• Кроз протекло време за рад Народног позоришта у Београду, једне од најзначајнијих културних установа, поред осталих заслужан је и један појединац из плејаде знаменитих Херцеговаца.

Један од првих који је исказао своју способност, обдареност и љубав према овој врсти уметности и допринео њеном успону био је Ристо Ј. Одавић.

Ристо син Јована Одавића трговца из села Луг крај Требиња родио се 1870. године у Београду где је његов отац дошао и наставио да се бави трговином поставши угледни члан еснафа дуванџија и еснафа болтаџија. Као богати и угледни трговац Јован је имао велику кућу у Кнез Михаиловој улици. Поред Риста имао је још петоро деце, Андрију правника, Стевана пешадијског потпоручника који је погинуо у Српско-бугарском рату, Петра књижевника, дипломату и судију, Лазара пешадијског мајора, као и ћерку Мару која је умрла још као дете.

Ристо Одавић је био гимназијски професор, књижевник, драматург Народног позоришта у Београду, шеф Прес бироа Министарства иностраних послова, политичар, народни посланик, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, управник Државне Архиве, културни радник и документариста.

Као младог и образованог човека са светским стремљенима министар просвете Љубомир Ковачевић га је 1902. године поставио за драматурга  Српског краљевског народног позоришта у Београду. Те 1902. и 1903. године Ристо је тежио да  осавремени репертоар позоришта домаћим и страним делима што је и успео као и нешто касније радећи на истом месту од 1907. до 1909. године.

Заједно са управником Позоришта и Књижевно-уметничким одбором старао се о репертоару позоришта на задовољство публике. За позориште је адаптирао више комада, преводио страна дела, а написао је неколико драма.

Лист „Отаџбина“ чији је главни уредник био Петар Кочић у свом броју од 15. јануара 1907. године доноси чланак у коме се констатује да се драматург Ристо Одавић својим трудом и радом исказао у жељи да се Српско краљевско народно позориште у Београду уврсти у ред модерних светских позоришта. Како поменути лист констатује Одавић је за кратко време успео да изнесе пред публику више новитета међу којима су биле његове обраде „Чета“ из спева „Смрт Смаил Аге Ченгића“ и драматизована приповетка Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“. Пред публиком су одлично прошли и Еурипидова драма „Алкеста“ и драматизовани роман „Ана Карењина“.

(седе) Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић; (други ред) Слободан Јовановић и Милорад Митровић; (трећи ред) Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић

Ристо је на сцену поставио и оперету Јохана Штрауса „Слепи миш“ с наступом тада чувеног Теодора Арсеновића која је имала колосални успех јер се изводила шест пута за редом. Публика је имала прилику да се диви и гласу српске оперске диве тог времена Драге Спасић у опери „Ксенија“ и опери „На уранку“ коју је компоновао Станислав Бинички на текст Бранислава Нушића.

Своју способност доброг драматурга Ристо је исказао и кад је на репертоар поставио једночину оперу Пијетра Масканија „Кавалијера рустикана“ с наступом чувене оперске диве Софије Седмаков чланице Новосадског позоришта.

Волео је Ристо и ценио и неговао глумачки подмладак. У циљу подизања нивоа глумачке игре 1907. године послао је три млада глумца на усавршавање у иностранство. Била је то тада једна од најдинамичнијих епоха у развоју Народног позоришта по броју изведених премијера.

Увидевши његов беспрекоран рад и задовољство београдске публике општинске власти Београда су дуплирале финансијска средства за рад позоришра за ту 1907. годину.

Свој позоришни рад Ристо Одавић је уздигао написавши драмску трилогију „Дух наших духова“, „Хеј Словени“ која је изведена одма после Колубарске битке, „Под крстом“ и „После ослобођења“ која се изводила после Првог светског рата.

Својим преданим радом Ристо је оставио трага и у прикупљању архивске грађе Народног позоришта.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић