ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (2): Реган и Тачерова водили су ратове само да би њима било боље


Emir-Kusturica1-750x545

Поред страха од пропадања, лифтбој се плашио и да не остане без напојнице! Личио је на главног јунака књиге Служио сам енглеског краља Бохумила Храбала. Очи, уши, уста, нос – све је тако правилно распоређено на његовом лицу! Било ми је јасно да када остави пртљаг у соби и оде, да се никада нећу сјетити тог лица. Људи као што је овај лифтбој показују своју нарав тек када троше напојницу у пивници и тамо показују о коме је, наиме, ријеч. Док пије прву криглу, блиједо лице почиње да црвени, на другој пјева, а код треће прича о женским задњицама, пореди их, јуначи се али не претјерује.
У вријеме интелектуалне еуфорије која ме држала двије године студија 1974/75, читање књига значило је хватање историјске нити која везује умјетност са људском историјом и још, откривање тајне малог човјека, оног о којем је раније узвишено писао Чехов. Храбал је тог човјека нашао у пивници. Док пије пиво он филозофира (наслања се на Хашековог Швејка: човјек је хтио да постане гигант али је говно), живи на маргини историје, свему се подсмијева (због тога је Храбал назвао своје сународњаке „бештијама које се смију“).
На Балкану су ствари друкчије. Наш мали човјек не пије пиво у пивници него чучи испред гранапа, сеоског или градског, свеједно. Код првог пива псује комшију, код другог се распитује какав је извјесни Ђорђе. То га занима прво људски а онда и интересно. Пукла му је протеза, па гледа да од Ђорђа (за којег се тврди да ће ускоро на онај свијет) узме његову протезу! На другом пиву би да диже устанак јер на свијету има много неправде, а код трећег га другари једва задржавају да не пребије случајног пролазника. Срећа па пред тим гранапом чуче и други. Они који нас представљају у бољем свјетлу и код којих мудрост игра главну улогу!
Бохумил Храбал је написао: „…небеса нису хумана, човјек који мисли такође није. Не због тога што он не би хтио да буде хуман него зато што је то у супротности са исправним мишљењем…“. Одгонетао сам дуго замршени смисао ове реченице. Њен загонетни тон подсјећао је више на исказ католичког егзистенцијалисте него на слику свијета коју ствара савремени писац. Тек на крају интелектуалне еуфорије почело је разумјевање онога што је писац хтио да каже! Било је то вријеме Регана и Тачерове, али и појаве Спилберга и Лукаса. Не знам да ли су ови режисери стигли на сцену као спонтана појава, али њиховим доласком стављена је тачка на златни период америчког независног филма, а мени је постало јасно да Америкаци воле Регана а Британци Тачерову, док највећи дио планете мрзи поменуте политичаре. Тачерова и Реган могу да генеришу „исправно мишљење“, које чини добро само колонијалним силама и онима што их у стопу прате. Све то науштрб остатка свијета. Ратови које су водили да би само њима било боље, истини за вољу, учинили су да добијемо радио, телевизију и разне готиве! Управо то је потврда да ни они ни њихово небо нису хумани, али да исправно мисле. Чешки писац је схватио што је требало да се схвати као и највећи дио његовог народа, „бештија које се смију“, а ми нисмо. Зато и вјерујемо да су небеса хумана! Због тога често бомбардују са истих небеса и масовно убијају. Исправно мишљење је када себе убиједиш да је Милошевић крив за разбијање Југославије, а при том знаш да је Џорџ Буш, прије двије године, изјавио како ће Америка успоставити дипломатске односе са републиком која изађе из СР Југославије.

(наставиће се…)

Извор: Искра


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар