Мирослав Лазански: Најлепше године провео сам у Требињу!

Мирослав Лазански: Најлепше године провео сам у Требињу!

  • Мирослав Лазански, човјек чије је име увијек било синоним за одличну информисаност о савременом наоружању, поприлично је чест гост Требиња. Новинар и аналитичар који је увијек изазивао пажњу, гдје год се појавио. Његова ријеч је имала специфичну тежину. Није то ни мало случајно.

lazanski-01

Извор: Радио Требиње
Аутор: Р. М.

“Можда и најлепше године живота сам провео у Требињу” истиче он. Лазански је рођен 1950. у Карловцу. Дипломирао на Правном факултету у Загребу, где је и започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“ (1996-2001). Године 1991. Лазански прелази у „Политику“ где и данас ради. Извештавао из Сирије, Сомалије, са Крима и ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији…

Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелнике генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије. Једини југословенски новинар који је пловио на атомској подморници, америчкој “Таутог”, летио на авиону Ф-14, био на носачу авиона “Џон Ф. Кенеди” и летео на Миг-29. Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Њемачке, Румуније…

Имао је редовну колумну у грчком листу “Катимерини”, јапанском “Секуритариан” и “Тхе Диамонд Weekly”. Аутор је десет књига и десетак великих тв-серијала. Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге. Завидна и новинарска али и војна каријера.

Лазански са Драгославом Бањком, директором требињске Гимназије

Лазански са Драгославом Бањком, директором требињске Гимназије

У својој књизи “Јутарња патрола” осврћући се на Требиње рекао је: “Требињци су увек били нешто посебно међу Херцеговцима. Традиционално орјентисани према мору, према Дубровнику, имају печат медитеранског града. Чак је и главна требињска улица, са својим плочама, налик дубровачком “Страдуну”. Нико ко није живео у Требињу не зна шта су то јесење требињске кише, када облаци прекрију котлину града, све до висине ТВ репетитора на Леотару.

Када од кише заблистају камене плоче на главној градској улици, када се вода попне до самих лукова три требињска моста. Нико ко није живео у Требињу и попио кафу на тераси Хотела “Леотар” или под платанима, не зна шта су то требињске зоре и вечери. Када у августу и камен побели од сунца, а Џиварско поље замирише плантажама грожђа”, са сјетом у гласу прича и пише о Требињу Мирослав Лазански.
Протеклог викенда обиљежио је 45 година матуре. Био је генерација требињске Гимназије која је те давне године матурирала.
“Морам да признам да смо ми мушкарци гледали како нам изгледају другарице. Да ли су у форми или нису. Дал зраче срећом или не. Онда ко има, а ко нема косе. Ко се удебљао, а ко није. Али кад уђемо у школске клупе, сетимо се свих тих дивних дана.Било је то дивно време. Живели смо у мирној и сређеној држави. На свој начин, ова требињска Гимназија и нас је формирала као људе”, каже Лазански.
Намјеравао је, каже, да оде и до мора. Али киша се испријечила. Сјећа се и одлазака у Купаре. Као син официра ЈНА често је ишао тамо крајем шездесетих година прошлог вијека.
“Ми, деца официра ЈНА из гарнизона Требиње, потрпали бисмо се суботом и недељом у војне камионе, чувене „дајчеве” без церада и са дрвеним клупама, и комплетно сви на море. Певајући у Купаре. Са очевима који су били и мајори и потпуковници, а богами су и пуковници из требињског гарнизона ишли једно време камионима у Купаре. Наравно да смо сви плаћали гориво за те „дајчеве”, без обзира на све, била је то озбиљна држава. Биле су то шездесете године и све нам је било лепо. Заправо, никада се тада нисам запитао зашто у Купарима на плажи нема цивила из околних хрватских места, из Конавла, из Дубровника, из Цавтата. Или туриста из Загреба. Мислио сам тада да они имају боље плаже и боља места за купање, слутио сам да им је можда некако неугодно да се купају ту где је све војно, где се на плажи сви гласно смеју, где је цика и вриска. А Купари су били отворени и за цивиле”, каже Лазански.

На овогодишње дружење дошао је са америчким џипом марке “Доџ”, који је искрцан у Нормандији половином другог свјетског рата. Негдје га је купио на војном складишту, предуредио и вози. Његове колеге кажу, за сљедећу годишњицу матуре, не би нас изненадило да се спусти неким руским војним хеликоптером. Рецимо МИ 24. Е, то би тек била атракција.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар