• Било је то у Требињској шуми негде између Првог и Другог светског рата.

ФОТО: Lena Wurm / shutterstock.com

Кроз Требињску шуму је од  давнина ишао пут за Дубровнику, па су села већином била  ближе том путу.

Село у коме се радња збила било је осредње величине са збијеним кућама а што је карактеристично за Херцеговину. У то време живело је ту доста народа, деце а било је и свакаквог ајвана. Свега је ту било али понајмање добрих њива преко којих би се исхранила многа гладна уста јер је свака кућа имала пуно деце. Сељаци су се бавили сточарством и земљорадњом а ко је био имућнији, па имао кола и коње, бавио се трговином са дубровчанима, који су увек били жељни свежих и укусних прехрамбених производа из околних села.

Херцеговци бистри и довијати брзо су схватили да се највећа зарада може стећи од производње дувана. Али то је била област контролисана од државе и строго забрањена. За откривање и кажњавање домаћинстава која гаје дуван били су задужени филанци, који би сада били као некакви инспектори. Они су ишли веома ревносно по селима, завиривали у њиве, штале, гувна, куће, све у потрази за нелегалном работом.

И тако настаде довијање и надмудривање између сељака и филанаца, једни да наћу а други да не наћу дуван.

Филанци, као и сви државни службеници, нису хтели пуно да се умарају и пењу по брдским селима, па су често обилазили баш села из Требињске шуме. Ту им је све било равно а близу пута и приступачно. Када би долазили у обилазак села прво би ушли у кућу домаћина да их он проведе кроз све његове поседе и њиве. А херцеговачки сељак традиционално гостопримљив, увек их је свраћао за трпезу да нешто презалогаје, попију и окрепе се од пута. Није филанцима то било мрско па би седали за сто и добро се частили. Из угла куће посматрале би их, обично, гладне дечије очи јер је храна која је тада била пред филанцима на трпези њима  доступна само за Божић и Ускрс. Е сада, приликом те изненадне гозбе, мисли и планови сељака и филанаца су се прилично разликовали. Сељак је сматрао да, ако филанце добро нахрани и напоји онда они са пуним стомацима и припити неће баш сваку њиву и утрину загледати а ако нешто и примете, можда зажмуре на једно око. Филанци нису били тог мишљења и био им је мерак да се засладе са пршутом сиром из уља и пријеснацом на брзину спремљеним а да се окрепе са правом лозом и домаћим вином. После тога ће све педантно обићи јер – Дружба је дружба а служба је служба!

Мучили су се тако годинама сељаци из Требињске шуме око дувана и са филанцима. Садили су дуван по  слабо приступачним њивама, низали га на штапове и сушили на скровитим местима.

Тешки услови живота и борба за опстанак бистри човеков ум. Херцеговци имају ту невољу да живе у тешким условима а благодет да су баш ти услови довели до тога да генетски наслеђују бистрину ума која им помаже да на  шкртој земљи сачувају свој дом и породицу. Како су били домишљати и лукави, досете се  места на које филанци неће ићи. Реч је о сеоском гробљу поред пута. У средини тог гробља била је мала капела направљена на темељима старе цркве. На сред капеле стајала је кафса у којој су носили покојнике до гроба па је после опет враћали у капелу. То је било њихово скровито место. Резани дуван крили су у тој кафси  а нанизани дуван на штапове који се сушио а није смео да покисне, за време кише склањали су у капелу.

Све је то рађено у тајности, уходано, годинама до једне вечери.

По селима су некада а можда и сада, лутали бескућници и људи који су померили са памећу. То није била ретка појава нарочито у Требињској шуми Згодно је било тим чудним путницима да се ту заустављају јер су  села била поред пута. Сељаци би им давали нешто за јело и они су одлазили даље трагајући за нечим што је само њима знано.

Те чудне вечери у селу се задеси нека луда старица коју пут донесе чак из Дубровника. Пошто је киша почела да пада а она угледа капелицу у гробљу, уђе унутра, пронађе и упали свећу па се лепо, удобно смести на кафсу у намери да ту и преспава.

У исто време кишне капи пробудише Сима. Прва његова мисао је била о дувану који ће покиснути. Скочи из кревета облачећи се у ходу. Трчао је по мраку до удаљене њивеи не примећујући капи кише који су му се сливали низ лице. Зграбио је велики нарамак штапова са дуваном и брзи ходом упутио се ка сеоском гробљу.

Бучно је отворио врата од капеле и скаменио се од призора који је угледао. У капели је горела свећа а на кафси рашчупана и чудно обучена жена, чији лик је од одсјаја свеће изгледао сабласно. Она се у трену придиже и викну: „Тебе чекам“.

Симо је у том тренутку осетио како му се диже коса на глави и гура у вис капу коју је у брзнин натукао на главу. Тренутци су му били као сати. Вилица је почела да му се тресе и шкљоца. После пар секунди смогао је снаге да тихим гласом упита: „Ккккко си ти“.

Жена, у свом уврнутом свету и није знала за страх па некаквим пискутавим гласом одговори: „Ја сам Луце, Матина кћи из Дубровника“.

Е ту већ Сими би лакше и у трену схвати о чему се ради. Полако  му се коса и капа врате на старо место. Би му јасно да је ту луду жену а и њега у гробљанску капелу потерала киша која је све јаче пљуштала. Унесе он унутра дуван, угаси свећу а жени пожели мирну ноћ и добар сан, па изаће.

Ујутру је све испричао комшијама и сви кренуше до капеле али Луце више није било тамо. На кафси је остала само  шарена прљава марама као траг да је заиста била ту. Пут је одвео даље за неким, само њој знаним послом.

Од тада сељаци више нису користили капелу у гробљу за скривање дувана.

Причу ми је испричала бака, а ја је записала да је од заборава отргнем.

Приредила: Зорица Личина