• Познато је да нико ко је у Острог дошао, кући се исти није вратио, а да му Свети Василије није помогао и опет га себи позвао. Тако је и са билећким планинарима, који другу годину за редом почетак маја користе за ходочашће до Острога.

Препјешачили стотињак километара: Билећки планинари под Острогом

Ексклузивно за Слободну Херцеговину
Текст: Тијана Тркља
Фото: Мијо Дамјанац
Видео: Александар Милидраговић 

Ове године, дупло више планинара него претходне са благословом оца Данила Бора, кренуло је из порте Саборног храма Светога Саве у Билећи, према Острошкој стијени.

Билећко јутро уз сунчеве зраке и цвркут врабаца најавило је лијепо вријеме за први дан пјешачења. Дружина од дванаест чланова ПД ”Коритник” из Билеће и два госта из ПД” Вучији Зуб” из Требиња, кренула је преко Златишта до цркве Свете Петке, па даље шумском стазом до граничног прелаза са Црном Гором.

Прва пауза билећких ходочасника била је на Валу, у цркви Светога Георгија, гдје их је срдачно дочекао отац Раденко Копривица. На Валу су се окријепили, уживали у дивном погледу који се пружа на Билећко језеро и наставили даље својим путем.

Асфалтном стазом, па онда траговима старе жељезничке пруге, праћени јаким сунцем планинари су пјешачили до Подбожура, мјеста предвиђеног за камповање.
У вечерњим часовима, изморени од пута са пар жуљева, а било је и оних са температуром – дошли су до Подбожура. Ту су постављени шатори, припремљена вечера и до касно у ноћ уз ватру се разговарало и причало о путу и чудима Светога Василија.

Суботње јутро већ око пет сати затекло је групу како распрема шаторе, пакује ствари и спрема се да настави даље. Након што је све било спремно за полазак, пале су и прве капљице кише и сви су посегнули за кабаницама. Знало се да ће тај дан киша бити сапутник билећких ходочасника.

Послије неколико сата ходања, капљице су прешле у пљусак, а магла је већ увелико пригрила са свих страна, ни прст пред носом се није видио.
Дошло се до Никшића, а онда се пут наставио уз брдо до Острога.
Тада је киша мало смањила, на који тренутак би налетјела која капљица, а у колони планинара кроз тишину која је струјала у магли чуло се само тупо одзвањање штапа од асфалтну подлогу.
Бат корака је био слабији, осјећали су се километри који су пређени и који су остајали у магли, само је јака вјера водила даље до светога Василија.

Негдје око седам часова стигло се до Доњега манастира, гдје је дружину окријепила манастирска послуга, те су наставили даље, до Горњега манастира.
За неких пола сата, мање или више- приступили су моштима Светога Василија. Тај осјећај тога тренутка послије свих пређених километара и свих мука са мишићима, стопалима, температуром; тим ситним здравственим проблемчићима, сви су оставили иза себе док су приступали ћивоту Свеца. У том непроцјењивом тренутку, била је битна само радост која је испунила вјером срца ходочасника.

Нисте могли чути ни у једном тренутку, приговор на умор и слично. Оно сто се могло чути, било је: “ Слава Богу и Светоме Василију што смо сви живи и здрави дошли.” Иако су лица црвена од сунца, изморена од пута одавала умор, уста то нису изговарала.
Једноставно један овакав пут у част Светога је нешто што надограђује вјеру и испуњава срце свакога вјерника. Управо због те трансформације нашега унутрашњег Ја, оваква ходочашћа прелазе у традиционални пут и свакодневницу свакога вјерника.

Билећки планинари смјештени су у Горњи конак, а у у јутарњим сатима придружили су се осталима на недјељној литургији, причестили се и лагано се почели спремати за повратак.

Повратак из Острога у Билећу је немогућ, а да се не сврати у манастир Косијерево код оца Арсенија. Арсеније увијек дочека срдачно све путнике, а посебно оне редовне који некада и мимо неког другог пута оду до Косијерева.

Како су се већ нашли у Косијереву, а тек је био прошао први час поднева, увијек жељни спознаје нових мјеста, билећки планинари запутили су се до Црвене стијене- археолошког налазишта из доба палеолита.

Дан је лагано почео одмицати, нова седмица је била на вратима, па се и ова група према Билећи запутила. Негдје око пет сати, стигли су пред храм Светога Саве, одакле су и кренули, срећни и испуњени што су оваквог пута били удостојени.