• „Ја сам наступио под заставом Републике Српске, што ми је посебна част. Само гласање је било стресно и занимљиво, али је посебан осјећај кад уђете у ужи избор од 25 писаца из цијелог свијета, а не знате како је књига дошла до жирија. Могу да претпоставим ко ме предложио, али не могу да кажем, јер могу и да погријешим. Руси су је уврстили у избор, али на нечији наговор“.

  

Писац Жељко Пржуљ је гостовао на Националној ИН4С телевизији у „Српском св(иј)ету“ поводом награде Централне градске библиотеке Санкт Петербурга Мајаковски за најбољи роман ван руског говорног подручја. Награду је добио за свој роман „Сами на свијету“, и поводом тога каже:

„Ја сам наступио под заставом Републике Српске, што ми је посебна част. Само гласање је било стресно и занимљиво, али је посебан осјећај кад уђете у ужи избор од 25 писаца из цијелог свијета, а не знате како је књига дошла до жирија. Могу да претпоставим ко ме предложио, али не могу да кажем, јер могу и да погријешим. Руси су је уврстили у избор, али на нечији наговор“.

„Прича прати младе људе из сарајевских квартова од 1990. па до 1996, до краја рата. Ти млади људи се друже у оном Сарајеву које је још увијек живо у нашем сјећању, заједно играју кошарку и иду на концерте… како почне рат, они се дијеле на три међусобно зараћене војске и роман прати њихову судбину.

Највише судбину Срба, јер сам и сам био међу њима.

Радња се одвија до изласка Срба из Сарајева, након потписивања Дејтонског споразума, односно кад је представник српске делегације потписао да се и ти квартови које су Срби бранили предају муслиманско- хрватској Федерацији“, открива нам главну тему романа и у наставку говори о самом рату у ком је и он учествовао.

Жељко Пржуљ је написао више ратних и поратних прича, био дописник многих медија током рата, а издваја посебно роман „Рука анђела“ у ком говори о прецима јунака романа из првог Свјетског рата за који је добио награду из Русије.

Интересантно је да је имао идеју да прво ради роман о потомцима јунака из „Руке анђела“ у Другом свјетском рату, али да је осјетио страх да неће онда стићи да прича о покољењу којем је сам припадао. Одлучио је да напише прво овај, а да накнадно се врати на Други свјетски рат, пишући о потомцима и прецима својих претходних романа. У припреми је неколико књига на ту тему, а прва би требало да изађе прије 6. априла ове године.

Гост Српског св(иј)ета је говорио о стању пред рат, о савјетима своје мајке, о свијести о догађајима који су промијенили многе судбине, али и о томе да се све примијети накнадно, на крају.

Тврди да су Републику Српску створили Срби из Сарајева уз помоћ осталих и то након исељења након Споразума у Дејтону, које је било библијско:

„Након потписивања Дејтона, из тих квартова је иселило 120.000 Срба, јер нису хтјели да живе у Федерацији. Кад смо се исељавали, те библијске сцене су преносиле многе свјетске телевизије, али не и телевизије из Србије. Била је зима и било је страшно. Прво смо исељавали војничка гробља- прво њих, своју браћу, очеве, рођаке, другове; а онда смо ми исељавали. Направили смо војничко гробље на Сокоцу, а неко је носио људе на сеоска гробља, у села одакле су они били( поријеклом). Ја већ 4- 5 година покрећем иницијативу да у дане око Дана Републике Српске дође предсједник и положи цвијеће. То је највеће такво гробље западно од Дрине, сахрањено је 1.000 људи, зовемо га Мали Зејнтлик. Још увијек се Предсједник Српске није одазвао“.

На Националној телевизији гост је причао о пропаганди која и до данас прати Србе из Сарајева, а која је доказано нетачна:
„Армија Босне и Херцеговине је држала 55 одсто положаја који су на вишој надморској висини, то су утврдили истраживачи са Запада, али је остала неистина да су Срби држали Сарајево под опсадом. Постоји стереотип да смо ми искључивали воду и струју, а истина је да се Сарајево напајало струјом из Какња и из Јабланице, које су контролисали они. Артешки бунари се јесу налазили на Илиџи, али се град напајао пумпама које су радиле на струју. Када нема струје, нема ни воде. Када је нема, нема је у цијелом Сарајеву. Ја и сад имам тај (психолошки) проблем да ли има воде у кући“.

О пропаганди је испричао више анегдота, а једна се тиче и једног пјевача из Сарајева чије име није хтио да помиње:

„Из Сарајева су кренули аутобуси са женама и дјецом ка Сплиту. Из једног аутобуса једна жена покаже три прста пролазећи преко нашег пункта, полицајац одмах јави да има Срба у аутобусу. Наши зауставе и питају да ли има неко ко не жели да иде у Сплит. Јави се неколицина људи, али из Уједињених нација шеф конвоја има спискове и не може никог да пусти из аутобуса. Тада се паркира тај аутобус и трају преговори пар сати, врућина је, наши доносе воду, сокове, млијеко… И кад смо постигли договор, пустимо конвој, изађу они који нису хтјели да иду за Сплит, а међу онима који наставе пут је била жена и дијете једног пјевача. Након рата је он причао како смо ми малтретирали његову породицу“.

Књига „Сами на свијету“ на корицама има фотографију осамнаест јунака овог романа, од којих је дванаест изгубило животе.

Аутор романа Жељко Пржуљ је у разговору са водитељком Горданом Јанићијевић причао о сусретима након рата, од којих се први десио само након 15 дана од краја рата:

„И сад кад се сретнемо, односи су коректни, али се тема рата избјегава. Ексцесе праве само они који нису били у рату“.

Жељко Пржуљ врло сликовито прича о одрастању данашње дјеце, о младима како доживљавају ратне приче, о мјешовитим браковима, али и о промјенама имена улица, о животу у Српској.

„На љетовање сам те године понио двије књиге: Дервиш и смрт и Житије Светог Василија Острошког. Када сам се вратио, почео сам да пишем, и рукопис је био готов већ у новембру. Послао сам га Митрополиту Амфилохију, који је дао благослов за штампу у априлу. Књига ‘Владика, слава му и милост’ је изашла 2016. године, и говори о животу Светог Василија Острошког“, прича нам о дијелу свог књижевног опуса у наставку емисије Жељко Пржуљ и коментарише да његови ликови јесу претежно са западне стране Дрине, али да се романи дотичу догађаја из цјелокупне српске историје.

Аутор: Гордана Јанићијевић / ИН4С