АКАДЕМИК МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ: Место Подгоричке скупштине у историји

АКАДЕМИК МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ: Место Подгоричке скупштине у историји

  • Подгоричка скупштина, чију годишњицу данас славимо, је један од на стотине сличних догађаја европске историје из краја Првог светског рата. Процват националних и радничких већа иза 1917. у немачкој историографији називају покретом већа (Ratebewegung) па се присуство тога назива помало осећа и у целој светској науци.

Printscreen RTCG

Национална већа су почивала на основном принципу модерне демократије, праву на самоопределење, а радничка већа на принципу социјалне правде. Обе врсте већа су произвеле велике револуције у европским земљама. Национална већа су надопуњавала до тада неостварени мандат историје о неопходности разарања деспотских држава и империја и постављање недељиве, суверене нације у темеље парламентарне демократије. Одавно се знало да она није само право човека на слободне изборе, право да критикује неваљале министре у влади, што су све пасивна права, него на првом месту његово активно право да управља државом.

Под утицајем револуције у Русији, западне државе су Први светски рат завршавале увођењем права народа на самоопределење у саме темеље међународних односа. Тек након што је сломом Русије 1990, у западним земљама право народа на самоопредељење одбачено, у корист стварања глобалног поретка мултиетничких држава, историјска порука Подгоричке скупштине је стављена на још један испит историје, можда најтежи од свију предходних које је пре тога била савладала. Иако само јединка у оштем европском кретању онога доба, Подгоричка скупштина се разликује од њих што спада у врло узак круг сличних европских тела која су решавала о распуштању старих недемократских држава и успостављању нових (Вајмарска република, Аустрија, Мађарска, јужнословенско Народно вијеће у Загребу, конгрес у Сивасу 1919, који удара темеље новој републици Кемала Ататурка). Оваква се већа различито називају – скупштине, зборови, одбори. Организоване су пирамидално, од средишта старе државе и њене покрајине на округе, срезове и завршавају се сеоским представништвима. На јужнословенском подручју је њихов социјални састав био врло сличан. Интелигенција је давала организациони и идеолошки концепт развоја, државни чиновници и пословни људи су били она друштвена елита на којој цели покрет почива.[1] Иако су владе победничких држава давале иницијативу за стварање таквих тела, она се гранају спонтано и функционишу на начин неинституционализоване парламентарне демократије. Сазивање, делатност и закључци Подгоричке скупштине су готово идентични са радом сличних тела у Војводини, Босни и Херцеговини и Далмацији, где су сви настојали да избегну алтернативу коју су католички делови будуће Југославије, настојали да створе Крфској декларацији.

Захтеви у Мајској декларацији југословенских посланика у аустријском парламенту 30. маја 1917. су предвиђали стварање унитарне југословенске државе под хабзбуршком династијом. Била би конфедерација на основама хрватског историјског права и хрватске варијанте српско-хрватског језика.[2] Каснија Крфска декларација од 20. јула 1917. је најуже везана за ову ранију Мајску декларацију у Бечу. Британска обавештајна служба је дала објашњење да се хрватски представници на саветовању у Крфу нису противили одредбама у Крфској декларацији о унитарној држави под династијом Карађорђевића, само зато што би у случају захтевања федеративног уређења уједињене Југославије, евентуално друкчијим исходом рата, изгубили привилегију да буду носиоци унитарне југословенске државе под хабзбуршком династијом.[3] За Југославију под хрватским водством су интерес показивале Велика Британија и Италија.

У овом покрету већа, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Војводина и Далмација настоје да избегну посредништво споразума српске владе и Народног већа у Загребу и пожурују самостално, предходно и директно укључење у заједничку српску државу. То је нарочито карактеристично у срезовима са српском релативном већином целог јужнословенског простора, где се нека друга држава него српска не признаје и избегава. То су неки срезови Босне, Војводине и Крајина. Тако се покрет већа претворио у крај процеса српског етничког уједињења у оквиру југословенске државе.

Ова историјска позадина је одредила карактер Подгоричке скупштине. Њен главни задатак је био да изврши историјску обавезу проглашења етничког уједињења српског народа у јединственој и независној држави. Скупштина је заседала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од две предходне и пет редовних заседања, најзначајнија је друга редовна седница од 26. новембра на којој су донешене историјске одлуке о уједињењу српског народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића. Овој Великој народној скупштини су предходиле сличне мањег значаја по готово свим местима Црне Горе, иако под различитим називима. На њима је успостављена процедура одржавања избора, сазивања заједничке скупштине од 160 слободно изабраних делегата и циљеви које заједничка скупштина треба свету да обзнани.

Одлукама ове скуштине су предходила решења зборовања различитих црногорских удружења, на свим местима у свету где је било могуће да се она слободно организују. На свим тим скуповима постоје сличне оптужбе краља Николе и његове династије, као што је то формулисано у уводном излагању Лазара Дамјановића у Подгорици. Краљ је оптуживан за систематски сепаратизам на свим пољима од српске нације, деспотизам у вођењу државе и капитулантски однос према противничким државама.[4]

Подударност ових заједничких оптужби је најбоље формулисана у «Меморандуму» скупштине црногорских удружења Сједињених Америчких Држава у Њујорку 15. маја 1918. У меморандуму, са потписима 27 удружења целог америчког територија, се вели да је «Црна Гора увек била колевка српске слободе, а несавијена застава за ослобођење и уједињење није престала да се вијори све од пропасти нашег царства на Косову, до судбоносног дана 31. децембра 1915, када се, противно вољи војске и парламента, врховни командант црногорске војске обратио аустријском цару. На тај је начин он извршио злочин против Српства и његових савезника и безпримерну издају у историји Југословена».[5] У јавним мнењима целог савезничког света, црногорски сепаратизам је био тако оцрњен, да је црногорски генерални конзул у Њујорку известио америчког државног секретара да је нашао за апсурдно да се повинује захтевима генерала Анта Гвозденовића, да оде у Версај и својим пријатељским везама утиче на америчког председника Вилсона, да се заузме за очување црногорске државе.

Влада Краља Николе је једине савезнике имала у италијанској војсци, влади и католичким организацијама које се самостално стварају. Стратешка основа је и овде, као и у свим другим случајевима, везана за укупне односе западних држава, или њихових посебних блокова, са Русијом. Данашње оживљавање старих страхова о изласку панславистичке Русије на јужна мора, само потврђује колико је управо тај мотив био увек најодлучнији и у прошлости. Италија је стратешки заинтересована, (а) «да онемогући, или ограничи, излаз Србије на море; (б) индиректно контролисање српског наоружања: (ц) стално одржавање контроле две обале Отрантског канала». То је «осовина италијанске безбедности на јадранском простору».[6] У одсуству Русије са данашње светске и медитеранске сцене, улога Србије је данас порасла, али је и у прошлости ту увек постојала.

Једину праву сарадњу са страним владама, влада краља Николе је имала са Италијом. Све друге владе су биле заинтересоване за будућност тога простора, али су у време пре и после Подгоричке скупштине настојале да се држе што више у позадини. Италијанска војска је израдила план за сепаратистичку пропаганду на југословенском простору («Бадољов план»), у који је улазила и припрема за издвајање црногорске самосталне државе.[7] У време припрема избора за Подгоричку скупштину, они су из Котора упутили једну мању јединицу на Цетиње, али је добровољци заустављају на Дубровику и враћају натраг.[8] Италијанска влада помаже окупљање црногорских војника у Гаети, где је створена њихова војна база, тајно и јавно стоји иза публицистичке активности на европским језицима, као што је и «Божићна побуна» на Цетињу дело њихових људи.[9] То ће се испољити и у споразумевању Јована С. Пламенца са песником Данунцијем, који је имао један широко замишљен план о стварању пет патуљастих државица на југословенском делу јадранске обале.[10]Мусолинијева влада је, одмах након промена 1922, преузела ову баштину и прихватила понуде сина краља Николе Петра.[11]

То је била завршна фаза кризе из које двор није могао да нађе спасоносни излаз у сукобу са целим процесом српског националног препорода у Црној Гори. Све од Берлинског конгреса, тај се сукоб стално заоштрава, а подлога му је модернизовање социјалних односа, израстање образоване интелигенције и јачању средње клaсе, које га историјски носе. Посебно су династичка промена у Србији, па демократизовање Русије иза револуције 1905, у овоме краљев положај дугорочно погоршавале. Стратешки положај Црне Горе, са Ловћеном над Боком Которском и базом хабзбуршке ратне морнарице, све је више долазио у несклад са захтевима модернизовања традиционалне културе. Уставне промене, учињене више по мери понављања онога што је радио руски цар у Русији, сачувале су старо братство и капетанију у новом изборном систему. Није чудо да је сама Подгоричка скупштина 1918, омогућила Привременој влади која је њене одлуке требало да уведе у живот, да нову административну поделу ставља на географску, а не стару братственичку основу.

Основно питање даљег политичког и друшвеног развоја Црне Горе је све више бивало везано за укупно решавање српског националног уједињења на Балкану. То је све више куцало на врата црногорске политичке традиције. Краљев двор је имао на располагању две могућности да рачуна на очување династије у будућности. Прво је, да се развију неке црногорске карактеристике које би општи идентитет друштва одвајао од заједничког српског. То је ишло врло тешко, јер у култури нема наговештаја тенденцијама посебног стандардизовања језика и прихватања неког другог имена за етнички идентитет. Раде Туров Пламенац се сећа, да је краљ Никола настојао да се у културном погледу што више примакне Хрватима, да је због тога са Штросмајером радио о уређењу односа са Ватиканом. Иако се држао српског језика и формално није давао јавне знакове противљења општем напредовању српског идентитета, у дубини душе је и ту тражио неке друге излазе: «Књаз Никола, он се није покрива да се не види да је против српског имена – ни онда кад хоћаше доћ код њега кои главар од Скадра, или из Скендерије, из Брда скадарских или из Старе Србије. Он не хоћаше упитат никојега зна ли српски зборит, или како они изјављују «знаш ли нашки», него га хоћаше мјесто овога запитати: «Знаш ли катунски зборит, учите се зборит катунски», иако они не знаваху шта је то. У писању свом, у пјесмама своим, чињаше се велики Србин, а у ствари не полагаше свог повјерења на српство, него много више на хрватство». Очекивао је могућност да ће у општем јужнословенском развоју Хрвати добити првенство и да ће се њима прикључити.[12] Ту је историјски корен његовим захтевима да се југословенско јединство, иза уједињења 1918, оствари у облику конфедерације и очувања традиционалних државности.

Алтернатива овом развоју било је очекивање могућности да би се у политичком погледу југословенско уједињење могло остварити уз одбацивање династије Карађорђевића, чланови краљевског двора су се у том погледу ангажовали. Руски војни аташе В. А. Артамонов је године 1911. известио да је створена официрска завера «Уједињење или смрт», коју у јавности називају «Црном руком». Ступили су у везу са руским посланством, војни министар, митрополит и престолонаследник Александар су с њима. Престолонаследник се убрзо разишао са завереницима, због њиховог става да ће самостално деловати против Аустрије, ако их Русија остави. У исто време је Артамонов известио да се црногорски краљевић Мирко приближио завереницима у «Црној руци», са могућношћу да се српски народ уједини под његовом влашћу.[13]Иако је Подгоричка скупштина 1918, као историјски завршетак процеса изградње српског националног идентитета народа Црне Горе прихватила и династију Карађорђевића, главна тежина њеног посла се ипак односила на изградњу политичких, друштвених и културних претпоставки развијања заједничког националног бића, а не облика државе. То је историјски и предодредило трајност закључака те скупштине.

Било је више политичких покушаја да се обеснаже одлуке Подгоричке скупштине. Ипак се мора узети у обзир чињеница да одлуке скупштине не може довести у питање политички, или научни, појединац. Скупштина је била демократски изабрано народно представништво, позвано на свет да одлучи о судбини целог народа. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања ове Велике народне скушштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим телима која су 1918 и наредне године обарала старе монархије и стварала нове демократске државе, основане на општеприхваћеном принципу самоопределења народа. Тако би се могла омаловажавати и правна процедура стварања Вајмарске републике у Немачкој, Чехословачке републике, независне и лаичке Турске републике и целог ланца држава које су на овом принципу створене тада. Краљевом сину Петру је Мусолини већ 1922. био обећао да ће створити независну црногорску краљевину, али је тај покушај Петровданском скупштином на Цетињу 12. јула 1941. био повод општенародном устанку.

Прва клица теорија о Црногорцима као посебној нацији, наговештена је у «Меморандуму» владе краља Николе Лиги народа у новембру 1920.[14] У тим дипломатским документима се налазе и све потоње идеје о етногенези црногорске нације. Она је постала моћна друштвена снага, тек након успостављања федеративне државе под комунистичким водством 1945. Њен главни идеолог, Милован Ђилас је признавао да црногорска нација не постоји, да се становништво назива српским, али би се та свест требала заменити црногорским националним идентитетом.[15] Четири месеца после тога је и у једном предизборном говору у Подгорици на првом месту истакао, «да двије ствари никад нико није успио у Црној Гори, да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије».[16] Ђилас је порицао правне основе Подгоричке скуштине и тврдио да су оне укинуте доласком нове власти.

Слом комунистичког поретка у Источној Европи 1991-1992. ставио је одлуке Подгоричке народне скупштине 1918, о етничком уједињењу српског народа, на најдубље историјско искушење које је икад постојало. Вероватно се никада више ни у будућности неће моћи поновити у овако судбоносним околностима. Стратешка основа тог искушења, након распада југословенске државе 1992, је остала увек иста као што је била и раније – да ли Запад сме ризиковати да знатан део јадранске обале остави у оквиру јединствене српске националне државе? Као увек у прошлости, српска је држава и данас осумњичена да је смисао њеног историјског постојања да буде вечни друм којим моћна Русија са севера угрожава западну хегемонију на Медитерану. Историја је показала да су Подгоричкој скупштини историјски непријатељ идеологије, фашизам, комунизам, глобализам.

Највећа опасност закључцима Подгоричке скуштине 1918. јесте поништавање принципа самоопределења народа, на коме је она пре осам деценија мислила да гради вечну зграду постојања. Све што данашње западне државе сада раде у смислу разарања јединствене југословенске, а с њом и српске државе, основано је на претпоставци да је принцип самоопределења поништен. Теоретско полазиште за овако крупне промене у целом међународном праву је докуменат који је почетком 1990, група стручњака Карнегијеве задужбине за светски мир израдила под насловом «Самоопределење у новом светском поретку». Лица која су израдила овај пројекат су годину дана после тога постали амерички политички функционери – шеф Карнегијеве задужбине и вођа групе писања овог пројекта, Мортон Абрамовиц, је постао адвокат албанских националиста у сукобу са југословенском владом, Мадлен Олбрајт Државни секретар спољних послова, Ричард Холбрук главни дипломатски преговарач и Дејвид Шефер главни амбасадор за питање Хашког трибунала.[17] Вољом ове изоловане групе је југословенско и српско национално јединство постало модел за пробу нове теорије.

Ово је разлог да бисмо и ово излагање морали закључити сличним речима којима је оно почето. Подгоричка скупштина 1918. је историјски на овом простору остварила глобални принцип међународног права о самоопределењу народа. Прва руска револуција 8. марта 1917. га је поставила на дневни ред светске политике двадесетог века. Морали бисмо и закључити да се ни тај принцип, ни историјске поруке Подгоричке скупштине, неће угасити за још неколико наредних деценија. Без Русије никако. Борба за аутономију у условима изградње посебне црногорске нације је имало за последицу поделу народа, на завађене таборе. Та подела неће престајати ни у условима одцепљења и остварења конфедералног савеза. У европским оквирима, принцип самоопределења је немогуће трајно укинути, јер се тиме доводи у питање опстанак постојећих нација уопште. Покушаји да се то све уради због Русије и против Русије, чини све западне напоре да Црну Гору одвоје од Србије само привременим решењима.

[1] У оквиру израстања нових међународних односа на демократској основи, обично се цели феномен назива The New Diplomacy а у оквиру ње виде велики покрети за одређење ратних циљева својих нација. Ти се покрети обично деле на «parties of order» (партије поретка, десне и националне партије) и «parties of movement» (партије покрета, «Russian parties», или најчешће совјети). Arno J. Mayer: Political Origins of the New Diplomacy, 1917-1918, New Haven, 1959, стр. VII. За Немачку и Средњу Европу се најчешће веже израз «покрет већа». За Подгоричку скупштину је класична литература Јован Ћетковић: Ујединитељи Црне Горе и Србије, Дубровник, 1940, стр. 219; Димитрије-Димо Вујовић: Уједињење Црне Горе и Србије, Титоград, 1962, стр. 317; Новица Ракочевић: Политички односи Црне Горе и Србије 1903-1918, Цетиње, 1981, стр. 281; Јован Р. Бојовић: Подгоричка скупштина 1918, Документа, Горњи Милановац, 1989: Димитрије-Димо Вујовић: Подгоричка скупштина 1918, Загреб, 1989. За Босну и Херцеговину, Nusret Sehic: Narodno vijece SHS za Bosnu i Hercegovinu i njegova djelatnost nakon sloma Ausrtro-Ugarske, у »Prilozi Instituta za istoriju«, XVIII (19), Sarajevo 1982. За социјални састав, стр. 167-168. За Хрватску, Krizman Bogdan: Raspad Austro-Ugarske i stvaranje jugoslavenske drzave, Zagreb, 1987; Cizmic Ivan: Jugoslavenski iseljenicki pokret u SAD za vrijeme rata i stvaranje jugoslavenske drzave 1918, Zagreb, 1984.

 Извор: ЊЕГОШ.ОРГ

[2] Janko Pleterski: Prvo opredelenje Slovenaca za Jugoslaviju, Beograd 1976, стр. 138.
[3] Милорад Екмечић: Стварање Југославије 1790-1918, II, Београд, 1989, стр. 793; Bogdan Krizman: Povjerljive veze izmedju »Jugoslavenskog odbora« i domacih politicara za I svjetskog rata, »Historijski zbornik«, XV, Zagreb, 1962.
[4] Димитрије-Димо Вујовић: о.c. , стр. 82.
[5] Помен овог меморандума, код Димитрије-Димо Вујовић: Уједињење Црне Горе и Србије, Титоград, 1962, стр. 254. Ја сам овде цитирао према оригиналу у »National Archives Washington«, Index Bureau 763.42 189/1860. Меморандум уз допис «Канцеларије Црногорског одбора за народно уједињење» – Државном секретару Роберту Лансингу, Њујорк, 15. авугста 1918.
[6] Alessandro Politi: L’area Adriatica e il perno della nostra sicurezza, у »Limes. Rivista italiana di geopolitica«, 3, Roma, 1993, стр. 240.
[7] Ivo John Lederer: Yugoslavia at the Paris Peace Settlement. Yugoslav-Italian Relations and the Territorial Settlement 1918-1920, према Милорад Екмечић: о.c., стр. 818. Италијанска је влада (Сонино) активно настојала да блокира југословенске покрете за уједињење, а «од јесени 1918. ради све да подржи краља Николу Црне Горе». Ivo John Lederer: о.ц. Од објављених докумената цитира »Documenti diplomatici italiani«., серија за 1918, бр. 38, 40, 46, 65, 79, 123, 128, 155, 167, 203, 226, 283-84.
[8] Димитрије-Димо Вујовић: Подгоричка скупштина 1918, стр. 40.
[9] Милорад Екмечић: Стварање Југославије 1790-1918, II, стр. 824. Драгољуб Живојиновић, Италија и «Божићна побуна» у Црној Гори 1919. године, «Историјски записи», Титоград, 1985, стр. 31; Новица Ракочевић: Буна у Црној Гори у првој половини 1919, зборник «Србија на крају Првог светског рата», Београд, 1990, стр. 157. Димитрје-Димо Вујовић: Цетиње у данима уједињења крајем 1918. и почетком 1919. гоидне, у «Прилози изучавању црногорског националног питања», Никшић, 1987, стр. 76.
[10] »Storia contemporanea«, agosto 1989, стр. 685, чланак G. Salotti о »un trattato segreto« између Јована С. Пламенца и Данунција 1920.
[11] Antonella Vaccaro: Un progetto di restaurazione del Montenegro nella lettera di Pietro Petrovich Niegosh (1922-1923), »Storia contemporanea«, 1, XXV, febraio 1994, стр. 105. Ради се о девет писама, из једног приватног фонда у Пистоји, принца Петра «команданту» Магронију, који их достављао Мусолинију.
[12] Раде Туров Пламенац: Мемоари, Подгорица, 1997, стр. 243.
[13] Я. Вишняков: Балканы: хватка «Черной Руки». Была ли причастна русская военая разведка деятельности тайной офицерской организации в Сербским королевстве, у «Военно-исторический журнал», 5, Москва, септямбр-октябр 1999, стр. 39. Извештај 17. 1.1912.
[14] Милорад Екмечић: о.c. , стр. 825.
[15] Милован Ђилас: О црногорском националном питању, «Борба», Београд, 1. мај 1945 и у зборнику «Чланци 1941-1946», Београд, 1947, стр. 2, стр. 212.
[16] Милован Ђилас: У име будућности црногорског народа. Предизборни говор у Подгорици 29. октобра 1945, у «Чланци 1941-1946»м стр, 246.
[17] Diana Johnston: NATO and New World Order: Ideals and Self-Interest, у зборнику Philip Hammond, Edward S. Herman: Degreaded Capability. The Media and the Kosovo Crisis, London, 2000, стр. 9-14.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар