животу. Изгледало је да ће доћи до раскола међу њима, тада, у последњим тренуцима, а онда је питање шта ће се дешавати даље.

Принципу је било очигледно да је Данила Илића ухватио страх пред последицама које ће сигурно наступити, а о којима они раније стварно и нису много размишљали. Пошто се нису могли договорити одлучили су да пишу Владимиру Гаћиновићу у Женеву и да он одлучи. Владимир је добио писмо, али било је касно. Принцип је већ пуцао.

Проф. Београдског универзитета и Пашићев саветник академик Станоје Станојевић, иако није волео Аписа у својој књизи објављеној 1923. године тврди да Апис и нико из Србије није дао иницијативу за атентат, већ да је она дошла од Гаврила Принципа и његових другова из БиХ.

Француски историчар Жан Жак Бекер, професор универзитета и председник центра за историју Великог рата у својој књизи ‘’Година 14’’ у издањима из 2004 и 2013. године, тврди да је о атентату ‘’одлучила, организовала га и извела мала група босанских ђака, усхићених националиста, окупљених око Принципа.’’

Најбољу оцену политичке позадине Сарајевског атентата 1914. дао је један од учесника у њему: ‘’То је било без икаква размишљања, као кад вода налети, без икакве суставности.’’

Многи народи у свету се поносе својим јунацима, бисерима националне историје.

Италијани се, на пример са највећим поштовањем односе према лику и делу Ђулелма Обердана који је 1882. године покушао атентат на Фрања Јозефа у Трсту.

Он је након тога осуђен на смрт вешањем. Касније је у Италији проглашен за мученика за слободу и народног јунака. Тргови и улице носе његово име, а на обележавању 100годишњице Оберданове смрти 1982. године, тадашњи председник италијанског сената Ђовани Спадолини упоредио га је са Исусом Христом.

Дакле, велики народи никада не заборављају своје хероје и никада их се не одричу ни под каквим притиском.

Срби су заиста били и остали велики народ, али скоро читави XX век по мом мишљењу нису имали политичко руководство достојно њихове величине.

Пре 100 година, на Видовдан 1914. године у суботу, тачно у 10.55 Гаврило Принцип је из полуаутоматског пиштоља калибра 9х17 број 19074 са најмање два хица пробудио успавану ЕВРОПУ, која је тада као и читави XX век била, глува, слепа и неправедна када је у питању однос према српском народу.

Тада, пре 100 година, тј. 1914. српска интелигенција, народ, војска и све политичке странке, а пре свега омладина били су у служби заштите интегралних националних интереса.

Нису тада српске елите пристале на буду било чији поданици.
Имали су свој циљ, визију, идеју, а то је била слобода, и то стварна слобода народа.

Дакле, 1914, су знали да ће доћи слобода, а то је била славна 1918 година. Данас, након 100 година, Српски народ се опет неправедно кажњава, и зато се с нестрпљењем чека неко ново време у коме ће се српски народ у целини ослободити разних окова, уцена и понижења.

Давне 1914. године Видовдански хероји су променили ток историје и задивили свет.
Управо јуначки примери младобосанаца говоре да нико није мали ко је одлучан да се бори за постојање и опстанак и да, нико није толико велики да може све и заувек.
Тадашњи силници нису никада могли заборавити нити опростити понижење које су доживели у Сарајеву од малолетних босанскохерцеговачких ђака, па су се светили на разне начине, обично брутално.

Чак је и спомен плоча Гаврила Принципа била мета у Сарајеву окупатора и терориста, два пута су је скидали.

Прву споменплочу Гаврилу Принципу скинуле су усташе Анте Павелића и нацистичка војска која је ушла у Сарајево 17. априла 1941. године, и поклонили су је као најдражи сувенир Адолфу Хитлеру за његов 52. рођендан.

Другу спомен плочу скинули су терористичке скупине Алије Изетбеговића 1992. године.

Музеј ‘’Младе Босне’’ у Сарајеву све до грађанског рата посетиле су многе угледне делегације из света и са високим поштовањем се односили према лику и делу припадника Младе Босне.

Године 1954 музеј Младе Босне посетила је госпођа Елеонора Рузвелт и у књигу утисака је између осталог записала да су: ‘’ ови млади људи својим жртвовањем и храброшћу задужили читав свет и да би се сенама Гаврила Принципа цео свет требао поклонити.’’

Не заборавимо да историја има страшну моћ, ретко који озбиљнији говор западног политичара се не ослања на историју, а у Србији ретко када. Крајње је време да се Србија врати себи, славним коренима и окрене својој будућности.

Атентат у Сарајеву је могуће замислити без свих из круга Народне одбране и организације Уједињење или смрт, али га није могуће замислити без Гаврила Принципа и другова, није га могуће замислити без оних сељака који су били спремни да ставе главу у торбу и који су то увек и чинили у борби против Аустроугарске монархије.
Уочи атентата Мухамед Мехмедбашић је рекао: ‘’Пола БиХ ће ући у заверу, а друга половина одобриће све што учинимо.’’

Младобосанци су доказали да је њихов народ достојан слободе, да је сазрео и стекао право да сам собом влада. Пошто се Европа успавала – они су решили да је пробуде.

Није хтела да види ни да чује многе проблеме народа у БиХ, преспавала је бурне догађаје у другој половини XIX века у Херцеговини, окупацију Б и Х, устанак Срба у источној Херцеговини 1882 против аустроугарског терора а када је преспавала и анексију, морала је да чује припаднике МЛАДЕ БОСНЕ и њихову завршну реч, јер су они решили да се жртвују за слободу.
Сматрали су да не припадају себи, него народу и историји.

И учинили су све што су могли, гордо усамљени, дали су од себе све што је могуће да људи дају.

Били су храбри, били су весници нових борби и покретачи нових ослободилачких активности.
Пуцајући у наследника аустроугарског престола, они су пуцали у зло чији је носилац и представник за њих био он. И у томе је смисао њиховог дела.

Мозаик у Андрићграду

Млада Босна је била поред наведеног и једна велика идеја, коју су разумели и радници и сељаци и интелектуалци у БиХ и за њу су многи дали своје животе.

Принципове последње речи на крају суђења биле су: ‘’Шта се нама хоће сугерисати да је неко био иницијатор, то није истина. У нама је никла та идеја те смо учинили атентат. Волели смо народ. У своју одбрану не говорим ништа.’’
Умрлица Гаврила Принципа. Оригинални документ терезинске затворске болнице у коме пише да је Принцип умро 28. априла 1918. у 6:30 увеце, у соби бр. 33., одјељења 13. Умрлица каже да је узрок смрти туберкулоза костију, што је својим потписом потврдио и доктор из инспекције, А.А. Босси. Овај документ данас је део збирке Музеја Западне Бохемије у Плзену.
Нема очевидаца последњих дана Принциповог живота. Сачувана је његова смртовница, у којој пише да је умро 28. априла 1918, у 6.30 часова после подне, у соби 33 затвореног дела терезинске болнице број 13, а на зиду злогласне ћелије Принцип је написао: ‘’Наше ће сене ходати по Бечу, лутати по двору, плачити господу.’’

(Захваљујемо професору др. Радославу Гаћиновићу и Удружењу Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији из Новог Сада на уступљеном материјалу. НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене дозволе аутора)