Сунце је овдје ближе тлу него у другим крајевима, а вода је дубље, јер жустро бјежи у камено средогруђе Хума. Херцеговац је молитвом дозива и чува.

Змије, те љуте Адамове пратиље, под овим каменом себе су навикле, а љековите траве, јаче од њиховог отрова, око тог камена су процвјетале… њих је праотац Адам донио из Раја и посадио у Херцеговини.

Јесен је овдје заиста златна, пијаца пуна грожћа, меда, ликера од вишње, нара и смоквиног листа, има одличне лозе са Љубомира и мирисног дувана из Љубиња, баш оног дувана што га је Мустафа Голубић носио у Москву да се за друга Стаљина увије цигара, „Херцеговина Флор“.

Залазак сунца у Требињу `распаљено сија, к`o дубоки пожар старих четинара`, вечери су пријатне и свјеже, јутра тек толико магловита да се азурно плаветнило укаже из млијечне бјелине. А мало ниже од града уметнуло се поље са виноградима, тамо даље купола од манастира и ријека што вијуга ко стари трговачки караван – она носи питку воду Дубровчанима.

Јер шта би горди Дубровник без питомог Требиња и његове воде но постао окамењени стуб соли на морскоме жалу.