…. Зора представља часопис који иако нема иза себе таква имена каква су један Јован Дучић, два Ћоровића, од којих је Владимир био сигурно најумнија глава коју су Срби уопште имали између два рата, Светозар Ћоровић који је био сјајан приповједач, Алекса Шантић и још неколико Шантића и душа тог часописа који се звао Атнасије Шола, дакле, ми вјероватно немамо такав потенцијал, а није да га немамо.

Имамо доста људи који јесу један потенцијал. Херцеговина има једног Милорада Екмечића, сигурно нашег водећег историчара, имамо неколико филозофа, Николу Милошевића, Алексу Буху, Ристу Тубића, имамо још доста младих људи који стасавају. Међу пјесницима имамо Рајка Петрова Нога, Гојка Ђога, Ђорђа Сладоја, Миодрага Максимовића Макса, међу прозним писцима имамо Мому Капора, Мирослава Тохоља, нашло би се још да не набрајам, а имамо пар  културних институција који су Херцеговину, у неку руку, учиниле најпривлачнијом, најинтегративнијим српским дијелом, српском покрајином, иако она живи у немогућим условима. С једне стране то су Ћоровићеви сусрети, који се одржавају сваке године и који сваке године објављују по један зборник радова, то су потом Дучичеве вечери поезије, и то су Шантићеви сусрети. То су, дакле, три крупне ствари.

Имамо и једног Емира Кустурицу који је једна планетарна чињеница! Дакле, само ово неколико људи које сам набројао из Херцеговине, јесу једна гаранција да се једно гласило, један часопис могу одржати. А двојица људи који су највише заслужни за то јесу Никола Асановић и Радослав Братић. Они су доиста најзаслужнији за све што се дешава у Гацку, Билећи понекад и у Требињу. ….

….. Имамо појаву Нове Зоре, једног часописа који жели  да буде свесрпски  часопис, наравно и херцеговачки, и да не буде изван онога што је свјетски контекст, да буде у дослуху са свијетом,, без обзира да ли је тај свијет увијек уза нас или што је мало чешће противу нас. Ја доживљавам појаву Нове зоре као један културни, духовни празник и зато мислим да је заиста треба поздравити.

                                                                               Проф. др  Јован Делић, 2004. година

Разлози због којих је покренута Нова Зора у пролеће 2004. Године у Гацку и Билећи, објављени су још у пролеће 1896. Године у молби Земаљској  влади да дозволи покретање књижевног часописа Зора у Мостару. Свака Зора је нова, али је нова увек она стара. Зато и покретачи Нове Зоре не би погрешили да Зори нису додали придев Нова, него је насловили крштеним именом, како ће је и читаоци звати.

Питања српске књижевности  која је у Зори покренуо Јован Дучић нису застарела и чекају свој одговор и у Новој Зори. Дучић се заложио за здрав књижевни укус и критички однос према књижевном стварању, устајући против домаће фамилијарне књижевности која  се јавља под плаштом родољубивог духа. …

…. Поздрављајући Нову Зору са “здраво сванули“ , можемо рећи да је њеним покретачима и уредницима данас у домаћим немогућим приликама ипак лакше  него онима  од пре више од сто година. Пре свега зато што Нова Зора има пред собом светионик славне мостарске Зоре која је синула у навече најславнијих дана модерне српске историје. Даће Бог да тако буде и сада.

                                                                              Матија Бећковић, 2004. година

И ево, после више од сто година, Зора је сванула и овде у Београду, где јој се нико није надао и у малом граду Билећи који је пружио кров на њеној честитој редакцији. Појавила се у време свеопште поплаве електронских слика, компјутерских екрана, шарених књига, луксузних корица, позлата и експлозије боја, појавила  се скромно и тихо, попут какве старомодне лепотице из претпрошлог века, која је ушла у распомамљену, бучну дискотеку и својим тамним, тихим погледом почела да заводи сваког кко је погледа и прелиста. Дошла је да нам врати изгубљено памћење, тихи смисао за лепоту, а пре свега, да нам поврати чедност читања и излечи нас од блазираности затрпане чудима Гутенбергове галаксије.

Момо Капор, 2004. година

ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ НА НОВУ ЗОРУ: Дан се по свитању познаје

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Нема „Нове зоре“ без нових претплатника и читалаца