• Храброст и херојство. Често поистовјећујемо те двије ријечи. Зашто храбар човјек мора да буде и херој?

Некако мислим да та два појма нису исто.
Људи су толико ограничени да се „држе“ само устаљених правила, чак су и о појмовима живота смислили дефиниције,јер они мисле да „тако треба“. Тако је по тој дефиницији храбар човјек који се не плаши ничега, човјек који само добрим дјелима постаје херој. Међутим ,и та „храброст“ коју испољава зависи од ситуације, као и од тога колико храбром одговара да буде храбар. Даље, по тој људској дефиницији, храбар значи бити херој. Али да ли је то тако?

Храбрим човјеком се може назвати неко ко, као што би људи рекли, „има петљу“ да уради нешто. Да ли је све због чега скупимо храброст и урадимо нешто исправно?!
Чудна је психологија човјека. Напримјер,човјек опљачка банку, или учини неки други преступ. Зар то није храброст? зар није тај човјек морао скупити атоме снаге да то учини,иако је знао последице и казну?!

Дакле, храброст може стајати одвојено од херојства.
Међутим, херојство не може без храбрости. Херој треба да буде идеал људи,онај који своју храброст усмјерава у позитивном смјеру,за свеопште добро. За храброст као и херојство ,што би наш народ рекао „треба се родити“. Међутим,није то само довољно. Кроз живот треба „газити“ неком својом идеологијом,у коју ћемо вјеровати до краја,све док не достигне савршенство овог несавршеног свијета,и постави нас на постоље „хероја“. Неки су рођењем предодређени да буду хероји. Многим владарима судбина је у руке ставила кључ којима су отварали врата славе. Рођењем су знали ко и шта морају бити. И знали су за шта живе. Као што је Његош рекао „благо ономе ко –иви довијека имао се и рашта родити“.

Међутим,код неких људи храброст је путовање у непознато. Живот од нас направи хероје , а да нисмо ни свјесни тога. „Легенда“ је да се храбри не плаше ничега. Они доста пута воде унутрашњу борбу са самим собом. То је још једна препрека коју хероји пролазе. Храброст је савладати самог себе и свој страх.

Хероји се крију међу нама. На платну живота осликани су многи хероји,које ми не видимо. Можда јер погрешно тражимо? Тражимо само неке велике „подвиге“,али у ситницама се крије тајна. Храброст има оно дијете сто први пут полази у школу,онај који помогне у невољи другоме и низ других примјера,али највећи хероји не траже грешке у другима, они прво савладају себе.

Зато отворимо очи, можда угледамо хероје у околини за које нисмо ни знали да постоје, или можда смо знали, само ми нисмо били хабри да признамо, не другим него себи, да они јесу хероји живота. Бити храбар, „херој живота“ у данашњем времену велики је успјех,зато алауз за све оне који побјеђују себе, имају свој циљ, и пењу се лагано ка постољу хероја епизоде зване живот. Али вјерујте њима не треба наш аплауз да би знали да су хероји, они не живе да би се звали тим називом, довољно је да сами знају ко су.