УОЧИ ПЕТРОВДАНА У ПОХОДЕ СРЕБРЕНИЦИ И БРАТУНЦУ: Није свачија крв једнако скупа
НАСЛОВИ

УОЧИ ПЕТРОВДАНА У ПОХОДЕ СРЕБРЕНИЦИ И БРАТУНЦУ: Није свачија крв једнако скупа

  • Ево ме уочи Петровдана у Братунцу и Сребреници. Долазим као раб Божји, памтећи да смо сви праунуци праведног Ноја, на арапском Нуха. А тек ми у Босни и Херцеговини јуче се раздвојисмо од истог оца и једне матере.

 

Но иако смо сродни нисмо више исто!
Гријеси издаје и лажи удаљили су нас толико да нас само прескупа роса покајања може приближити и опрати. А покајање је пресвета капља којом се може откупити цијели свијет. Ништа није толико скупо као та зера душе, а на васцијелом дуњалуку нема је ни колико најмање тамјаново зрно.

Данас када и неуки на Балкану тумаче Међународно право и природу геноцида, знам да нас је небеска милост напустила. Остајем да вапијем. Авај! Тешко нама међу нама о геноцидима учећи над јамама и гробовима!

Но ево, они због чијег крвавог злодјела су Уједињене нације послије Другог свјетског рата писале Међународну конвенцију о геноциду, квислиншки хрватски и бошњачки народ, заједно са њемачким фирером, данас тумаче Србима шта је то геноцид, која су људска права и принципи хуманости… Опет пародија бестида.

Цијело Подриње је велика и страшна гробница српског народа (и муслиманског), а Дрина му је посмртни покров и узглавље. Но добро је да смрт има своју тежину на тасовима истине и правде! Није пред Богом исто погинути праведан на свом прагу и у крви огрезао бјежећи од правде са туђег прага.

Систематско убијање и геноцид над Србима у Подрињу започела је још Аусто-угарска са планом да „дрински тампон“ раздвоји српски народ Босне и Србије. Српско сеоско становништво је расељавано, а у села низ Дрину довођени су муслимани, римо-католици, чак је постојао пројекат колонизације Подриња њемачким народом. Послије Видовданског атентата започели су систематски покољи и затирање Срба у том крају. Усташе и СС одреди Ханџар дивизије у Другом свјетском рату поклали су више од 6 000 Срба у Братунцу и Сребреници (жена, дјеце, стараца).

Комунисти су све то заташкали и забранили сваки помен.

Они који су научили клати, силовати и пљачкати, а за злочин остати некажњени већ бити и награђени, са почетком задњег рата 1992. године почели су исто оно што и њихови стари. Више од 50 српских села око Сребренице поклано је голим ножем, спаљено и опљачкано. До краја рата око 150 у средњем Подрињу. Свака ухваћена жена и дјевојка је силована, резане су јој груди, а онда би је заклали. Силоване су и старице од 70 година и незреле дјевојчице. Командант Сребренице Орић основао је логор за Србе у Сребреници, а ту су довођене трудне жене, бебе од 3 мјесеца и дјеца од 10-ак година. Они који су живи изашли из сребреничких логора већ знају шта је то пакао. Жене су испијале хемијску киселину само да што прије прекрате муке. Мушкарци су остали намучени инвалиди.

Злочиначка Орићева Сребреница пред Богом је вапила за осветом!

Војска Републике Српске више није имала образа да гледа покоље жена и дјеце, а да у њедрима држи отровну змију. Све око Сребренице била је мученичка крв и палеж хорди, а она је као злоћудни тумор тражила ЈОШ!

Но, перфидна западна политика је знала да су Срби кивни као рањена вучица којој поклаше младе. Језуитски лукаво требало је наплатити тај њихов праведни гњев и окривити их за њега. На западу је пројектовани „геноцид“ сипан у Алијин филџан. Он га је до краја испио.

Војска Републике Српске лукаво је пуштена у ткз. Заштићену УН зону Среберница. Орићева војска је већ организовано кренула у планине, а жене, дјеца и стари су сатјерани у Поточаре. Генерал Младић, ратнички достојанствено и људски самилосно, наредио је организовану депортацију 25 000 муслиманске нејачи на територију Тузле и Кладња. А злочиначке сребреничке хорде под оружјем кренуле су у ратну операцију пробијања кроз ткиво РС ка Тузли. Колико је то била биједна криминална свијест показује и чин остављања породица на милост и слободу гњевном непријатељу. Срби то никада не би учинили своме роду!

Муслиманске војне јединице у пробоју логично су третиране као ратни непријатељ. Жестоко су неутралисане на том путу и око 80% њиховог почетног састава ВРС је елеминисала. Због асанације терена и заустављања заразе тијела су сакупљана и сахрањивана у заједничке гробнице. Ратни злочин је ипак направљен над одређеним бројем цивила који су се предали, а онда су без оптужбе стријељани (то су били углавном мушкарци за које се сматрало да су учествовали у рату, било је и појединачних случајева злочина над дјечацима).

На Петровданском помену изгинулим Србима у Братунцу и Сребреници нема свјетске клике, западних амбасадора, бројних страних камера и великих тв-сервиса, живих укључења у сателитски програм, аналитичара, НВО-бораца за демократију,…


Ту је само српски народ, понека телевизијa из Републике Српске, једна камера из Србије. И руски амбасадор Петар Иванцов.
Али ако је Бог и руски народ с нама, шта ће нам више ико!

У Подрињу је страдало око 3.500 Срба, а по евиденцији Центра за истраживање ратних злочина, на ужем подручју убијена су 2.482 српска цивила. 72 српске дјеце је свирепо убијено, а више од 300 их је рањено.
Обиљежавање страдања Срба у средњем Подрињу организовао је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.
Ово је био час достојанства, самоће са својим болом, тишине и погледа у гроб и небо. Срби су на то свикли.

У оквиру Петровданског помена у Сребреници је промовисано историјско дјело „Република Српска у одбрамбено-отаџбинском рату“, које је уредио историчар Предраг Лозо, а издао Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
У братуначком Дому културе приказан је документарни филма „Суза анђела“, посвећен дванаестогодишњем дјечаку Слободану Стојановићу из околине Зворника, а који је 1992. године звјерски убијен од Орићеве паравојске.
Послије филма мук, сузе и бол. Али нико о овоме не пише, рекли су да то није геноцид….

Ко ће ожалити мајку Десу и угашену породицу Стојановић из Каменице код Зворника?!
Мајка Десанка Стојановић полудила је и пресвисла од болова за дјететом. Камера није забиљежила ништа библијски потресније као њене сузе и јауке док каменује муслимански транспорт ка Сребреници. Потом је туга убила и оца Илију. Остала је само њихова кћер која је удата и данас има породицу.
Гроб дјетета мученика Слободана Стојановића и његових неутјешених родитеља данас је на српском сеоском гробљу у Дрињачи.
Насерова миљеница у рату, Елфета Весели, Шиптарка која је заклала 12-огодишње дијете, а која је иначе вољела нож, до данас није осуђена. Ове године је слободни Насер Орић предводио ткз. Марш мира ка Сребреници…

Није свачија крв једнако скупа. Нечија се пролива као вода у Дрину, а друга се наплати као џенетско вино!
Јерменин ће вам се увијек похвалити да су Јермени својим рукама пресудили сваком турском генералу и злочинцу који је спроводио геноцид над Јерменима у Првом свјетском рату.
Јеврејин ће то исто рећи и са поносом запријетити да нацистички злочинац не може мирно умријети док му јеврејска рука не пресуди.
Само Србин нијемо ћути и немоћно гледа док му крвник Насер шета Босном, а Елфета Весели са сеиром тумачи „геноцид“ у Сребреници.

Никада не заборавимо да је омчу Сребреници ставио њен крвави злочин, а њено нељудско насиље ископало јој гроба.
Невина крв српске дјеце и мајки Подриња пред живима је треперила, а ни данас се умирила није. Не продајимо своје мученике за лицемјерну људскост западног бездушја и лукаве босанске сузе које су се нудиле сваком окупатору и удварале свакој сили.

У Поточарима сам се помолио за оне невине душе које се невољно нађоше у вртлогу прљавог рата, судбином сврстани и именом обиљежени; за оне који не узеше крваве зајмове, а својом невином крвљу платише туђе дугове. Нека их Господ умири, а они нека опросте.

7. јул 2018.г.
у Сребреници и Братунцу / Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар