Столац, мало место у Херцеговини, кршевито, на чијем камену су рођени многи чврсти и поносни људи.

Срба попут поменуте тројице било је више у Стоцу, и пре и после њих. Њих тројица су издвојени као представници једине велике српске генерације, оне с почетка 20. века, у коју сврставам и нараштај младобосански.

Чувено је српство, по језику, Али-паше Сточевића-Ризванбеговића, херцеговачког везира, који је писао владици Његошу ћирилицом, језиком српским, чистим и бистрим као херцеговачко небо после кише, из чијих писама је епископ скендеријско-црногорско-брдски могао извлачити корисне поуке – језикословне и политичке. Из везировог племена, са његовим презименом, било је србофилски оријентисаних племеника и у времену Принциповог појаса.

Нешто се тихо али бунтовно десило у Стоцу с краја 19. и почетка 20. столећа, појава коју повесници нису запазили. Надалеко познати и вредни Милан Ђ. Милићевић уверавао нас је давне 1868. године да места, дакле и Столац, постоје од памтивека, да се све у природи мења, па и људи, сем што „Бошњаци-Турци остају Бошњаци-Турци”.

Судбине тројице исламизованих Срба споменутих у наслову, из времена национализовања муслимана, оповргле су устаљено мишљење које је записао Милићевић. У овом тексту износим само чињенице о њиховом српском националном опредељењу.

Од поменуте тројице Срба муслимана, најмање је познат Махмуд Алихоџић. У Стоцу је имао претходнике, Мехмедбашића и Голубића, у чије се национално опредељење угледао. Алихоџић је био обућар, а своје национално уверење исказао је и тиме што је својој обућарској радњи дао име – „Српски конзулат”!

Српство најстаријег од њих, Мухамеда Мехмедбашића (1886–1943), далеко је најизраженије. Отац Мехмед и мајка Нура, веома конзервативне особе, натерале су га да учи верску школу у Стоцу – сибјан-мектеб и мектеби-иптидаију – пуних седам и по година. Служио је као мујезин у столачкој џамији, неко време, па изучио столарски занат, и у том занимању провео цео потоњи живот.

Младобосански завереници били су свесне жртве Видовданског атентата (1914). Међу њима био је само један Србин муслиман, Мехмедбашић, и успео је да избегне аустријско хапшење и суђење у Сарајеву, али није успео да умакне српском суђењу видовданским атентаторима у Солуну 1917. године.

Има симболике у овој трагичкој судској епизоди у два тако удаљена града, али је Мухамед, с Божјом помоћу, опрезан и постојан, оба пута извукао главу. Никада се нико није упитао како је успео – а мени се чини да је био обдарен нечим чиме нису били обдарени православни Срби – опрезношћу – која често да краси људе исламске вероисповести.

Ову недостатну врлину православних Срба поткрепљујем речима Смаил-бега Шарића, који у тексту о Осману Ђикићу, можда најистакнутијем Србину муслиману, узноси и велича српску жртву: „Србин се рађа у крви, живи и умире у крви. Дивно је носити име тог народа!“

Када се зна да је отац Мухамедов умро у Бејруту при повратку из Меке, с пута на Ћабу, повесник се мора упитати који су разлози и мотиви убедили младог Мухамеда да постане свестан свог националног порекла.

Кућно и верско васпитање одржали су га у оданости исламској вери до краја живота. А повратак српској нацији уследио је чином анексије Босне и Херцеговине, када је коначно пришао групи Срба националиста. Његов добар друг, Никола Тришић, изјавио је на саслушању у Сарајевском процесу 1914. године да не зна како је Мехмедбашић постао Србином, али зна да се хвалисао да су његови стари били Срби.

Тришић је упознао Мехмедбашића са Данилом Илићем, када је припремао сарајевску тројку видовданских атентатора, рекавши му да је добар човек и „да је жесток Србин“. После краткотрајног дружења и виђања с њим у Сарајеву и Мостару, Илић се „уверио да је скроз наскроз Србин“.

Аписова карактеристика изнета у време Солунског процеса потврђује да Мехмедбашић није мењао национално уверење: „Иако прост столар, из Стоца, лудо је надахнут национализмом, за који је у стању све да уради!“ Он је за Аписа „српски осветник“ и „бисер, који треба чувати и не мешати у наше унутрашње ствари“.

У овећој групи босанских добровољаца, „честитих Срба муслимана“, које је овај знаменити српски обавештајац окарактерисао синтагмом „алпско цвеће“, он се много чиме истицао, посебно верском и националном постојаношћу! Међу босанским добровољцима издвојио је, уз њега, још Мустафу Голубића, три године млађег Сточанина.

И поред страховитог мучења у солунским казаматима Мехмедбашић и Голубић остали су привржени Апису, упорно су га бранили и нису га одали. У Солуну је Мухамед осуђен на 15 година робије, док је Мустафу овај пут срећа послужила. После рата је помилован, али су му усташе дошле главе 1943. године.

Муслиманско српство овог родољуба најречитије је исказано тиме што је са супругом Нуром дао својој деци српска имена: Зоран, Нада, Владимир и Велимир.

Биографија Мустафе Голубића је слојевитија и још чека на доброг истраживача. О његовом српству посведочио је родољубиви Апис постојано и темељно. А ја указујем у овој причи на сусрет двојице младобосанских Срба, православне и муслиманске вере, у Бечу 1924. године: Васе Чубриловића и Мустафе Голубића Мујке.

Први је истраживао у бечким архивима, други је у име Коминтерне издавао часопис „Федерасион балканик”. Нашавши се случајно, засели су у кафани и мало више мераклијски попили. Мујка је, у тренутку ретко испољаване слабости, оплакивао Аписа, псовао регента Александра и Николу Пашића, а неуспели атентатор Васа слушао одушевљено како му, некад младобосанац а сада Коминтернин верник, хвали харамбашу Аписа којег је идентификовао са крајишким капетаном Алијом Бојичићем из Габеле. И, изненада је запевао Васи чувену песму крајишку:

Бојичићу, бојиш ли се кога?
Бога мало, а цара нимало,
За везира ни хабера немам,
А за пашу ко за ђогу мога.

Херцеговац и Босанац срели су се још једном у животу, у затвору Гестапа, у лето 1941. године. И Мустафа и Васа ухапшени су због Видовданског атентата, а први и због рада у Коминтерни.

Испитивали су их иследници специјално послати из Берлина. Мујка је стављен под страшне муке, не и Васа, али он се држао као Стари Вујадин и није одао ниједну тајну. Видевши га у затворском дворишту како држи подигнуте ноге, израњаване од батина, ошинуо је Васу кратким али оштрим конспираторским погледом, дајући му знак да се не јавља и да се прави као да се не знају. Убрзо је потом убијен и покопан негде у Дворској башти, данашњем Пионирском парку.

Овог пута десило се нешто што је била права реткост – Србин православни је преживео, Србин муслиман није. У овом случају опрезност је била пожељна али није одлучивала, већ нешто недокучиво и за једног и за другог.

Из Првог балканског рата Голубић је изашао с чином наредника и орденом за храброст „Обилић“. У Првом светском рату био је учесник многих битака, повукао се преко Албаније и повео са собом брата Владимира Гаћиновића Војислава.

Владимир и Мустафа разишли су се негде 1917. године, баш поводом Видовданског атентата и суђења србијанским учесницима. Ко би се усудио да поверује да ће идеолог Видовданског атентата, Гаћиновић, стати на страну српске владе и регента Александра, а Голубић стамено бранити Аписа и србијанске организаторе атентата.

Смислена је претпоставка да се Голубић осветио Гаћиновићу тровањем у Фрајбургу (1917). Скоро две деценије касније Војислав, брат Владимиров, пошао је са Драгољубом Јовановићем у Шпанију, у време грађанског рата, да нађе Голубића.

Да му захвали за муке које је претрпео док га је преко албанских гудура пребацио на море, или да му се освети за братовљево убиство. У овој краткој приповести о Србима муслиманима и њиховом односу према свом српском народу, ово се може сматрати ретко трагичним догађајем.

Ова три Србина муслимана, Мухамед, Мустафа и Махмуд, пркосили су отуђеним исламизираним житељима из Стоца и Херцеговине својом јавно и чврсто испољеном српском националном свешћу.

У време национализовања муслимана у Босни и Херцеговини, они су се пркосно изјашњавали да су по националности Срби исламске вере. У Стоцу је било муслимана који су се изјашњавали и као Хрвати југословенски опредељени, као и Муслимана муслимански опредељених.

Какво шаренило једног народа у верама и тих вера у националном неразумевању.
Може се поуздано рећи да су Сточани Мухамед, Мустафа и Махмуд волели свој српски народ онолико колико су поштовали своју муслиманску веру.

А то је био један од најбољих начина решења верско-националног сукоба јужнословенских народа. Пошли су исправним правцем, без добрих пратилаца и, што је битније, без подршке оних који су били дужни да брину о Српству!

извор: srbiubih.com