ЗЕЛЕНА ЧОЈА МОНТЕНЕГРА: Препорука поводом 141 године од Битке на Вучјем долу

• Данас је сасвим обичан 28.јул 2017. са којим долази необично подсјећање на предјеле осликане крвљу прије 141 године када је црногорско—херцеговачка војска, под врховном командом господара Николе Петровића, поразила надмоћну турску војску.

Преплављени сунцем, у ишчекивању одмора или током њега, ако већ нисте, пронађите времена за једну чудесну књигу—„Зелену чоју Монтенегра“.

Један путописац 1876.биљежи: „Вучи—дол је пространо земљиште, које се равницом пружа четир сахата дужине испод града Билеће, а широко је близу три сахата. По њему је пуно мањих брдашаца и хумића. Уз небројене главице, пољем су још и многе дољаче, по којима се ово земљиште управо и зове Вучи—долови. У тим дољачама у зимње доба витлају се и станују вуци, које силни ветрови са големих отворених брда овамо догнају у ову заветрину.“

Овим описом почиње и „Зелена чоја Монтенегра“, чувени роман Мома Капора, као што је познато, највећег писца међу сликарима и највећег сликара међу писцима, магичног Херцеговца, који је подједнако напојио и Београд и Херцеговину питким ријечима са изворишта сопственог духа. „Зелена чоја Монтенегра“ је прича о два пријатељства: кнеза Николе и Осман—паше Сархоша и, вијек касније, Мома Капора и Зука Џумхура.

Овај роман осликава Капоров мит о Херцеговини, рецимо, кроз ову реченицу: „Кад год додирнем порозну површину каменог крста, испод кога лежи Марко Капор, барјактар, кроз длан осетим да имам право на ову причу“. У роману се та пријатељства, упркос временској дистанци, преклапају.

У роману се говори о љубави, коцки, боју, превари и судару цивилизација на малом Цетињу, али прије свега и изнад свега о пријатељству и његовом значају, јер као што Капор вели: „Година је све више, пријатеља све мање“.

С друге стране: „Докле расте перје на соколу Причаће се Вучјему долу За три паше и књаза Николу Ђе је Пипер Филиповић Лука С Осман паше жива токе свука´“. (Р.Б.Требјешки)

Мир вучедолским херојима, спокој мртвим пријатељима из два протекла вијека, а вама нека буде пријатно читање (можда и поновно) „Зелене чоје Монтенегра“.

Раде Црногорац , студент ФПН у Београду