• Бранко Станковић, заштитно лице РTС-a и аутор култног документарног мозаика Квадратура круга, у ексклузивном интервјуу за Слободну Херцеговину открива да је емисију о Пребиловцима снимио у строгој тајности

Неустрашиви новинар, путописац и режисер који се није плашио ни када се са екипом Квадратуре круга спуштао у дно рудника и освајао гудуре од којих зазиру и прекаљени алпинисти сакрио је од Колегијума РТС-а да иде у Пребиловце. Прибојавао се, каже, да ће му шефови приговорити да отвара старе ране и поново покреће причу која представља једну од најмрачнијих страна историје ових простора.
Зато ништа није хтео да препушта случају. Колегијуму је пријавио две теме у Херцеговини, а са екипом сковао тајни план да оде у Пребиловце и за мање од двадесет четири часа у невероватним околностима сними емисију због које су његови шефови у Колегијуму РТС-а били и више него задовољни.
Бранкова емисија о Пребиловцима награђена је као дело које на јединствен и убедљив начин показује да људска вера и нада могу да победе патњу и надвладају силе зла, оличене у мрачним плановима усташа које су у августу 1941. у јаму Голубинка у Шурманцима бацили 600 Пребиловчана, међу којима и 150 деце млађе од 15 година, као и њихових наследника из ХВ и ХВО, који су у августу 1992. минирали крипту са моштима пребиловачких жртава, а потом село спалили до темеља.
– О Пребиловцима сам први пут чуо када су први пут отворене јаме 1990/1991. године. Нажалост, до тада сам мало знао о њима – каже Станковић за Слободну Херцеговину.

Када сте одлучили да снимите емисију о Пребиловцу и невероватној судбини тога села?
– Пре пет година, први пут после рата, отишао сам у Херцеговину. Распитивао сам се у Мостару где је то село и како да дођем до њега. Рекли су ми да је то поред Чапљине, али да ћу тамо тешко икога затећи, јер се живот није вратио. После неког времена сазнао сам да су људи почели да се враћају и да село оживљава. То је била иницијална каписла која ме подигла да направим ту причу. Наравно, нисмо могли заoбићи причу о страдању српског народа у последњем и у Другом светском рату. То је незаoбилазна прича, јер све оно што су Пребиловци данас или оно што су били пре 50 или 70 година везано је за историју и те страшне догађаје и злочине које су починили неки други људи само зато што је неко био друге вере или друге нације. Кључна порука је да се живот после два страдања поново вратио у Пребиловце.
Да ли је тачно да је емисија снимљена у тајности?
– Када идем у иностранство – а нажалост, и Република Српска је иностранство – обавезни смо да упишемо тзв. синопсис. Процедура је другачија него у Србији, јер се прелази граница, царина као и висина трошкова. У синопсису сам пријавио друге теме, једну из Љубиња и једну из Почитеља. Пребиловце нисам пријавио, јер сам се плашио да неко у мојој медијској кући не постави питање зашто отварате старе ране и поново покрећете ту причу. Онда сам питао екипу: „Момци, да ли имате снаге да у ходу украдемо време и да урадимо причу о Пребиловцима?!” Екипа је имала снаге, али је то био убитачан темпо. Емисије које се раде на брзину попут ове о Пребиловцима дуго се носе у глави и троше јако пуно енергије. Ви сте тај који мора да изнесе све до краја да не би дошли у ситуацију да у монтажи неки битан детаљ изостане. Морате да бринете и о екипи како не би и њих уведели у неки проблем.

Како сте успели да за мање од једног дана снимите емисију која је касније награђена?
– Пребиловце сам носио у себи шест месеци пре снимања. Да припреме за ту емисију нису добро одрађене, сигурно не би успели. Обављени су контакти са људима на терену, а имао сам и јасну слику како би то све требало да изгледа. Тако смо ипак све успели да стигнемо и обавимо планирани посао за дан.

Кога сте контактирали пре емисије?
– Најпре сам контактирао свештеника Данила Бора, кога сам претходно упознао у Мостару приликом освештања темеља Саборног храма. Ваљда је била и Божја воља да он у међувремену из Мостара пређе у Чапљину. Користио сам део архивског материјала из филма Ево наше деце чувеног редитеља Здравка Шотре. Позвао сам и њега, а он ми је дао дозволу да могу да користим материјал из његовог филма. После сам упознао и Миленка Јахуру, председника Српског националног друштва Пребиловци, који живи у Београду. После су се остваривали и други контакти и коцкице су се склапале.

Годину и по дана након снимања емисије храм у Пребиловцима је завршен. У којој мери је ваша емисија допринела таквом исходу?
– Емисија је дошла у правом тренутку, а то нам је и био циљ: да жртве буду сахрањене достојно по други пут. Посебно ме је обрадовало то што је Синод Српске православне цркве прогласио пребиловачке жртве светим. Имао сам унутрашње ломове током рада на тој емисији. Наиме, хтео сам да кажем за оне посмртне остатке који су вађене из јама „мошти” пошто сам имао неки унутрашњи осећај да би баш то и било исправно. Доживљавао сам их и тада као свете, па ме је силно обрадовала вест када су и званично проглашени светим.

Посебно ме је обрадовало то што је Синод Српске православне цркве прогласио пребиловачке жртве светим. Током рада на тој емисији. хтео сам да кажем за оне посмртне остатке који су вађене из јама „мошти” пошто сам имао неки унутрашњи осећај да би баш то и било исправно.

Какав вас је осећај пратио док сте снимали у Пребиловцима?
– Када знате трагичну причу да је три стотине деце зверски побијено и да су неки живи људи бацани у јаме, осетите бол, поготово ако сте родитељ. И онда не можете у својој глави да се помирите с тим да је неки монструм који се звао Иван Јовановић Црни то могао да уради деци, а после је имао деветоро своје деце.

Откуд то да се толико занимате за Херцеговину?
– Херцеговина је увек инспиративна. Ове године се слави 140 година Невесињске пушке, а памтим када сам као члан најближег дописништва из Ужица кренуо у Невесиње на прославу 120 година. Радио сам и читаву емисију о повратку Дучића Требињу. Како сам остао дан дуже у Требињу, отишао сам и направио причу о Тврдошу, који је тада био много другачији од онога што је данас. После сам снимио још девет емисија о Херцеговини у склопу Квадратуре круга. Ипак, Пребиловци и Мостар на мене су оставили највећи траг.

Родом сте из Ужица, а и тамо живи велики број Херцеговаца. Да ли је и ваше порекло са херцеговачких простора?
– По ономе што сам изучавао у свом породичном стаблу, моји су из Дробњака. То је опет део Старе Херцеговине. Ужице су населили добрим делом људи из Старе Херцеговине и у том крају се и данас говори ијекавицом. Немам рационално објашњење за то, али сваки пут када сам на простору Старе Херцеговине имам посебан додир са каменом.

Да ли то доживљавате као повратак коренима?
– Човек у XXI веку заиста све може да промени. Име, презиме, адресу становања, чак и пол, али једино што никад не може да промени јесте завичај. Многи наши људи читаве животе и велике каријере направе по Аустралији, Америци или Канади, али последња жеља им је да буду сахрањени у завичају. Човек увек има потребу да се врати тамо одакле је потекао. Вуче га та земља. Чућете причу младих људи који су рођени на другом поднебљу како су пошли у завичај својих предака и осетили везаност. То је потпуно нормално, јер су преци оставили енергију на том простору. У времену у ком живимо и простору у ком се крећемо остављамо део своје енергије. Нисмо на том нивоу да би то могли на прави начин да схватимо, али ту енергију ће препознати они што долазе за нама. Када сам био на Скадру и шетао тамошњим улицама једноставно сам осетио енергију која нам припада и нисам имао никакву дилему да је то крај који је припадао мом народу.

Једном сте рекли да је губитак достојанства најстрашније што човеку може да се деси. Како ми као народ данас стојимо са достојанством?
– Ми смо у великој мери изгубили достојанство, и као народ и као појединци. Погледајте систем вредности. Ако мислите да можете све, и да изнад вас не постоји никакав ауторитет, па ни Бог, онда ћете стварно урадити све. На урушавање достојанства у великој мери су утицали медији последњих десетак година. Медији који покушавају да што више унизе и упрљају човека. Уместо да нас оплемењују, медији нас трују. Тако добијамо дневну дозу отрова уместо лека. Када отворите булеварску штампу, то су: црна хроника, естрада и привредни криминал. И вама дан одмах започне лоше. Виђате личности које су до јуче биле поштоване како у неком ријалитију изгубе достојанство. То се преноси и на публику која гледањем таквог садржаја такође губи достојанство.

ТВ куће кажу да живе од реклама, а да такав садржај тражи публика. Да ли прихватате таква оправдања?
– Истина је да се некад колеге бране ставом како је програм такав јер „народ то хоће”. Међутим, то није тачно. Људи прихватају оно што им се понуди. Рејтинг никада нисам јурио, нити се много тиме оптерећивао. Не желим сада да се хвалим рејтингом своје емисије, али чињеница да Квадратура круга има најдужи ауторски стаж на РТС-у потврђује њену гледаност и квалитет. Ако имате шта да понудите публици, нема разлога да се плашите рејтинга. Данас се сматра успешном емисија која траје три-четири године, иако томе претходи истраживање циљних група и обезбеђивање медијског тржишта унапред.

Човек у XXI веку заиста све може да промени. Име, презиме, адресу становања, чак и пол, али једино што никад не може да промени јесте завичај

Да ли сте пре 13 година, када сте почињали емисију, знали да ће она изгледати овако као данас?
– Понудио сам РТС-у један другачији концепт емисије којим сам желео да вратим урушени систем вредности. Желео сам да повратим добро и племенито у људима, јер је то оно што човека чини човеком. За мене су урушене вредности не само оно по чему многи препознају Квадратуру круга него: и рад и стваралаштво и креација и иновација. У почетку људи нису могли да схвате до краја каква је то емисија мозаичног типа и какву ја желим да им пошаљем поруку. Био је потребан период од две године да се навикну на то, као и на мој покушај да вратим урушени систем вредности, који се није много променио од тог времена. Данас можда је и горе него у времену када смо емисију постављали.

Радили сте у разним деловима земље и у различитим околностима. Да ли је било неких непријатности на снимањима?
– Када смо радили емисију у Кистањама били смо на ивици инцидента. Ја нисам знао ко су људи који седе у кафани… да ли су они Срби, Хрвати, Јањевци са Косова или Хрвати који су ту живели. Општина Кистање је пре рата имала 99% српског становништва, па сам правио причу како је то данас. Све се добро завршило. Имали смо ситуације да се потроше батерије на мобилним телефонима, да се изгубимо у планинама, у путу, па да пешачимо и по петнаестак километара. Било је ратних ситуација, али живи смо и здрави и радимо даље.

Да ли сте размишљали о преласку у неку другу телевизијску кућу?
– Искрено, уопште не могу ни да замислим како би уопште могла да изгледа Квадратура круга на Пинку или рецимо на Првој. Та емисија би изгледала сигурно другачије у програмској шеми, а и људи би је другачије доживљавали. Задовољан сам статусом који имам у РТС-у.
Данас многи сматрају да је новинарство пало на најниже гране. Има ли наде да се таква ситуација промени?
– Знам да има много редакција у којој су потпуно нехумани услови за рад. Новинари седе набијени у једној просторији без основног мира када обављају неки телефонски позив. Слабо су плаћени. Са слабим стандардом и угроженом егзистенцијом новинар тешко да може да се избори за слободу, а то је најпогубије за ову професију.

Извор: Слободна Херцеговина – први херцеговачки електронски магазин
Разговарао: Трифко Ћоровић
Фото: Приватна архива