„ Кратак је пут којим течемо, дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и ускоро нестаје. Зато, ваистину сујета је све“.

Ове велике ријечи записао је давно, на самим почецима српске књижевности, њен први писац Свети Сава у житију свог блaговјерног оца, Светог Симеона. Свети Сава је ову дубоку мисао, очигледно инспирисану Књигом проповиједниковом, изрекао кроз бесједу свога оца у којој, пред крај живота, даје поуке синовима. Таштина, пролазност и узалудност свега овоземаљског основна је мисао која се провлачи кроз Књигу проповиједникову, обједињену три вијека прије Христа, а на актуелности нимало не губи ни данас. Ово је била прва мисао која ми је прошла кроз главу кад сам сазнала за болну и страшну смрт великана српског глумишта Небојше Глоговца, који је само један у плејади врхунских умјетника који су прерано напустили овај свијет. Постало је очигледно да смрт данас, више него икад, не зна за године и хара много више него у примитивна времена када су се људи мало лијечили, а већина лијекова није ни постојала. Како то да поред толиког техничког развоја и напретка свијет још увијек није успио да пронађе лијек, не само за малигне болести или сиду, него и за много мање компликоване, попут дијабетеса? Зар је могуће да је човјек, и поред толиких моћи које је себи приграбио, пред смрћу немоћнији него икада?

СМРТ И ЊЕНИ ХИРОВИ

Постоји једна сјајна књига Жозеа Сарамага необичног назива и још необичније тематике „ Смрт и њени хирови“. Наиме, једне нове године у непознатој земљи смрт изненада одлучи да престане посјећивати њене становнике. На иронично- сатирични начин Сарамаго приказује друштвене посљедице изазване нестанком смрти, која на крају постаје неопходан залог сигурне будућности. Умјесто да становници буду одушевљени њеним нестанком настаје општи хаос, осигуравајућа друштва пропадају јер нема уштеде животног осигурања, погребна предузећа се гасе јер нема погребних услуга, а црква губи своју мисију на земљи. Тако бесмртност постаје непотребна, чак и штетна.

Трагом Сарамагове мисли, чини ми се да данас, у модерном свијету, многи управо на смрти профитирају. Ужасна, а непобитна истина! Савремена медицина користи се скупим лијековима који не лијече ниједну болест, производе се нови вируси у вјештачким условима како би се прориједила свјетска популација, из Европске уније долази нам вјештачки модификована храна за коју је експериментима потврђено да изазива ужасне мутације ћелија. У бескрупулозном капиталистистичком поретку у коме је новац Бог, свако средство је оправдано у циљу успињања на друштвеној љествици. Ако на том путу треба, макар посредно, уништитити неки живот и то је дозвољено. С друге стране, кад би могли савремени капиталисти би себи, најрадији купили вјечни живот или га, што је могуће више, продужили као што то чини Рокфелер вишеструким трансплантацијама срца. Обични људи, нарочито на нашим просторима, доведени до ивице егзистенције често немају довољно новца ни за лијечење обичних болести, а камоли компликованијих.

Зашто је данас, више него икада, људски живот толико обезвријеђен? Зашто су многи заборавили да смо божанска творевина и пред Богом једнаки? Како то да смо данас у 21. вијеку, кад је техника стигла до неслућених граница све више болесни, несрећни и разочарани? Шта нам је то потребно да у овом лудилу брзине, мору информација и новог свјетског поретка поново нађемо мир и аутентичну љепоту живљења? Или боље питање би било како у овом дехуманизованом свијету у коме смо окружени са толико патње и несреће пронаћи могућност за сопствену срећу и смисао? Знам да је један од путева свакако хришћански пут вјере, али човјек је слаб, а искушења је много.

ДЕПРЕСИЈА – ОЧАЈНИЧКИ КРИК ЗА ЉУБАВЉУ

Оваква размишљања мотивисала су ме да присуствујем необичној панел дискусији под називом „ Депресија – болест савременог доба“ одржаној у оквиру Теолошког симпосиона „ Теологија у јавној сфери“.

Интересовао ме је приступ депресији као свеприсутном феномену, а не клиничка слика болести. Када туга заиста прелази у болест и како да нучимо да превазилазимо тренутке туге, незадовољства и очаја прије него они пређу у болест? Нема човјека који у животу није доживио губитак, пораз, због нечег патио или туговао. Само неки људи имају јаче, а неки слабије урођене одбрамбене механизме. Живимо у времену кад није „ ин“ бити тужан или показати саосјећање којe доказује да смо још људи. У времену лудила друштвених мрежа, естрадног животног модела, вјештачке „инстант среће“ која се промовише кроз „параду пијанства и кича,“ нормалном човјеку је тешко да похвата конце свог малог живота и сачува драгоцјени мир.

Често се дешава да ме ученици питају: „ Зашто се велика дјела домаће и свјетске књижевности завршавају трагично или бар не онаквим хепиендом какав намеће америчка филмска индустрија? Некада је тешко објаснити да је такав хепиенд често баналан, тривијалан и нема везе са стварним животом. Мишљења сам да су савремена филмска индустрија и шунд хипер продукција човјечанству нанијели штете једнако колико и горе поменуте појаве. Данашњи млади људи одрастају на лошој музици, лошим филомовима, књигама и видео- играма у којима је све дехуманизовано. У музици има све мање музике, а све више голотиње и вулгаризма, биједног свођења људског бића само на тијело, у филмовима има све више суровости, насиља и убистава, а у књижевности доминира петпарачка литература која нуди неку врсту бијега од стварног живота. Није ни чудо што је све више људи са неком врстом агресивног понашања јер се у многим медијима то представља као „нормално“.

Јако ми се допало како је доктор Јаковљевић на овом предавању дефинисао депресију- као очајнички крик за љубављу! Чињеница је да смо данас сви у том очајничком крику за љубављу јер нам свима највише фали љубави, а не само онима који имају психичке проблеме. Осим љубави , по ријечима психолога, човјеку је потребно још пет ствари да би имао духовну равнотежу: срећа, смисао, слобода, моћ и друштвена условљеност. Ту опет долазимо до питања смисла, а логично је да све ове ставке заједно граде смисао. Данас се срећа изједначава са успијехом. Друштво намеће критеријуме успијеха. По тим новим критеријумима, човјек је успјешан прије свега, ако је богат, а тек онда остварен на другим животним пољима. Пошто је такву врсту успијеха тешко достићи, много је људи који су незадовољни собом, па чак и несрећни.

ДА ЛИ ЋЕ, ИПАК, ЉЕПОТА СПАСИТИ СВИЈЕТ?

Оно што фрустрира обичног човјека је свеприсутна друштвена неправда и крах система вриједности. Управо легендарни Глоговац је, у једном о од својих посљедњих интервјуа, говорио да на овим нашим просторима нема поштено образованог човјека (професора, доктора, наука или инжењера) који може пристојно да живи од свог рада и знања. Људи који су године свог живота уложили у формално и неформално образовање раде свакојаке послове да би преживјели, а медиокритети са купљеним дипломама често обављају важне функције и гомилају сумњиво стечен капитал. Ваљда са мањком памети долази више бескрупулозности, безобразлука сервилности и покорности које су данас и те како пожељне. Лагодним животом могу се похвалити још једино криминалци, пјевачи и старлете са једва завршених осам разреда основне школе. Они су толико заступљени у медијима да полако постају узор младима и примјер како, са што мање труда, „ успјети“ у животу.

Како данас објаснити једном школарцу значај школе и образовања кад нас стварност на сваком кораку демантује? Како да не буду разочарани људи чије је знање обезвријеђено? Зар то није разлог што многи млади људи тону у депресију, посежу за опијатима или просто бјеже са ових простора? Није ли та човјекова потпуна немоћ пред изопаченошћу система вриједности често разлог његове болести и недостатка мотива за живот? Ваљда довољно говори чињеница да смо по броју смртоности од малигних болести међу првима у Европи. Дакле, потребно су корјените друштвене промјене и повратак правилног система вриједности за шта ће нам, нажалост требати много година. Зато у колико год тешком времену живјели, морамо наћи мале радости које животу дају смисао.

Како људима вратити осмијех на лице, дати им више наде, оптимизма? Како да у оваквом изопаченом свијету сачувају свој мир, психичко и физичко здравље? Како научити бити срећан са оним што имаш, јер и срећа се учи? Први и основни пут који је наглашен и у предавању психолога јесте потрага за љубављу. Наћи љубав прво у себи, а онда и у свему око себе. Вољети људе и онда када то заслужују и када не заслужују. Вратити заборављену блискост у времену отуђења. Заборавити на све блато што нас окружује и наћи смисао у вјери, бризи о другима или послу који волимо. И на крају, не смијемо заборавити умјетност! Књижевност , музика, сликарство и сви други видови умјетности – то је оно што нас смирује и оплемењује, оно што на суровом свијету даје потребну дозу љепоте. Морамо се вратити љепоти коју нам открива умјетност. Можда сте примијетили да слушајући неку класичну композицију наједном осјетите неки дубоки мир, или читајући добру књигу заборавите на своје бриге. Музика лијечи, добра књига лијечи, поглед на умјетничку слику ствара осјећај хармоније. Како што Достојевски пророчки рече : „ Љепота ће спасити свијет“.

ДАРКА ДЕРЕТИЋ