Београдске приче: Улица херцеговачких хероја


  • Потомци јунака Невесињске пушке чувају сећање на великане устанка против Турака. Праунука хајдучког вође Пере Тунгуза, Наташа Глигорић, истражује како су се њени преци настанили на Врачару

невесинјска

НЕВЕСИЊСКА улица у Београду, у близини Храма Светог Саве, носи име по херцеговачком граду, али много више по херојима једног устанка који смо готово заборавили.

Невесињска пушка била је симбол отпора народа против Турака, а генерације старијих суграђана одрасле су уз култни истоимени филм, који је пунио домаће биоскопе.

Срећом, за „Београдске приче“ говори наследница једног од бесмртних хероја устанка из 1875. године, који је жестоко уздрмао турску царевину, пробудио жеђ за слободом, и трасирао пут ка коначном ослобођењу од власти Отоманске империје.

Један од хероја овог устанка био је харамбаша Перо Тунгуз, чија праунука Наташа Глигорић скреће пажњу на историјски печат њеног претка и његових сабораца по којима је ова улица понела име.

04-natasa

ПОРЕД СЛИКЕ СЛАВНОГ ПРЕТКА: Наташа Глигорић у култном београдском ресторану „Стара Херцеговина“ ФОТО: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА)

ПУШКА УСТАНИЧКА

– УСТАНАК се одиграо у јулу 1875, у Невесињском кадилуку – објашњава Глигорићева. – Тунгузова чета убила је тамошњег кадију Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара, што је Турке разбеснело и изазвало жестоку освету. Турске власти потом нуде српском живљу аутономију, али је један од услова да прогнају вође устанка. Перо је обећао да ће повући своју чету у Доњу Херцеговину, али се брзо предомислио и вратио ударивши на турски војни караван у Бишини, побио посаду и запленио важно наоружање за своје борце.

Тај напад сматра се почетком устанка познатог као Невесињска пушка. Он је прерастао у општи народни устанак. На крају, како подсећа наша саговорница, Берлинским конгресом из 1878. године Србија и Црна Гора добиле су независност као и одређене територијалне уступке, али је народ у Херцеговини опет осетио чизму туђинске власти, односно „једно ропство је заменио другим“. Турке су сменили Аустроугари који су окупирали Босну и Херцеговину.

И после тога, српске вође нису могле да трпе ропство, ма чије да је било, па се рађа нова побуна, овог пута против аустроугарске власти. Предак наше саговорнице, Перо Тунгуз, опет је у првим редовима и предводи народ чији бунт је почео у месту Улог 1882. године.

После слома Улошког устанка вође храбрих Херцеговаца морали су да емигрирају и „потуцали су се од немила до недрага“. На том мучном путу, стигли су и до Београда, и предање каже да су живели у овом делу тадашњег Врачара.

– Још истражујем детаље из овог периода породичне прошлости – каже Глигорић. – Многи подаци говоре да су неки од вођа устанка потражили овде уточиште, а како су Београђани били благонаклони ка својој витешкој браћи, тако су им подарили улицу у овом делу града, која и данас носи исто име.

1b (2)
ОД ДУЧИЋА ДО КАПОРА

ПРИЧУ о овоме Наташа Глигорић нам је исприповедала у ресторану „Стара Херцеговина“, где се окупљају потомци и земљаци оних који су извели Невесињску пушку.

На зиду, однедавно, стоји и слика Пере Тунгуза, уз којег су велики народни лидери оног доба, као и духовна елита овог краја: Од Дучића до Капора, сви имају своје место у историји, па и на зиду кафане.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ: Галерији великана у “Старој Херцеговини” придружио се праведни бунтовник Перо Тунгуз

СВАКО НА СВОЈ НАЧИН

Удружење Невесињаца у Београду дубоко поштује траг својих предака. Зато је Наташа Глигорић испред тог друштва открила како је Невесињска улица добила име, а истовремено нас је подсетила колико је Београд „дођошка“ варош и да смо се, баш као и историја ове државе, скупљали у престоници дошавши у њу са свих страна.

1b (3)

„НЕВЕСИЊСКА ПУШКА“

ФИЛМ Жике Митровића „Невесињска пушка“, из 1963. године, добио је Сребрну арену на фестивалу у Пули, као и посебно признање за сценографију.

– У том филму Петре Прличко играо је мог претка – каже Наташа Глигорић. – Ипак је та рола више обухватала типске карактере народних вођа тог времена, и није представљала прецизну Перину биографију.

У филму је Тунгуз приказан као „српски Робин Худ“.

ОД НЕВЕСИЊА ДО СОЛУНА

СТАРИ ратник Перо Тунгуз имао је четири сина, од којих је један био професор историје и француски ђак Данило Тунгуз Перовић. То је деда наше саговорнице.

Сећајући се оца, Данило је писао: „Тежак је и врло горак изгнанички хљеб, па био и у братској земљи. Али, вјера у коначну побједу била је јака и несаломљива код овог херцеговачког горштака, као и код његових политичких другова.

Та вјера у побједу српске и словенске идеје гонила га је да се у 80 година свог живота повлачи испред непријатеља преко Албаније, да буде на Солунком фронту, и најпослије да наступа са ослободилачком војском ка ослобођеној и уједињеној отаџбини.“

Перо Тунгуз је умро у Трстенику 1919, после преласка Албаније и победе у Првом светском рату. Страхоте Првог светског рата прегурао је као осамдесетогодишњак.

Извор: Новости.рс / Зоран Николић 

 


ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар