ЧАС ИСТОРИЈЕ: Херцеговци на Босанској голготи 1944/1945


  • Крајем августа 1944. године краљ Петар II Карађорђевић коначно је подлегао британским притисцима и смијенио ђенерала Михаиловића са мјеста начелника Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини.

Mastilovic

За Слободну Херцеговину пише: проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета у Сарајеву ФОТО: ПЕЧАТ

 

У

брзо након тога услиједила је још погубнија одлука младог краља, када је свим јединицама ЈВуО сугерисао да се ставе под команду Јосипа Броза Тита. На тај начин, сам краљ задао је коначни ударац војсци која се већ три године у земљи борила против комуниста и то за његова легитимна права монарха и очување династије Карађорђевића на југословенском престолу. Михаиловићев одговор на ове краљеве, истина изнуђене потезе, била је одлука о проглашењу опште моблизације и наставак беспоштедне борбе против комуниста у Југославији.

За то вријеме херцеговачке бригаде ЈВуО водиле су тешке борбе са партизанским јединицама које су настојале да из неколико праваца продру дубље у Херцеговину. Најтеже борбе током августа и почетком септембра мјесеца 1944. године вођене су на простору Гацка и Невесиња. Почетком септембра у Херцеговину је пристигло око 1.300 бораца из Санџака, под командом мајора Војислава Лукачевића, али дубљи разлози доласка ових јединица на тај простор није била борба против комуниста, већ покушај да се ступи у додир са Савезницима чије се искрцавање на јадранским обалама очекивало сваког тренутка. Наиме, мало прије тога, мајори Лукачевић и Баћовић боравили су у Лондону као изасланици Драже Михаиловића на вјенчању краља Петра гдје су дошли у додир не само са краљевим непосредним окружењем већ и са појединим британским званичницима. Под њиховим утицајем, након повратка у земљу, Баћовић и Лукачевић су били спремни да промијене главни курс дотадашње политике која се базирала на обрачуну са комунистима и да покрену опсежну кампању против њемачког окупатора, а за узврат имали су енглеско обећање да ће се искрцати на јадранске обале, прихватити Баћовићеве и Лукачевићеве четнике као савезнике и са њима наставити ослобађање земље.

01

Мајори: Војислав Лукачевић и Петар Баћовић

То је био покушај формирања Независне групе националног отпора, јер ђенерал Михаиловић није одобрио ове акције и касније их је назвао авантуристичким и погубним. По доласку у Херцеговину Лукачевић је са дијеловима херцеговачких четника кренуо у напад на Требиње, које су тада држали Нијемци, са намјером да ослободи од Нијемаца Требиње, Дубровник и дио јадранске облале и тако направи мостобран за прихват савезничких снага. Борбе око Требиња трајале су неколико дана и то са прилично успјеха. Два гатачка јуришна батаљона под непосредном командом команданта корпуса капетана Милорада Поповића, заузела су са Волујца брдо Хумац и успјешно одбијали њемачке противнападе, а остале јединице херцеговачких четника успјешно су спречавале Нијемце да пруже помоћ нападнутом Требињу из правца Дубровника и Мостара, док су Санџаклије ломиле њемачку одбрану на прилазима самом граду. Према једној депеши, тада већ потпуковника, Петра Баћовића, од 26. септембра 1944. године, до тог дана четници су око Требиња заробили 350 њемачких војника, један тенк, једну артиљеријску батерију и још пуно војног материјала. Међутим, партизански Врховни штаб правилно је процијенио намјере четника око Требиња, па је Јосип Броз наредио да се четничке јединице око Требиња нападну свом силином и тако спријечи пад Требиња у ченичке руке. Тако су Лукачевићеве снаге биле нападнуте с леђа од три партизанске бригаде, док су водили борбе са Нијемцима око Требиња. Овај напад је одбијен, али је постајало јасно да ће у таквој ситуацији основна замисао о заузимању Требиња бити тешко остварива. За то вријеме партизани су силовито нападали и Билећу, коју је хереојски бранила Билећка бригада и то без батаљона Алексе Кисића, који је био ангажован у борбама око Требиња. Након вишедневних тешких борби и огромних обостраних жртава, Билећа је пала у руке партизана, чиме је четнички напад на Требиње изгубио сваки смисао. Нападнути са леђа од стране партизанских јединица, четници су одустали од напада на Требиње и повукли се у правцу Невесиња.

Падом Билеће и напуштањем опсаде Требиња, херцеговачки четници су се нашли у веома тешкој ситуацији. Потпуковници Баћовић и Остојић су редовно тражили од Врховне комаде прецизне инструкције за даље поступање и захтијевали од Михаиловића да што хитније, заједно са америчком мисијом која се налазила при Врховној команди, пронађе, прије свега, политичко рјешење за безизлазну ситуацију у којој су се нашли. Наводили су да је стање из дана у дан све теже, да су борци остали без муниције, хране и одјеће, да се јединице осипају и да овакво стање није дуго одрживо. У једној депеши од 12. октобра 1944. Баћовић и Остојић наводе да су им борци остали са по 5 метака на пушку и по 20 на аутоматско оружје. Коначно, почетком новембра 1944. године, команда Источне Босне и Херцеговине наредила је свим јединицама да најкраћим путем крену према области Фоче, гдје је требало извршити концентрацију свих херцеговачких четника, те њихово спајање са Лукачевићевим јединицама и снагама које су из Србије у правцу Чајнича водили Никола Калабић и Драгослав Рачић. Након тога, требало је најкраћим путем, преко планина Волујака и Војника, спојити се са снагама Павла Ђуришића и након тога пробити се кроз Херцеговину до мора у сусрет савезницима.

 

MILORAD-POPOVIĆ-3

Милорад Поповић

Такво наређење издао је командант Невесињског корпуса капетан Милорад Поповић, 4. новембра 1944. године, потчињеним му бригадама: Гатачкој, Невесињској, Коњичкој и Мостарској. Док краја новембра мјесеца дијелови херцеговачких четника сконцентрисали су се на простору Фоче.

Двије најбројније и најкомпактније јединице које су изашле из Херцеговине биле су Гатачка и Билећка бригада, а са њима су ишли и дијелови других бригада. У периоду од 9. до 15. децембра херцеговачки четници под командом Милорада Поповића и капетана Милоша Куреша, команданта Билећке бригаде, учетвовали, заједно са дијеловима Шумадијске групе корпуса, под командом пуковника Душана Смиљанића, и дијеловима Романијског корпуса, у борбама за Калиновик, а које су због некординисаног рада нападних колона биле безуспјешне. Борбе за Калиновик вођене су по замисли Врховне команде да се овлада просторијом од Фоче до Калиновика, побољша снабдијевање трупа и одатле крене у сусрет Енглезима у Херцеговини. Због тога је у област Калиновика и послата Смиљанићева група Шумадијских корпуса.

Нову наду четничким јединицама сконцентрисаним око Фоче, пружило је искрцавање енглеских трупа код Дубровника и њихов улазак у Херцеговину. У складу с тим, половином децембра мјесеца 1944. године, четнички команданти су планирали да се у долини Дрине, око Фоче, Чајнича и Горажда сконцентрише више од 15.000 четника из Херцеговине, Србије, Босне и Црне Горе те да одатле у повољном тренутку крену у пробијање према Херцеговини у сусрет Енглезима. Баћовић је 22. децембра обавијестио Врховну команду да прикупља све херцеговачке борце у околину Фоче, рачунајући да ће их бити око 800, те да планира од њих формирати један јуришни корпус. Баћовић је, такође, сматрао да уколико успију овладати Калиновиком, да ће из Херцеговине извући још око 1500 заосталих четничких бораца. Међутим, све ове планове убрзо ће омести понашање Енглеза.

Наиме, у сврху успостављања конакта са Енглезима, у Херцеговину се половином децембра 1944. упутио и Војо Лукачевић, који је са њима имао договор још приликом боравка Лондону. Лукачевић је око 20. децембра стигао у Билећу и ступио у контакт са Енглезима, али умјесто да буде прихваћен као савезник, он је од спроведен у Требиње и предат комунистима. Истовремено је започео и општи напад партизана на четничке јединице сконцентрисане на простору око Горажда, Фоче и Чајнича, а саму Фочу и друга мјеста које су држали четници, почели су да бомбардују савезнички авиони на тражење партизанског Врховног штаба. У таквој ситуацији, пробијање кроз Херцеговину према обалама Јадранског мора, постало је бесмислено.

Издани од стране Енглеза и изложени непрестаним нападима партизана, а уз то и притиснути хроничним недостатком муниције, хране, одјеће и обуће, четници више нису видјели ни сврху ни могућност задржавања у долини Дрине. Осим тога, међусобна суревњивост четничких команданата све је више долазила до изражаја, а тешка ситуација доводила је и до конфузије у командовању, јер се није прецизно знало ко од кога треба да прима наређења и чије налоге треба извршавати. У таквој ситуацији Баћовић је 5. јануара 1945. обавијестио Врховну команду да ће од тог дана извршавати наређења искључиво од ђенерала Михаиловића.

 

cica

ИЛУСТРАЦИЈА: ТЕЛЕГРАФ.РС

Иствремено је извијестио Врховну команду да планира своје јединице покренути у правцу Трнова, што је било супротно Остојићевој наредби да држи фронт на Дрини, те затражио сагласност врховне команде за овај маневар. Смисао покрета херцеговачких трупа према Трнову, у првој половини јануара 1945. године, био је у иницијативи капетана Милорада Момчиловића, команданта Романијског корпуса ЈВуО, да заједнички искористе покрет њемачких јединица према Калиновику и да изнова покушају напад на ово мјесто.

Већ 9. јануара 1945. Баћовић је извијестио Врховну команду да се повлачи из Фоче и да креће према Трнову гдје планира формирање једног јуришног корпуса од босанских и херцеговачких снага, јачине око 2000 бораца, са којима планира напад на Калиновик и успостављање везе са заосталим четничким групама у Херцеговини. Из овога је очигледно да Баћовић није одустајао од повратка у Херцеговину и да је тражио разне начине да то и оствари, иако се из депеша које је слао Врховној команди може јасно закључити да је он био сасвим свјестан чињенице да би се нови евентуално неуспјешни покрет ка Херцеговини са слабим снагама, могао претворити у потпуну катастрофу херцеговачких четничких јединица.

Нову поруку Врховној команди Баћовић је упутио из Трнова 17. јануара 1945. године, обавјештавајући је да ради на формирању Јуришног корпуса. О стању у Херцеговини, Баћовић је извијестио Врховну команду на сљедећи начин: „Ситуација у Херцеговини: Комунистички лист Слобода који излази у Требињу пише: Да су Енглези предали партизанима Лукачевића, поручника Шакоту и поручника Ђермановића, који су се предали Енглезима. Капетан Видачић налази се око Требиња, Граб – Зубци – Нецвијеће и Требињске шуме са 100 људи.

У области Билеће – Гацко – Требиње – Љубиње налазе се око 1000 четника. Партизани се жале да им наносе велике штете и губитке. Енглези захтевали од Шегрта, команданта 29. дивизије да се стави под њихову команду. Шегрт одбио захтев са мотивацијом, да они чисте Југославију од окупатора под командом Титовом.“ Међутим, иако је упорно тражио даља наређења и инструкције за поступање од Врховне команде, Баћових их није добио све до 24. јануара када је опет затражио инструкције, наводећи да је обавијештен од пуковника Смиљанића и Ђуришића да су са својим снагама кренули према сјеверу, а да је Остојић послао и њему наређење да групише снаге за покрет према сјеверу.

Тражећи очајнички инструкције од Врховне комаде, Баћовић је писао 24. јануара: „Ако се не намерава акција у правцу Херцеговине, молим Вас наредите ми благовремено да поред ових снага, прикупим и друге и да кренем ка северу. Моје је мишљење да прикупим снаге и да кренем у правцу Херцеговине. Заузеће Херцеговине и херцеговачког Приморја апсолутно је сигурно. Исхрана би се могла организовати… Не видим излаза из ситуације ако се буде оступало ка северу са свим снагама…“

Одговор од ђенерала Михаиловића добио је 26. јануара, а у њему је дословно наведено: „Рачић, Павле Ђуришић, Остојић и Балетић, кренули су на север без мог наређења. Морам их примити, а Ви да останете тамо и да радите по директивама, које сам Вам дао… Мој план био је и остао да се овлада облашћу Калиновика, па тек после тога да се дејствује према Херцеговини.

Међутим, 29. јануара Баћовић је опет добио наређење од Остојића да са свим расположивим људством крене према сјеверу и затражио опет од Врховне команде да му потврди ту наредбу, јер Остојићеве очигледно није извршавао, како је и раније саопштио Врховној команди, али му је Дража Михаиловић опет наредио да остане на том терену. Ту наредбу Баћовићу, Михаиловић је поновио и 31. јануара 1945. године са очигледном намјером да сви остану на свом терену и да организују герилску борбу против комуниста.

Bacovic-9

Говор мајора (војводе) Петра Баћовића, команданта Источне Босне и Херцеговине, у Книнској крајини почетком 1943. Иза Баћовића су херцеговачки официри ФОТО: ПОГЛЕДИ.РС

Ипак, Баћовић на крају није имао другу могућност већ да покрене своје јединице према сјеверу у састав осталих јединица ЈВуО. Правац повлачења водио их је према Сарајеву, гдје су се размјестили по српским селима око Сарајева. Осим двије најкомпактније јединице, Гатачке и Билећке бригаде, у повлачење су кренули организовано и једна чета Столачке бригаде, нешто Невесињаца и дио дубровачких четника са својим командантом Нином Свилокосом. У околини Сарајева састали су се са одредом попа Радојице Перишића који се као пратња штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, повлачио од Фоче преко Јабуке и снијегом заметене планине Корјена до Врхпраче. Одатле су, послије кратког одмора, по дубоком снијегу прегазили планину Јахорину и спустили се у Касиндо.

У српским селима испод Требевића прикључила им се и група од око 170 невесињских и мостарских четника, на челу са комадантима, војводом Петром Самарџићем, поручником Василијем Гутићем и капетаном Владом Милутиновићем. За све то вријеме херцеговачки четници водили су борбе са локалним партизанским снагама. Баћовић је 22. фебруара 1945. године, обавијестио Врховну команду да се његове главне снаге налазе у свакидашњој борби против партизана на линији: Ступањ – Павловац – Тврдимићи – Кланац, а Гатачка бригада, заједно са Игманицима бори се око Осијека и Игмана.

Да не би остао у комунистичком обручу Баћовић је 24. фебруара почео постепено извлачити све херцеговачке јединице, болницу са око 50 рањеника и 150 избјеглица испод падина Требевића, а већ 26. фебруара обавијестио је Врховну команду да је приморан наставити повлачење у састав главнине, да би избјегао опкољавање и потпуно уништење. То му је одобрио и ђенерал Михаиловић, али очигледно невољко, 27. фебруара 1945. године, истовремено захтијевајући да на простору на коме је до тада боравио и у Херцеговини остави јаку герилу.

Пут их је водио преко Козје Ћуприје код Сарајева, гдје су прешли ријеку Миљацку и наставили испод Романије преко Нишића и планине Звијезде у долину Криваје до Завидовића. На планини Звијезди војвода Петар Самарџић се одвојио од четничке главнине и вратио се у Херцеговину, водећи са собом и већи дио Невесињаца.

По дубоком снијегу и великим хладноћама, гладни и више него слабо обучени, пробијали су се херцеговачки четници у сусрет србијанским и црногорским снагама. Од Завидовића, подножјем планине Озрена па преко Добоја, домогли су се измрцварени, половином марта 1945. године, планине Вучијака и тако се спојили са трупама Драже Михаиловића и Павла Ђуришића. Ту их је сустигла нова, још већа невоља у виду пјегавог тифуса. Многи херцеговачки борци тада су обољели послије тешких напора и зиме у току двомјесечног марша кроз Босну, а кости оних који су подлегли тој опакој болести и данас леже негдје по Требави у незнаним гробовима. Ево како је долазак на планину Вучијак и боловање од тифуса описао један од преживјелих учесника Алекса Тепавчевић: „И дошло је оно жалосно прољеће 1945. године. Спуштали смо се са снежних планина у некад богату и питому Посавину. Дража и Павле са својима беху запосели око Дугог Поља и испод пл. Вучјака, када и ми са Петром Баћовићем пристигосмо.

Двадесет хиљада Срба, пропала гуња и опанка, искупило се из планина и пало по влажним лединама око пл. Вучјака. По врбацима и голим шумицама ложимо ватре од сировог грања и више на диму него на ватри кувамо шаку кукуруза или брашна, а сунце нас прогрејава кроз мутно небо од чије топлине почињемо клоњавати. Она мушка снага што је под оружјем и тешком спремом пробијала снежне наносе по планинама, куда је пролазила, сада тако лако поче да клоњава и нагло пада под сићушним бацилима пегавца…

Набацани као вреће лежали смо у једним колима, најпре четворица тифусара; а после су набацивали и друге живе лешеве по нама. Из наших епидемичних телеса пробијала је врућина и давила нас запара до угушења. У наклапањима и душевном бунилу тражили смо воде да загасимо грло из кога је избијао огањ. Понекад је ромињала киша по нама, али није расхлађивала наша ужарена тела него стварала још већу запару под оклопом натопљене сукнене одеће. Када се претури глава преко странице од кола, блеште се локвице воде на месечини, а она је у нашој машти најдубље језеро, море, цео свет од воде! Воде, брате, воде!“

На Требави је поново извршена реорганизација трупа. Од херцеговачких четника је формиран 29. пук, под командом капетана Милорада Поповића, а он је укључен у састав јединица Црне Горе, Боке и Старога Раса, под командом потпуковника Павла Ђуришића.

Djurisic-grupna

Мајор Павле Ђуришић са својим штабом ФОТО: ПОГЛЕДИ.РС

На Требави је дошло и до оштрих размимоилажења између Павла Ђуришића и групе високих официра са Дражом Михаиловићем око даљих корака за превазилажење тешке ситуације. Дража је, слиједећи своју логику ненапуштања земље, предлагао да се сви врате на свој терен, по мањим групама преживе зиму и на прољеће крену у нови устанак, када се очекивало да дође до сукоба између Западних савезника и комуниста. Павле и Национални комитет Црне Горе, Боке и Старога Раса као и дио Дражиних официра и политичких радника је сматрао да треба наставити пробијање ка Словенији и тамо ступити у додир са осталим националним снагама, а прије свега Динарском дивизијом војводе Ђујића, која се скоро комплетна већ налазила у Словенији.

Ту је постојала могућност за одмор и реорганизацију изморених јединица, као и могућност за политичку дјелатност и сусрет са савезницима. Павле је прије свега био изиритиран зато што је са војском и велики бројем цивила довучен у Босну уз огромна страдања од глади, снијега, хладноће и сталних успутних борби са усташама и партизанима. Павле је раније у више наврата молио Дражу да се све четничке јединице концентришу у Црну Гору гдје би држали дио обале и, заједно са албанским националистима, створили јединствен антикомунистички фронт у албанским и црногорским планинама. Отуда је било могуће повести акцију за ослобођење земље када се за то створе политички и војни услови. Осим тога, Павле је имао могућност много бржег и повољнијег повлачења преко Албаније у Грчку, али је испоштовао наредбу Врховне команде и повео са собом велики број бораца, али и цивила из Црне Горе у босанске гудуре. А сада се од њега тражило да се истим тим путем врати, а да неколико хиљада тифусара, рањеника и цивила остави у Босни.

Због тога, изгледа сасвим оправдан револт који је Павле осјећао по свом доласку на Требаву, али треба нагласити да Дража Михаиловић никада није послао наредбу Павлу Ђуришићу да са војском крене према Босни, нити је то уопште био план Врховне команде. То се јасно може закључити из књиге послатих депеша штаба Драже Михаиловића. За пробијање у Словенију били су и неки истакнути Дражини команданти и блиски људи као: Драгиша Васић, Никола Калабић, Драгослав Рачић, Мирко Лалатовић, Марко Балетић и други.

Послије узалудних покушаја да се Дража одврати од те самоубилачке акције повратка у Србију, Павле је са јединицама Црне Горе, Боке и Старога Раса кренуо у пробијање ка Словенији. Заједно са њим кренули су и херцеговачки четници, као и неки Дражини официри. Покрет са Требаве у правцу планине Мотајице и даље према Лијевчу Пољу, предузет је 18. марта 1945. године. Крајем марта и првих дана априла, четници су ушли у Лијевче поље, гдје су их дуж пута Градишка – Бања Лука чекали утврђени усташки положаји, а иза њих на падинама Козаре чекале су јаке партизанске снаге, којима није ни на памет падало да нападају усташе или Нијемце, већ су, иза леђа усташких положаја, чекали да ли ће се четници пробити кроз усташке линије, па да их они нападну на падинама Козаре. Иако је положај у равници Лијевча Поља био потпуно неподесан за четнике, Павле је ипак прихватио приједлог Бранка Остојића да се сачека са пробојем кроз усташке утврђене положаје неколико дана како би се дала могућност босанским одредима Тешановића и Вранешевића да стигну на Лијевче Поље, у духу наредбе коју им је издао. Међутим, Врањешевић је у међувремену ступио у директну везу са Врховном командом из које му је саопштено да је Михаиловић укинуо Истурени штаб Врховне команде којим је раније командовао Остојић, као и штаб Источне Босне и Херцеговине, којим је командовао Баћовић, те да од Остојића не треба да прима никаква наређења, нити да слуша његове инструкције.

Дража је Врањешевићу наредио да остане на свом простору и организује герилу, а да наређења прима искључиво од Врховне команде, то јест, од њега. Међутим, узалудним чекањем Врањешевићевих трупа само је дата могућност усташама да концентришу значајне снаге на Лијевче Поље, са артиљеријом и тенковима, и да изненада, у ноћи 4/5. април 1945. године, нападну Гатачку бригаду. Прво је нападнут Штаб војводе Радојице Перишића у атару села Сеферовци. Том приликом погинуло је око 20 четника из Гацка, а у тој борби нестао је и војвода поп Радојица Перишић. Сутрадан када су, уз помоћ Седмог пука црногорских четника, повраћени положаји, пронађена су тијела гатачких четника, које су усташе дивљачки масакрирале. Међу њима је било и измасакрирано тијело неустрашивог команданта гатачког Првог јуришног батаљона, Благоја Тепавчевића. Али, међу погинулима није било тијела војводе Перишића, а послије тога нико од његових бораца није га више видио ни жива ни мртва. Командант Билећке бригаде, Милош Куреш у својим сјећањима, наводи да је војвода Перишић заробљен и да су га усташе у Градишци жива пекли на ражњу, те да је до издисаја клицао краљу Петру и псовао Анту Павелића. Куреш не наводи изворе за овакве тврдње, мада његова сјећања, свестранијом анализом, изгледају прилично непоуздана и препуна бјелина, а посебно када говори о кључним догађајима страдања у Лијевчу пољу.

71

Капетан Милош Куреш, командант Билећке бригаде, са браћом Милићевић. Лежи: Бранко Милићевић ФОТО: ПОГЛЕДИ.РС

Тако се, на примјер, из његових сјећања не може закључити да ли је он са својом јединицом учествовао у пробоју усташких линија 5/6. април и у борби са партизанима на падинама Козаре 6. априла, које је водио 29. пук састављен од херцеговачких четника, под командом Милорада Поповића. Оваквих бјелина, као и неких очигледних претјеривања, у његовом излагању има сијасет, па би требало са великом дозом опреза примити и ову његову информацију о погибији војводе Перишића. У сваком случају, негдје у равницама Лијевча поља завршио се, тог кобног прољећа, живот легендарног вође Јунског устанка у Херцеговини 1941. године, команданта, свештеника и четничког војводе Радојице Перишића. О тој борби, очевидац догађаја поп Душан Поповић, иначе брат команданта 29. пука Милорада Поповића, записао је: „Видим лево и десно од нашег положаја усташке колоне које (хоће) да нас заобиђу. Ускоро је почела борба и у неколико минута погинуло је на нашем фронту око 20 бораца и заробљен поп Радојица Перишић. Затим се све Лијевче Поље претвори у један непрекидни ланац пушчаних и митраљеских рафала, уз одјек експлозоје бомби, бацача и топова. Признати се мора да нас је највише изненадила појава тенкова. После два сата борбе, усташе су нас тачно бациле на Врбас. Испред нас усташки тенкови а иза нас Врбас, а иза Врбаса на другој страни коминисти. Око 11 сати на положај је стигао командант Милорад Поповић и наредио јуриш. Усташе су се ваљда збуниле и у једном манитом заокрету тако суновратиле да су им се тенкови нашли први на друму. Ми смо их пристигли и убијали где смо их год нашли. Тога несрећног дана, сахранили смо све наше изгинуле борце код једне цркве. О сахрани је водио рачуна наш начелник штаба Тома Гузина. Уза сваког је остављао запечаћену флашу у којој је било исписано име и презиме.“ Тијела гатачких јуришлија сахрањена су код цркве у селу Кукуље.

Послије тога, Павле је одлучио да се одмах крене у пробој усташких линија дуж пута Градишка – Бања Лука, према раније разрађеном плану. Главни четнички удар био је усмјерен на мјесто Шибића Хан гдје су се рачвали путеви и куда су једино могла да прођу бројна кола са рањеницима, тифусарима и цивилима, јер се по расквашеним пољима нису могла кретати другим правцем. Пошто је пробој код Шибића Хана био од кључног значаја, Павле је за напад на усташке бункере у овом мјесту одредио свој Штапски батаљон састављен од елитних бораца наоружаних искључиво аутоматским оружјем, као и своју и Остојићеву личну пратњу. Пета дивизија добила је задатак да заузме Александровац и тако спријечи да усташама дође помоћ из Бања Луке.

Прва дивизија је требало да нападне Тополу и тако привуче ватру непријатељске артиљерије, а Први пук ове дивизије требало је да постави противтенковске препреке на путу. Херцеговачки 29. пук добио је задатак да се, када почне напад на Шибића Хан и Александровац, пробије између ова два положаја, докопа се падина Козаре и да ту обезбиједи прихват јединица које су пробијале усташки фронт код Шибића Хана, а за њима и колоне рањеника и цивила, те да истовремено сузбије евентуални напад партизана са Козаре. Општи четнички напад почео је у ноћи 5/6. април 1945. године у 2.30. У силовитом јуришу четничких јединица, Пета дивизија је заузела Александровац, а херцеговачки 29. пук је успио да се пробије кроз усташке линије и избије на падине Козаре, како је било и планирано.

Код Шибића Хана, гдје је био главни напад, вођене су најжешће борбе. Колона рањеника, тифусара и цивила добила је сигнал свјетлећом ракетом да крене напријед, што је био знак да четнички предњи дијелови већ ускачу у усташке ровове. Иако су били изложени смртоносној артиљеријској ватри, четници су у вишесатној жестокој борби, у којој је лично Павле Ђуришић, у једном критичном тренутку, повео своје борце у јуриш, стигли надомак циља. Међутим, у кључном тренутку појавили су се усташки тенкови од Тополе и одмах извршили напад на четнике. Када је обустављен четнички напад, усташе су тенковима кренуле у контранапад и пришли на критично одстојање од рањеника и цивила. У том тренутку, Павле је опет повео своје борце у контрајуриш да спаси рањенике, тифусаре и цивиле. Пошто нису имали противтенковског наоружања, четници су са развијеним бомбама скакали на усташке тенкове и уништили пет тенкова и седам оклопних аутомобила. На тај начин, уз велике жртве, одбијен је усташки напад и спашени цивили и рањеници.

Међутим, неуспјехом пробоја код Шибића Хана, херцеговачки 29. пук је остао одсјечен на падинама Козаре. Ту су их убрзо напале усташе с леђа и партизани с приједа, са Козаре. У жестоком окршају са усташама и партизанима који је наступио на потезу села Вилуси – Романовци, 29. пук је био изложен ураганској артиљеријској, тенковској и пјешадијској ватри и за само неколико сати био скоро уништен. Душан Поповић је то описао на сљедећи начин: „Ми смо опкољени. На отвореном смо пољу. Падају људи као снопље. За мртве и не маримо, али нас рањени брину, јер не можемо живе да их остављамо.“ Према подацима које наводи историчар Бранислав Ковачевић у књизи Од Везировог до Зиданог моста, од око 800 Херцеговаца који су се са својим командантом, капетаном Милорадом Поповићем, нашли у том „казану“, успјело је да се извуче њих око 220 и прикључи четничкој главнини. Остали су били побијени или заробљени. Заробљени херцеговачки четници убијани су у партизанским логорима и затворима и мјесецима након њиховог заробљавања, када је рат већ био увелико завршен, па тако за већину њих неће бити могуће никада ни установити гдје су и како скончали живот.

Према подацима које наводи Алекса Тепавчевић у својој књизи Борба за слободу, само преко 70 Гачана је у тој борби погинуло. Милорад Поповић је два пута тешко рањен, и то прво усташким метком у раме, а затим партизанским у стомак. Да не би непријатељу пао жив у руке, овај прослављени командант херцеговачких четника, извршио је самоубиство. Поред његовог тијела, партизани су заробили његову сестру и још двије дјевојке из Гацка и касније их садистички побили. Његов брат Милош заробљен је и са групом гатачких четника стријељан крајем маја мјесеца 1945. године код Градишке. Тако је скоро у потпуности уништена Гатачка четничка бригада, која је и чинила окосницу херцеговачких снага које су се тада нашле у обручу.

Из записа Милоша Куреша, команданта Билећке бригаде, могло би се закључити да та друга најбројнија четничка јединица из Херцеговине која се нашла у Лијевчу Пољу, није у саставу херцеговачког 29. пука учествовала у овом пробоју, па се тако није ни нашла у окружењу, али из Курешевих, иначе прилично конфузних записа, није уопште могуће закључити гдје је и како тада дејствовала ова, такође, прослављена четничка бригада из Херцеговине. Дио десеткованих јединица Гатачке бригаде успио је да окупи Стево Старовић и да их извуче из смртоносног партизанско-усташког обруча, али се највећи број бораца 29. пука пробијао из обруча појединачно или у мањим групама.

Bos-gol-32

Центар везе Врховне команде у Босни, у јесен 1944. ФОТО: ПОГЛЕДИ.РС

Према обавјештењу које је командант 2. сарајевске бригаде, капетан Владо Тешановић послао команданту Средње-босанског корпуса 8. априла 1945. године, стање четничких јединица у Лијевчу Пољу било је након неуспјелих покушаја пробоја изузетно тешко: „Услед врло тешке ситуације у Лијевчу Пољу, са 2. Сарајевском бригадом пребацио сам се на десну обалу Врбаса дана 7 – IV око 18 ½ h и овог момента стигао овамо. До сада пребациле су се и ове јединице: Калиновачка бригада, Летећа „Босна“, Вук Калајит (Санџаклија), Билећка, Прибојска, Вишеградска бригада, а треба да се и чика Бранко, који вјерујем да се већ пребацио. Синоћ пред вечер на обалу Врбаса у сврху пребацивања преко Врбаса на десну обалу дошао је Кнт. Романијског корпуса, штабна чета истог и штабни батаљон ппуковника Павла Ђуришића. Ситуација дана 7 – IV у Лијевчу Пољу: Јединице војводе Павла Ђуришића услед тешке ситуације, а заведени порпагандом Секуле Дрљевића одлучиле су да се предају усташама, односно Секули Дрљевићу, који се прогласио врховним командантом Црногорске војске независне Црне Горе.

На преговорима које су водили Павлови делегати са неким Павелићевим изаслаником закључено је да се Црногорци не разоружавају и имају се дислоцирати на подручју Хрватске по нахођењу хрв. власти – Босанци и Србијанци имају се сматрати ратним заробљеницима. Услед тога чика Бранко, Србијанске, Босанске и Херцеговачке јединице одлучиле су под сваку цену пребацити се на Вашу територију и то остварују.“ Послије неуспјелог пробоја на Лијевчу Пољу, а у ситуацији када су му с леђа, преко Врбаса, пристизале јаке партизанске јединице, Павле је прихватио понуду црногорског сепаратисте Секуле Дрљевића, који се налазио у Загребу, да се сва војска и цивили повуку кроз Хрватску и Словенију као Црногорска народна војска Секуле Дрљевића.

Kretanje_snaga_jvuo_1945

https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=25920890

Са Павлом је пошао и један дио преживјелих Херцеговаца, а када се од ове Павлове групације одвојио Милешевски корпус од око 200 бораца Вука Калаитовића и кренуо назад за Санџак, један дио Херцеговаца се заједно са њим вратио у родни крај. Али, и поред тога велики број херцеговачких четника је продужио одступање заједно са Павлом. Тако су се нашли у усташкој замци и били заробљени у логору у Старој Градишци. Ту је, заједно са Павлом, 22/23. априла 1945. године, убијен од стране усташа и један број херцеговачких четничких официра, а међу њима Петар Баћовић, Томо Гузина и други.

Херцеговачки четници који су наставили одступање у саставу новоформираних Дрљевићевих црногорских бригада, заједно са њима су се успјели докопати Словеније. Чим су прешли у Словенију, почетком маја 1945. године, четници су масовно поскидали Дрљевићева обиљежја, вратили на главе шубаре и кокарде, те наставили повлачење кроз Словенију као четници, под командом својих ранијих официра који су још увијек били живи. Пошто су стално били нападани од партизана разбили су се у више група и тако покушавали да се домогну аустријске границе. Уз пут су страдали у борбама са партизанима и заробљавани, а заробљеници су звјерски убијани. Они који су успјели да се докопају аустријске границе и предају Енглезима, били су возовима враћени назад у Југославију и предати партизанима, умјесто у Италију, како су им Енглези обећали.

Највећи број њих је побијен на бројним стратиштима у Словенији, код Кочевског Рога, на планини Похорју, код Марибора, Зиданог Моста и другим знаним и незнаним губилиштима у Словенији. А све се то дешавало када је Њемачка већ била капитулирала и када је рат већ био завршен. То је у ствари био највећи мирнодопски злочин на тлу Југославије, почињен након Другог свјетског рата, за који нико никада није одговарао. Они који су прешли у америчку зону нису враћани партизанима, а и Енглези су убрзо обуставили враћање заробљеника партизанима, сазнавши од преживјелих који су побјегли са партизанских стратишта да све враћене, комунисти немилосрдно уништавају. Они херцеговачки четници који су успјели да се пробију до Словеније, углавном су тамо и нашли смрт, а само ријетки су успјели да пребјегну у Италију или у америчку зону и тако се спасе сигурне смрти.

Неки су чак успјели да побјегну из партизанског „воза смрти“, који их је возио на губилиште, и да се преко планина опет докопају Херцеговине. Вјероватно никада неће бити могуће утврдити тачан број херцеговачких четника који су нестали у словеначким губилиштима, око Зиданог Моста, Похорја, Марибора и других стратишта. Командант Билећке бригаде Милош Куреш наводи да је само око 600 његових Билећана стигло до границе Аустрије и да их је већина побијана у Словенији, али је овај податак вјероватно вишеструко претјеран, поготово ако знамо да се командант батаљона Мато Милићевић са својим људима издвојио још код Дервенте од остатка Билећке бригаде и вратио назад у Херцеговину, а исто је нешто касније урадио и други командант батаљона Алекса Кисић у Лијевчу Пољу.

Поједини официри и борци херцеговачких четничких бригада, који су успјели да преживе пакао Босанске голготе, годинама након Другог свјетског рата кретали су се по херцеговачким планинама и борили против нових комунистичких власти, све до 1950. године, када су и последњи ишчезли.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар