Таман кад су се моји били узели, а онда влаком без возног реда дошли овамо, у равницу, прича Личанин Бранко Ш., пољопривредни техничар, прогнаник. Сада житељ једног од уредних и уређених мјеста у Бачкој. Кренули и други, па што у љепши живот не би и они. Дјед и баба остали – кад се скуће ови што одоше, и они ће за њима.

Него, ови моји изродише у некој фолксдојчерској кући, сестру и мене. Расли ми и расли. Нама лијепа равница. Наша родна равница.

И таман негдје пред школу, а сестра ће прва јер је старија, ја ћу годину послије ње, кад се моји раставише. Нико никад није сазнао шта им би. Пукло. Не знам како отац доби мене, а мајка сестру.

Те отац мене за руку па на станицу.

Како се тај радовао своме родном крају! А мени жао равнице, широких шорова, безбројних гусака, дудова, крава… Која Лика, која брда! Све нешто тијесно, каменом ограђено, суво. Куд год макнеш: вук до вука. Тако су о томе и причали, а плакали за њим, за завичајем.

Сестра пише да се мајка удала. Касније нам родила још двије сестре и брата. Отац оженио удовицу, нероткињу. Своју Личанку. Мени жао што сам сам самцијат. Не могу рећи да ме та стрина, моја маћеха, није вољела. Али ја сам дуго туговао за мајком и сестром. Туговао, па заборавио. А затим по школама.

Одлазио сам и у равницу, њима. Али то више није било то: заволио ја и брда, Лику. И пјевушио:

Аој Лико, равнија од Срема,
свуд брдине, ниђе равна нема...

Онима трома, по мајци, кад су били мали, нисам ништа представљао. Тако сам мислио. Мада тај чича није моју сестру одвајао од своје дјеце. И оне двије сестре, по мајци, завршиле високе школе. Отац говорио: Пиши им да дођу…

Ал’ нико никада.

У међувремену умрли дјед и баба. Завршио и ја школу па почео да радим у нашем општинском мјесту. Женидба, дјеца, градња куће. И сестра се прије мене удала. Био ја на свадби. А она мени није дошла. Него се она старија, од оних троје, по мајци, удала у Бањалуку. И то се добро удала. У добру кућу. Звала на свадбу, па сам и отишао. Тек тада ми је било јасно због чега она мени стално пише. А ја мислио: дјечја посла, па нисам нешто често ни одговарао А нису била дјечја посла – она је патила за мном, својим старијим братом. Била је, чим је поодрасла, душа од сестре. И таква остала.

Дође и „Олуја!. Шта ћемо? У колону па право за равницу.

Јебала ме равница, говори отац. Из ње сам побјегао, додаје.

Примише нас лијепо. Смјестише нас у неку празну кућицу. Дадоше нам много тога што нам је требало. Да имамо за прву руку.

Онај се чича наздраво разболи те умрије.

Отац помаже код мајчине куће колико може. Увече попије ракијицу, нешто презалогаји, па нашој новој кућици.

Мучили се јесмо. Није да нисмо. Жена ми затим доби посао у неком киоску. А и ја нешто касније: у пољопривредном комбинату, у својој струци.

Она сестра из Бањалуке зове да дођемо и живимо тамо. Отац би ишао. Но се ја поново дочепао своје родне равнице. Таман посла! А и Лика ми у срцу.

Шта би оцу и мајци те се поново узеше. Али се он претходно разведе од моје стрине, маћехе, која оста са мном.

Једног јутра узе отац мајку за руку па на станицу. Враћају се други па што не би и они.

Јебо ти равницу, вели отац на растанку.

И, ето, прича као прича. Ништа посебно, завршава Бранко Ш. своју причу.

Бачка, јесен 2001.

Колективни центар у Крњачи – фотографија преузета са Башта Балкана

ДАЉИНА

Слажу се нове године: једна по једна. Божићи стижу све један другога. Мијењају се календари: обични, народни, црквени.

Вађењу докумената никад краја. Редови испред разних институција, амбасада и конзулата не јењавају.

Неки би да се врате откуд су дошли. Неки би у даљину, мислећи: што даље – то боље.

Колективним центрима круже приче страха и наде.

Расијани и развијани виде се искључиво по гробљима: умрло их је за читава села и градове; умиру млади, средњи, стари.

Они који су дошли са дјецом, дадиљају сада унучиће. Неки своје унуке нису ни видјели, а живе у страху да их никад неће ни видјети. Неки су се добро побизнисили па их се много штошта и не тиче. Вриједна и паметна дјеца избјегличка и прогнаничка добро уче, студирају, завршавају факултете. Има их по пијацама, по њивама, по туђим кућама, становима.

А страх и нада круже срцем Европе која је све већма без душе.

Хладноћа стеже, вјетрови се смјењују. Зиме је све више. Роје се по животима који се ваљају, склупчавају, коче и стежу. Равнодушност је све присутнија. Јер човјек није ни птица, а није ни биљка. А понекад се дешава да је баш биљка: жути и вене. Па је само одједном нема.

Погледа упртог у нову, долазећу годину, шта се може видјети?

Даљина.

Неко ће и запјевати нешто од онога што још није заборавио, што га није заборавило. Да врати бар малко радости отуд гдје је у страху и нади његова пјесма можда заувијек и остала. Да се ухвате игла и конац па да се зашије бар нешто од онога што се у сјећању раздерало. Те тужне и црне рупе живота које им је неко и њиховим рукописом исписивао. Чинећи све да оловка у руци једном и заувијек задрхти.

Уз чај и комадић хљеба премазан танким слојем нечије давне и далеке паштете.

Уз филм, на телевизији, у коме наш јунак носи у ранцу нуклеарну бојеву главу и лети авионом у далеку тамо државу да се, ваљда, освети: јер он је, побогу брате, миротворац.

Па која даљина! Каква зима!

Не само да се историја понавља, него се она толико усавршила да се претворила у историју свеопште, накарадне будућности. Једног дана, можда, и без понављања и понављача.

Савршен ред ствара и свој властити неред. Као што сваки узрок има своју посљедицу, тако и свака посљедица има свој узрок. Јер, низу протеклих година придружиће се и ова која долази. Можда и с више страха него што јој припада. Савршен ред године за гидином створила је природа. Човјек, умишљен у преузимање стварања реда, само ствара неред. Због чега и докле?

А они због којих ово и пишем, имају право на страх и наду.

На даљину у којој се можда и њихова нова година ипак сретније види.

Београд, пред зиму 2002.

(Из ауторове књиге Грумен земље очиње,

ЗУК „Никола Тесла“, Пландиште, 2016)