ИЗМЕЂУ ТРАЈАЊА И ЗАБОРАВА: 100 година од смрти Светозара Ћоровића

ИЗМЕЂУ ТРАЈАЊА И ЗАБОРАВА: 100 година од смрти Светозара Ћоровића

  • Протекло је стотину година од смрти познатог српског приповедача, романописца и драмског писца Светозара Ћоровића. Обележавање ове „округле“ годишњице јесте прилика да се истински упитамо шта нас то данас још подсећа на њега и у којој мери је он „присутан“ у нашем садашњем живљењу и нашем интелектуалном памћењу.

 

Прва асоцијација, која се јавља у том контексту, односи се на „Ћоровићеве сусрете прозних писаца“ у Билећи, вредну културну манифестацију, чија традиција већ премашује две деценије континуираног трајања. У склопу ње, додељује се и награда „Светозар Ћоровић“, за најбољу књигу прозе на српским просторима (први добитници, по хронолошком редоследу, били су Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић и Момо Капор, а следили су их  и многи други књижевни ствараоци). У Љубињу, у завичајној Херцеговини (одакле потиче његова старина), постоји средња школа са пишчевим именом, а до 1995. године тако се звала и основна школа у родном  Мостару. Светозар Ћоровић се, по готово устаљеном обичају, помиње и као члан чувене мостарске књижевне и културне тројке, уз два наша гласовита песника Алексу Шантића и Јована Дучића. Делом је сачувано и његово присуство  у основношколској лектири (реч је, пре свега, о дирљивој причи Богојављенска ноћ). Исто тако, може се наћи и понека докторска дисертација која се, такође, тематски бави Ћоровићевим стваралаштвом (углавном у смислу упоредне аналитике са другим српским реалистима). А, о томе, у којој мери  његове књиге још увек узимају у руке потенцијални читаоци и истраживачи,  може се само нагађати.

Дакле, ако се држимо почетног питања и претходно изложених чињеница, па их истовремено сучелимо  са генералним становиштем, по коме је стварна уметност увек прожета жељом за трајањем (О. Паз), онда можемо поуздано рећи да писану оставштину Светозара Ћоровића ни до данас није сасвим прекрио вео заборава и да  његово књижевно име још „живи“ у српском народу. Свакако, са ваљаним разлогом. Не само због тога што је написао десетак књига приповедака, скоро толико романа, и већи број драма (24), већ и зато што је његово дело верно сведочанство једнога времена, једне земље (Херцеговине) и  народа, чији живот је сликовито документовао кроз уверљиве ликове, „који се не бришу из сећања“ (Ј. Скерлић). Додуше, многи су му приговарали да је његово приповедање “некако мањкаво“ и без довољне „уметничке обраде“, односно, да му недостаје социјална и психолошка продубљеност“, а у слабост  су му урачунавани и „једностраност и схематизам“ у приказивању људи и прилика (Ј. Деретић). Али он,  разуме се,  и није радио и стварао по формулама и задацима књижевне критике, нити неким вишим захтевима приповедања.

Његова списатељска пажња била је превасходно усмерена ка различитим видовима народног живота; ка обичним људима и њиховој свакодневици, њиховим стрепњама, страховима, очају, тежњама и надањима, љубави и срећи. Другим речима, Светозар Ћоровић је писао, како би у једној другој прилици рекао Шопенхауер, „по сопственом и живом познавању ствари“, што је, пак,  „често много бољи и јаснији“ вид казивања од неких претенциознијих форми и новотарија.

Зато, ако нам се понеко од Ћоровићевих дела и учини помало простим, наивним и превазиђеним, треба се сетити Борхесових речи, да свака таква књига „још увек чува нешто свето, нешто божанско“. Посебно, ако је то нешто аутентично и наше, и ако представља драгоцени остатак старинске литературе „који још увек о нечему говори“ (С. Кољевић). Јер, много тога што је касније испробавано под геслом „постмодернизма“ (умишљеним отварањима нових простора уметничког исказа), показало је, углавном,  своју претенциозност, надувеност и неубедљивост, као и чест изостанак искрених естетских доживљаја. А као  евидентна последица таквих струјања наступила је такозвана „постмодерна празнина“.

Основна својства Ћоровићевог литерарног рада

Главни циљ Ћоровићевог писања, каже Дучић јесте „да нам исприча нешто интересантно, тек да нас то забави“. Заиста, причање, и људи који су умели да лепо казују и испредају разне приче („причала“, како их назива Јевто Дедијер), јесу једна од битних одлика Ћоровићевог завичаја. Тако је и Ћоровић, како примећује А. Г. Матош, „рођени причалац“. Његово целокупно приповедачко дело јесте једна продужена старинска прича, причана више ради разговора, него из неких дубљих уметничких побуда. То се види још од првих прозних састава-цртица (Пријатељи, Крвни мир) које су, по Јовану Радуловићу, уствари, „имитација народних прича из ђачких читанки“. О тој важној потреби причања, говори и Његош на једном месту у Шћепану малом: „причање је души посластица“. Зато и Ћоровићев Смаил-ефендија, из приповетке Јарани, има резервисано место у прочељу, јер сви с нестрпљењем очекују његове приче.

Дакако, причање није само проста разбрибрига и прекраћивање времена у дугим зимским ноћима. Да је то једна сасвим озбиљна ствар види се и у његовој причи Иза ифтара. И у многим другим причама он показује да „има прилично вештине у приповедачком занату“ (Б. Поповић), односно поседује „виртуозност рутинирана новелисте (И. Андрић). За Милана Богдановића, Ћоровић ће „остати као врло пријатан и вешт приповедач-сликар, који је изванредно живо оцртао једну необичну средину“.

У каснијим етапама књижевног развоја, Светозар Ћоровић ће ту своју иманентну склоност ка реалистичком опсервирању и описивању стварности, полако уводити у сфере натурализма, појачавајући приказе мрачних страна живота, који је бивао све пунији очигледностима друштвеног и моралног растакања. Живећи на размеђу старог и новог времена, традиционалних навика и надолазећих новотарија (од којих је зазирао), он је све више уочавао  примере испољавања негативних црта људског карактера, и тежио да их књижевно разобличи (роман Стојан Мутикаша, дужа приповетка Брђани, са упечатљивим ликом Митра Пешикана итд.). Приказујући нам свет онакав какав је (са много тога што је у њему ружно), Ћоровић је покушао да своју истинску душевну потресеност подели са свима онима који ће је као читаоци искрено осетити и доживети.

Најкраће речено, у Ћоровићевом штиву (у целости) превладава, пре свега, аспект људскога. Писац је веран и националним и социјалним идеалима, као и солидарисању са малим човеком и његовим светом. У данашњем времену, у коме човечанство болује од болести која се зове „илузија себичности“ (Св. Николај Српски), верујемо да и даље има доста оних који не спадају у саможиве и „размажене доколичаре“, и који нису равнодушни према невољницима и праведницима овога света. А, уз повремено враћање Ћоровићу (бар у школско-образовном смислу), овај би се традиционално-вредносни хоризонт (као неугасла и опстајућа категорија) могао и проширити.

 

проф. др Јово Радош

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: ИЗМЕЂУ ТРАЈАЊА И ЗАБОРАВА: 100 година од смрти Светозара Ћоровића

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина