Ова стара грађевина пронађена је прошле јесени у склопу опсежних теренских истраживања старина у источној Херцеговини која спроводим од 2004. године. Иако то није прва рушевна древна црквена зграда са којом се сусрећем у Херцеговини, она је несумњиво најнеобичнија. Наиме, нема апсиду. Лежи у близини куће Сима Поповића који је указао на остатке цркве.
Стиче се утисак да је ова грађевина, чији је јужни зид дужине пет метара, скривена од погледа и ако би се предио на коме лежи посматрао са главног друма и у вријеме дјеловања коза, вјерујем да би се црква саграђена од солидно обликованог тесаника, од домаћег материјала, утопила у сивило крашког пејсажа. Са сеоске цесте, прилазне Месарима, свакако се не види. Присуство малих цркава без апсида у Херцеговини помиње проф. В. Ђурић у својим детаљним прегледима црквене архитектуре и сликарства у Херцеговини у доба знаманитих њезиних владара Косача. У источном крају цркве на ступцу правоугаоног облика лежи часна трпеза, а страга, у зиду, мања пањега. Надвратник, на западном зиду грађевине је састављен од двије грубо обликоване греде. У сјеверном зиду види се једна мала ниша – пањега.
У домаћој стручној литератури уочљиве су намјере аутора да овакве црквене грађевине скромних димензија приписују неоманихејској секти богумила, али то није необично када су и босанско-херцеговачки домаћи владари опредјељивани овој средњевјековној секти чији је историјско присуство у Босни веома дискутабилно. Ових дана имао сам прилике читати опоруку госта Радина више пута објављивану, у оригиналу, сравњујући је са издањем Љ. Стојановића. Могу рећи да је овај свештеник „цркве босанске“, како се често помиње, судећи по опоруци писаној ћирилицом, у исказу дубоко вјерујући хришћанин православнога обрасца. Такође и остали његови савременици – владари босанско-херцеговачких династија. Свједоче то и њихове опоруке и њихове повеље и писма.
Много разлога имао је наш свијет да широм динаског система крије своје цркве. И на западним окрајцима динарског била и овдје у средишњим његовим дјеловима обузетим Османском империјом.
Када сам прилазио црквици у Месарима, угледавши јужни зид, вјеровао сам да сам се нашао пред једном профаном зградицом, само, финије израде. Завиривши унутра – изненађење: часна трпеза. Сеоске међе које ограђују баштине, и нагнут терен, сјеверно од црквишта, запречују поглед на цркву. По свједочењу Сима Поповића, чак ни сви мјештани Месара не знају за њезино присуство.
Ово село, према мјесном предању, носило је у старини велики значај. Не само по топониму „Град“, него и предању да је овдашњи стари „Град“ и град Тврдош овдје стајао и прије оснивања Требиња, као и предање да је Цар Стефан Душан, приликом посјете Дубровнику, управо на овоме мјесту обишао своју војску, говоре за крупнији значај Месара у средњем вијеку. Но, код нас, ратови, немар, немаштина, све се удружује да се часна старина затре и са лица земље нестане. Гледамо данас примјере у Боки. Архивски истраживач има тешкоће у презентовању налаза и када чита из исправа, каткад, наилази на невјерицу аутохтоног житељства чији су стари, својом руком, начинили тврда писма пуна вјере и прејасног, сублимованог израза. Ова писма говоре о старом Балкану и вјерујем, више и истинитије о балканској древности говоре наши стари листови и часописи попут дубровачког „Срђа“ или „Дубровника“ него бројни и претежни дио нама савремених научних публикација које третирају вјерску проблематику босанско-херцеговачког средњег вијека.
У наше вријеме се у близини Требиња (Засад) откопавају веома старе цркве из првих вјекова Хришћанства, које као да говоре о смјештају старог требињског града на присојном и оцједитом земљиштву нешто западније од Требиња Ресулбеговића. Тврдош, старо сједиште херцеговачких епископа и митрополита, увијек се именује као „требињски манастир“ и он је вјероватно у старини и лежао у ближем обухвату каквог средњевјековног средишта. „Копча“ која попуњава простор између Требиња и „требињског манастира“ јест линија у којој се, на обје обале Требишњице, постављају цркве посвећене Светоме Клименту. И она у површкој Сливници је изузетно значајан индикатор старине која сјећа на племените родове смјештене у овом дијелу Травуније.
Требиње и његова околина имају привилеговано мјесто у историји српског народа јер велики дио његових светиња стоји и данас, а налази мјеста у старим дубровачким листинама. Мала црква у Месарима – не. Испод села лежи гробаљска црква овога мјеста помињала у литератури, са споменицима које су описивали домаћи истраживачи (М. Сиврић). Она је грађена на измаку 15. вијека, дакле у смирај „епохе“ владара из куће Косача. Она је уграђена у низ сакралних тачака које обиљежавају села уз десну обалу ријеке, а међу којима се истичу цркве грађене у вријеме рудинских кнезова и господара. У сусједству – Пресвета Богородица са некрополом стећака (Луг и Локвица). Свештеници Одавићи у импозантном броју када би биљежили само њихова имена на крстовима 19. вијека. У Туљима, знаманити Радуловићи, од којих је јеромонах Теофил, у Морејском рату стациониран у Савини. Све тако до највише историјске тачке у Мркоњићима.
Требиње на домак мора је сачинило и свој културни изолат, своју дубоку динарску скровитост, замало и ванисторијску, а када би прелистали сва архивска знамења и биљеге требињске, нашли би га на Средоземљу као средоземнији град (сред Средње Земље) него многи израсли на обали. Мало зрно требињске средоземне скровитости је црквина у Месарима у којој је послије ко зна колико времена запјевао епископ на дан светих Јована, Григорија и Василија.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
