Знаменити Срби: Од Хотела Москве, до штафелаја Паје Јовановића
-
Дуже од једног века у срцу наше престонице налази се хотел Москва. Од оснивања, па до данас, кроз овај хотел прошло је преко 40 милиона људи, а у његовим собама будило се око 5 милиона гостију. Добар део ове ‘статистике’ чине изузетно познате и славне личности: Никола Пашић, Бранисав Нушић, војвода Живојин Мишић који је у гостионици Москве пио чај у чаши са сребрном дршком; Лав Троцки извештач из балканских ратова за „Правду“, пре него што је постао бољшевик; Максим Горки, индијски песник и филозоф Тагоре, Орсон Велс, Алфред Хичкок, Роман Полански, Џек Николсон, Роберт Де Ниро, Мајкл Даглас и многи други.
Хотел Москва се може похвалити и ‘Холом славних’ где су, у знак сећања на познате госте, постављене и њихове фотографије.
Али широј јавности није познато да у богату историју овог хотела треба уписати још троје знаменитих Срба који су ту одседали или били редовни гости кафане Москва; а ‘Хол славних’ требало би да красе и њихове фотографије. То су Даница Павловић Барили, Милутин Миланковић и Милева Марић Ајнштајн.
Мајка наше познате сликарке, Даница Павловић Барили, толико је обожавала хотел Москву да је свом супругу рекла: „Знаш Бруно, заричем се, да ћу кад-год будем пролазила кроз Београд, увек одседати у Москви.“ У хотелу су младенци први пут преноћили 1909. када су из Пожаревца, преко Београда, возом кренули у Италију у посету породици Барили. Шетајући околним улицама, у близини хотела, Бруно је опазио некакав „чудан“ мирис, па га је Даница одвела у прву ћевабџиницу, на вечеру, покушавајући да га научи да правилно изговори: „Ће-вап-чићи“.
До краја свог живота Даница је често одседала у овом хотелу. Моска је отворена 14. јануара 1908. уз присуство краља Петра Првог Карађорђевића, који је био Даницин близак рођак и који јој је обезбедио стипендију за школовање. Она је студирала музику, клавир и певање на конзерваторијуму у Минхену, где је, у новембру 1905, упознала свог будућег супруга, такође студента музике, Италијана Бруна Барилија. У том браку, добили су ћерку Милену Павловић Барили.
Из Удружења Милутин Миланковић из Београда и књиге „Милутин Миланковић и одбрана отаџбине“, аутора Слободана Стојановића, сазнајемо да је и Миланковић често седео у кафани Москва. То је било у периоду (током и између) два Балканска рата (1912/1913). Сâм Милутин Миланковић, о томе пише: „То је био и предмет разговора нас неколицине професора који смо се свакодневно окупљали око засебног стола у кавани Москва. Знали смо да кључ тога питања, држи у својим рукама, Никола Пашић…“
Српски математичар, астроном, климатолог, грађевински инжењер, доктор техничких наука… – Милутин Миланковић имао је свој сто у „кавани“ Москва. Баш те 1913, за неким суседним столом, недалеко од Миланковићевог, у гостоници Москве, седели су Милева Марић Ајнштајн и њен супруг Алберт који су у хотелу одсели 1913. У Србију су допутовали са своја два сина, па супружници заједно обилазе Нови Сади, Тител, Каћ, Београд и Беч.
Пет година по отварању хотела, они су у гостионици Москва пили кафу, а још увек се препричава како се познати физичар у пратњи супруге, у башти хотела, дружио са пролазницима. Београђани су „српског зета“ ословљавали са „господин научник, шашави Марићев зет.“
Милевин отац, Милош Марић, био је веома имућан човек, па је Алберту и Милеви финансијски помагао када су се венчали. Постоје сачувани рачуни из којих се види да су они од тог новца куповали намештај за стан.
- септембра 1913, они се дописницом јављају пријатељу у Цирих. Алберт је написао: ‘Драги господине, од понедељка сам овде у сеоској тишини код моје таште и таста… Сутра са женом путујем за Беч. У уторак имам наступ на трапезу…’
Наступ на трапезу, било је предавање у Бечу, одржано 23. септембра 1913.
И тако су Алберт и Милева отпутовали из Београда за Беч, а децу су оставили код бабе и деде који су их убрзо одвели на крштење, на Малу Госпојину, у Николајевску цркву у Новом Саду. Црква се налази у близини Кисачке бр. 20 где је саграђена раскошна кућа Марићевих. Локални часопис „Застава“ о томе је известио: ‘Јуче су два мала Швајцарца, синови Др Алберта Ајнштајна, професора на Универзитету у Цириху, и унуци нашег цењеног пријатеља и суграђанина Милоша Марића, мали Ханс и Едуард, крштени у православној вери по жељи свога деде Милоша.’
Милева је у Бечу слушала Албертово предавање на Конгресу природних наука, а потом су се дружили са колегама из целе Европе. Ово је био њихов последњи заједнички долазак у Србију. Нема података да је Алберт икада касније долазио у Србију, без Милеве.
„Што више гледате у лепо, то више лепоте налазите у свету…“ – рекао је једном приликом Паја Јовановић. Занимљиво је да је наш познати сликар Паја Јовановић, кога често цитирају на ФБ хотела Москва, урадио портрете многих знаменитих Срба, а међу њима Милутина Миланковића, Михајла Пупина и његове ћерке Варваре.
Данас се портрети ‘господина Пупина’ и ‘госпођице Пупин’ налазе у Народном музеју у Београду; а Миланковићев портрет, његова породица која живи у Аустралији, поклонила је Српској академији наука и уметности (САНУ).
Као редован посетилац бечких музеја и галерија, Милутин Миланковић ту упознаје познатог српског сликара Пају Јовановића. О успеху Јовановићеве изложбе у Бечу, Миланковић пише: „Колосално његово платно (Битка у Теутобуршкој шуми) начини огромну сензацију и однесе највишу награду, не мање и остале његове слике које је излагао у Уметничком павиљону, а особито његови мајсторски портрети бечких лепотица.“ Милутин и Паја су се спријатељили и остали блиски све до Пајине смрти.
Преломни тренутак у стваралаштву Паје Јовановића био је боравак у Америци током 1902./1903. Уметник је намеравао да у ‘Обећаној земљи’ наслика више портрета, и евентуално приреди изложбу радова насталих на новом континенту. Како је писала штампа, Паја стиже у Америку на позив свог пријатеља-сликара Артура Ферариса (Arthur von Ferraris) који је у Америци стекао име цењеног и траженог уметника. Паја је између осталог био и Пупинов гост. Пупин је тада поручио од Паје свој портрет, али и портрет своје ћерке.
Пупин је користио сваку прилику да свом земљаку боравак у Америци учини што пријатнијим и да му буде добар домаћин. Сликар је њихове портрете довршио у свом њујоршком атељеу, по скици или по фотографијама које је добио у Пупиновој лабораторији на Колумбији. Пупин се до краја свог живота (1935.) дописивао са Пајом Јавановићем који је овоземаљски живот заменио вечним 1957.
Извор: РТ Балкан / Марина Булатовић