РИЈЕЧ ПО РИЈЕЧ СА НИКОЛОМ МАЛОВИЋЕМ - Књижевност која излази на море

РИЈЕЧ ПО РИЈЕЧ СА НИКОЛОМ МАЛОВИЋЕМ – Књижевност која излази на море

  • Најнаграђиванији српски обални писац Никола Маловић у разговору са Предрагом Савићем говори зашто је између два понуђена „државна посла“ одлучио да са супругом оснује култну херцегновску књижару и издавачку кућу „Со“. На његов животни пут дјелимично је утицала и трагична одлука да професору српског језика буде укинут „језик“…. Творац едиције „Бокељологија“  каже  да се чак 90% културног блага данашње Црне Горе налази у Боки Которској и даје препоруке путницима намјерницима како на најбољи начин да упознају простор на коме је прије 800 година Свети Сава основао Зетску епископију…

Никола Маловић (Фото: Лагуна)

Никола Маловић (Котор, 1970), аутор 10 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додјељује Српска академија наука и уметности.

Један је од оснивача данас водеће књижевне Групе П-70 (са Владимиром Кецмановићем – Београд, Слободаном Владушићем – Суботица, Дејаном Стојиљковићем – Ниш и Марком Крстићем – Београд, 2009).

Познат по романима „Лутајући Бокељ“ (Лагуна, 2007. г, 10 издања) и „Једро наде“ (Лагуна, 2014. г, 4 издања), Маловић је недавно за београдску Књигу комерц објавио „Боку Которску и Србију“ – наслов која нам из до сада непознатог угла дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.

Оснивач је херцегновске Књижаре Со, која је уједно и издавачка кућа која ове године слави деценију и по постојања.

  • Како је бити једини српски писац у Боки Которској, па још и успешан и високо продуктиван, анагажован у издаваштву, књижарству и као непосредни актер културних збивања?

– Када сам дипломирао на Филолошком факултету у Београду, понуђено ми је било уредничко мјесто у Новостима, јер сам до тог тренутка 2000-те, годинама писао о шкољкама за ЗОВ. Но је то био и тренутак у коме се човјек одлучује којему ће се географском привољети царству, па сам се ја вратио, а моја супруга Београђанка преселила у Боку, јер је живот на мору увијек повлашћен.
Прије скоро 20 година ја дакле нисам могао да знам да ће официјелна Црна Гора да крене путем издаје властитог кода, и да ће ми се живот загорчати до мјере да ће ми се као професору српског језика и књижевности догодити најгори могући сценарио: да ми укину језик, да ме ако не прогласе а онда подразумијевају као антиелемент, те да ми унутар система не остане ни проценат могућности за успјех.

Лутајући Бокељ, 6 награда, 10 Лагуниних издања

Четири године сам био професор српског језика и књижевности у древној которској Поморској академији. Живећи у Котору, обновио сам познавање Боке Которске и друштва, научио у потпуности језик богат романизмима, написао роман првенац „Лутајући Бокељ“ који ме је и прославио (Лагуна, 2007), са досадашњих 10 издања.

И сада… као што писци виде иза окуке наших дана, видио сам већ 2004. године да Црна Гора даје мигавац лијево а скреће десно, па сам са супругом основао херцегновску Књижару Со, каснији и издавачку кућу, те по други пут у животу одбио стално радно мјесто. Оно у которској Поморској академији. Родитељи су ме гледали у невјерици.

Временом сам постао најнаграђиванији обални српски писац, не рачунамо ли класике попут Сима Матавуља који је у Херцег Новом предавао италијански језик у Српској поморској школи, и заправо једини писац кроз кога на симболичкој равни савремена српска књижевност излази на море.

Никад за себе не бих рекао да имам леђа за такови терет, али су се остали измакли, да би мени књижевно-историјске прилике набациле товар о коме нисам ни слутио када сам се љубазно захвалио на понуди за стални посао и изљубио са редакцијом ЗОВ-а.

  • Како трпите критике због сарадње са српским државним и београдским институцијама, редакцијама и интелектуалцима?

– С руком на срцу морам да кажем да не трпим критике.  Имам другачију судбину. Мене у Црној Гори потпуно бојкотује мејнстрим.

На ријетким српским порталима који преносе моје текстове из београдских недељника углавном сам хваљен, али се на примјер ни један интервју са мном као писцем није појавио у наводно опозиционим „Вијестима“ које јесу најчитанији дневни лист у Црној Гори.

  • Борити се за очување српског идентета у Боки Которској је најтежи могући задатак! Ви се у тој борби често дотичете у својим колумнама, освртима, есејима и књигама актуелне политичке ситуације. Откуд храброст да напишете оно што други не смеју да признају а скривено мисле?

– Када пишем текстове у којима кроз занимљив угао дочаравам приморску и глобалну свакодневицу ја не мислим да нешто храбро радим. Пишем што мислим и тек по неки пут ме то кошта судског процеса, као онда када сам написао да се као куга проширила идеологија ЛГБТ покрета која само што себи није придодала слово П у значењу педофилија, због чега ме тужила једна подгоричка ЛГБТ организација са по мене срећним исходом.

Времена су се отровала брзином, и НВО едукацијом. То је глобални тренд.

Бока Которска и Србија, Књига Комерц

Као књижар, убих се да нађем дјело неког писца који није политички коректан, који казује што мисли, који не калкулише с тим да ли ће га због искрено изреченог става изоставити са листе позваних у овој и овој и овој европској или иној каквој земљи.

Не доживљавам себе као храброг човјека, већ се трудим да оправдам улагања мојих родитеља, те да будем искрен, да тежим истини и добру. Ако су нас побили у Јасеновцу као да жању траву а не људе, ја то нећу пропустити да подвучем, макар никад не отишао у Хрватску у коју ме, као јединог српског писца који интензивно третира морске теме – нико никад није звао. Што јест, немојмо се заваравати, разултат нечијег читања Николе Маловића и нечије забране, јер ја описујем географију коју Хрвати називају заљевом хрватских светаца.

Ја у Боки нисам нашао ни једнох хрватског свеца, али јесам чињеницу да је 1219, прије тачно 800 година, Свети Сава главом и брадом на острву Михољска превлака основао Зетску епископију, претечну данашње

Митрополије црногорско-приморске. И то није био једини српски светац који је ходао Боком. Али, нема везе. Зарад мира у кући свак нека његује своје наративе. Све је боље осим сукоба.

  • Из целукупног Вашег стваралаштва поред урођене виспрености, мудрости и талента за волшебну игру речи извире и необично широко образовање, добра информисаност и специфична психологија Медитерана. Да ли је зато заслужно породично и херцеговачко наслеђе или даноноћно дружење са књигама?

– Почео сам да подвлачим – посебно након толико комплимената – да нисам особа коју је Бог подарио ванредном интелигенцијом. Све што сам постигао резултат је труда више неголи IQ гена, а ако је гена, онда је и резултат породичног правила у коме се подразумијевало да родитељи раде да би нама дјеци створили услове за нормалан живот, без оскудице, глади, зиме, а на нама, двојици браће с разликом од 11 година гдје сам ја старији – да је задатак да учимо.

И ја сам тај задатак досљедно спроводио.

У времену када сам уписао факултет, факултет је могао да упише само онај ко је имао одличан успјех, потом и врлодобар, али теже. Ја сам хтио да по добијању дипломе часно радим оно за што сам се школовао, или да временом постигнем какву специјализацију што се и догодило, не једном, али и да спрам свих тих специјализација живим боље – све вријеме морално и часно – од оних које сам све вријеме током школовања остављао иза себе, не зато што сам посебан, него зато што сам био радан. Моји су родитељи радили, и ја сам радио – у школи.

Али, авај. Нико нам никад, током школовања, није чак ни натукнуо да су правила игре друкчија. Да се диплома може добити преко везе, да се може купити, те да послушник, ако у вођу гледа очима вјечито потчињеног фана, може далеко да догура.

Не жалим. Нисам ја за Марка Ђурића, никад нисам тежио да постанем доктор Небојша Стефановић или доктор Синиша Мали, али јесам тежио, и још увијек тежим на најбољи дођу на мјесто најбољих, а не да негативном селекцијом најгори долазе на мјесто најбољих.

  • Испричајте за читаоце портала „Тамо далеко“ и „Слободна Херцеговина“ неку од најлепших прича из Историје бокељског поморства?

– Тешко је из богате шкриње издвојити златник који љепше сија…

Али, хајде да изаберемо ову причу:
Капетан Петар Желалић, из малене Бијеле, један је од најпознатијих бокељских капетана, јер је 1760. као заробљеник, организовао побуну на „Круни отоманској“ највећем турском ратном броду тих времена, отео га, и одвео на Малту. Постао је први православац – витез Малтешког реда, саградио је двије палате у Валети и православну цркву Св. Николе – у част његове крсне славе, но је црква, по несрећи, страдала у савезничком бомбардовању током Другог свјетског рата.

  • И мада тврдите да укидање Ваше колумне под називом Светионик у „Недељнику“ није толико битно, мишљења смо да овај пут нисте у праву. И овако обогаљено српско новинарство остало је без јединственог промишљања и текстова који су били доказ да је Херцег Нови вековима извор и инспирација врхунским писцима!

– Нема разлога за секирацију.

Након што је Недељник прекинуо сарадњу са мном, написао сам роман „Галеб који се смеје“ – роман за децу и одрасле, који је тренутно на читању код Лагуниног уредника.

Данас се колумна под истим насловом – Светионик, и под истим поднасловом, који објашњава да је програмски формат Светионика да бљеска с једине географије на којој Срби и данас живе уз море – објављује у Печату, из броја у број.

  • Ваша Књижара Со је угледан издавач. Чиме се поносите када је у питању издавачка делатност и како преживљавате када се зна да су тиражи мали а књига потцењена и скрајнута? На плажама данас сви држе мобилне и таблете?

– Књижара Со је мала, но профилисана издавачка кућа са само једном едицијом, а то је едиција „Бокељологија“. Наш издавачки формат јесте да штампамо књиге са морском, поморском и бококоторском тематиком. Тиме заправо попуњавамо упражњено мјесто, јер јер књиге о мору систематски не издаје нико, а публика је плаво-бијелих тема итекако жедна. Бити издавач књига са пругастоплавом тематиком једно је од објашњења како до данас постоји Књижара Со.

Књижара Со, Херцег Нови

Да би наш пут издавачки пут био још тежи, побринуле су се књижарству ненаклоњене околности, као нпр. та да је Котор остао без класичне књижаре. Ми немамо партнера ни у Котору, ни у Тивту, ни у Будви, јер су то градови без хвале вриједних класичних књижара, што опет значи да све тираже морамо да продамо само у Књижари Со, а то је окочност са којом се, мислим, нити један издавач није суочио!

Овај парадокс има своју добру страну. Велики дио зараде не иде на рабате већ остаје издавачу.

Веома сам поносам што у уредничком и издавачком смислу потписујем фотомонографске наслове попут „Историје бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, „Вите Которанин, неимара Дечана“ Риста Ковијанића, „Успомене из Боке“ Владике Николаја, „Поморска лица Боке Которске“ Синише Луковића, „Свети Сава у Боки“ Васка Костића…

  • Шта сте научили из примера Јова Секулића, првог бокељског књижара и издавача?

– Тешко је поредити нас двојицу. Јово Секуловић је рођен прије 140 година, а ја прије 49. Јово Секуловић је основао књижарство у Боки прије 121 годину, а ја га обновио прије 15. Јово Секуловић живио је у Аустрогарској, и у њој направио богатство, а ја ћу до конца вјероватно промијенити више држава него што рука има прстију, при чему живот у свакој новој држави носи пад читаности чак и најчитанијих штива.
Ипак, часно је бити на трагу најстаријег регионалног књижара, човјека који је на главном херцегновском тргу основао књижару 3 године прије књижаре Гене Кона у Београду.
Мислим да је херцегновска Књижара Со једина класична књижара у Боки и Црној Гори, дакле књижара без свесака, оловака и плишаних играчака које се поклањају у пригодним приликама.

Историја бокељског поморства, издање Књижаре Со

  • Штампали сте и „Успомене из Боке“ владике Николаја Велимировића. Шта мислите шта би данас о актуелној ситуацији у Боки написао Владика Николај?

Вјерујем да би је видио исто као и 1904. када је написао, а Јово Секуловић му објавио:
„Цело је Приморје прекрасно, али у њему се ипак по лепоти, као и по политичком значају, особито издваја и као алем у царској круни блиста српска Бока… О дивна Боко! …Јединствена земљо у свету!“

  • Ваша омиљена личност из из историје Боке?

– Свети Сава.

  • Шта бисте преопоручили туристима да неизоставно обиђу у Боки?

– Боке је толико много.
Ни мој отац ни ја никад у животу нисмо ногом крочили на највеће заливско острво!
Да, Боке је толико много.
Зато препоручујем туристима да се добро припреме, што је данас лако, у вези с тим коју ће микро-географију да обиђу, свеједно да ли Херцег Нови, Пераст, Котор, Тиват, Будву… да пажљиво планирају излете, те да посјећују знаменитости које пронађу описане у водичима или на интернету.
Препорука број два била би да обавезно пронађу неког инсајдера, неког зналца, да га часте чашом вина, или већ по могућностима, све у циљу да им откључа Боку изнутра, јер је Залив, као што рекох, шкриња пуна културних златника.
Чак 90% културног блага данашње Црне Горе налази се у Боки Которској. Тиме је све речено.

Једро наде, роман на српском, руском и енглеском, 4 награде, 6 Лагуниних издања

  • Сазнајемо да је Ваш роман “Једро наде” Лагуна пустила у 5. издање. Преведен је на руски, преведен је на енглески (Лагуна), најпродаванији је роман неког српског писца на нашој обали од 2014. године. О чему говори „Једро наде“?

– „Једро наде“ говори о феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијегх модног дезена на свијету, а то је морнарска мајица, која је уједно и војна унофрма у свим моренарицама свијета.
Радња се дешава у барокном, бајковитом Перасту, који је, као што се зна, све што има подигао из плаво-бијелог злата, но финале маестозо роман доживљава у проученој тврдњи да је највећи морепловац свих времена, а то је највјероватније био Кристоф Колумбо – био конверзос, Јевреј поријеклом, јер је мало чудно да на прва три брода, Нињи, Пинти и Санта Марији, не плови католички свештеник иако смо ми учени да је то био један од разлога финансирања мисије, него плови именом злани Луис де Торес, који је тумач за хебрејски, из чега испада да је прво Здраво! изречено у Индијама, тј. у Америци изречено на хебрејском језику што баца ново свијетло на нама знану историју… Но, то нису моје тезе, него тезе чувеног Симона Визентала, ловца на нацисте, који се озбиљно бавио Колумбовим поријеклом.
Сва ова прича о Колумбу је тек рам за узбудљиву заливску причу о традицији морнарске ношње, током које ми видимо талан датум када су је руски војници ставили на рамена. Видимо љубавну причу, видимо како је то било живјети у Перасту и Боки у доба Барока, видимо како је то бити Медитеранац данас.

  • Прва реченица последње главе звучи злокобно?

Прва реченица последње главе звучи у складу са временима у која смо уроњени, а гласи:
„Уједињене земље одговориле су нуклеарном бомбом.“ Овдје је замка у реченици. Шта мора да буде повод па да би Уједињене земље (које у роману ваља замислити као удружене Велику Британију, Сједињене америчке државе и Европу) одговориле тако јако? Никад неће бити тако јаког повода, јер је стварност друкчија. Америку ће разјести декаденција, али се тај војни и езотеријски мастодонт неће предати без борбе у којој ће имати амбицију да у амбис повуче све.

Предраг Савић

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина