• Поводом јубиларне 1700. године од мучеништва Св. Влаха заштитника града Дубровника, која се у његовом граду обиљежавала низом догађаја у години која је на измаку, и Православна Црква града Дубровника дала је свој допринос изложбом у галерији Лазарети „Светом Влаху у част“.

Аутори изложбе, академски умјетници и иконографи Даријо Станимировић и Стеван Ковачевић, који је иначе и свештеник Православне Цркве у Дубровнику, на 15-ак својих радова испричали су занимљиву ликовну причу о св. Влаху али и о православној иконографији. Поред икона Св. Парца дубровачког, видјеле су се и оригиналне новоосмишљене композиције доласка реликвија св. Влаха из Константинопоља у Дубровник, приказ Св. Влаха као заштитника и лијечника животиња, те сцена мученичког страдања. Вечер су својим присуством и поздравима увеличали и Бискуп дубровачки Мате Узинић и Епископ захумскохерцеговачки и приморски Григорије.

Отварању изложбе присуствовао је и градоначелник Требиња Лука Петровић. Кратко излагање свештеника Дражена Тупањанина из Требиња, насловљено „Св. Влаху у част“, својим садржајем је истакло важност препознавња Св. Влаха као моста по угледу на кога треба да се сусретнемо као браћа и сестре и да заједнички свједочимо радост хришћанске вјере у граду Дубровнику.

За музички дио вечери постарали су се Хор смјера за црквену музику Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, под диригентском палицом проф. Радета Радовића, који су изводили композиције православне духовне музике, као и гудачки квартет професора Средње музичке школе из Требиња.

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ И БИСКУП УЗИНИЋ ПОЗВАЛИ НА ПРИБЛИЖАВАЊЕ

Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије и бискуп дубровачки Мате Узинић позвали су народ и политичаре да слиједе пут помирења и приближавања, истичући да су мржња и непријатељство највећи гријех.

Владика Григорије и бискуп Узинић учествовали су синоћ у Дубровнику на „Вечери Светом Влаху“, које је Српска православна црква /СПЦ/ организовала у част свеца заштитника града први пут у историји овог града.

Вече је одржано поводом јубиларне 1700. године од мучеништва Светог Влаха, чему је СПЦ жељела да допринесе отварењем изложбе икона Светог Влаха, сликаних на начин православног Истока, а на свечаности је наступио и Хор смјера за црквену музику Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, који је извео композиције православне духовне музике, као и гудачки квартет професора Средње музичке школе из Требиња.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је да Српска православна црква овом манифестацијом жели принијети макар један камен у грађевину јединства – „камен умивен сузама због наше исхитрене и непромишљене раздијељености, због разорених градова и цркава, због разорених домова, села и имања“.

„Немамо претензије да кажемо да ћемо направити кућу или зграду, али можемо дати камен у сврху изградње мира и доброте“, поручио је владика Григорије.

Он је у причи коју је прочитао на вечери, а коју је посветио Светом Влаху, навео да СПЦ приноси тај камен са вјером и надом у вјечни Јерусалим који долази одозго, од Оца свјетлости.

„Ова изложба, овај мали концерт, овај наш сусрет поводом 1700. годишњице мученичке и славне смрти Светог Влаха такође је у извјесној мјери одговор на питање да ли је Свети Влахо наш и јесмо ли ми његови, односно јесмо ли Онога за кога је он пострадао – јесмо ли Христови. Стога се сви заједно, и сваки за себе, запитајмо да ли својим даљим дијељењем, било свјесно било несвјесно, распињемо онога који се добровољно распео за нас и за наше скупо плаћено јединство“, рекао је владика Григорије.

Епископ Григорије у обраћању је упитао чији је Свети Влахо.

„Замислите само да смо имали правилан одговор на ово питање прије 20 и више година. Да ли би тада они који су управљали пројектиле на Дубровник то чинили да су знали да је Свети Влахо и њихов? И да ли би они који су минирали православну цркву Светог пророка Јеремије у селу Зачула надомак Требиња тако лако притиснули дугме да су знали да је њихов и наш Свети Влахо једнако слављен управо у тој цркви? Зар је било потребно да Јеремија још једном горко заплаче над разореним Јерусалимом у нашим душама“, додао је владика Григорије.

Бискуп Мате Узинић истакао је у свом обраћању да је Свети Влахо светац хришћанског Истока који је и до сада уједињавао хришћански Исток и хришћански Запад.

„Радостан сам што се то наставља у Дубровнику и што Свети Влахо и даље уједињује, а надам се да ће подстаћи и све нас да више порадимо на међусобном приближавању и тражењу тачака које нас повезују као што нас повезује Свети Влахо“, рекао је бискуп Узинић.

Он је рекао да је однос двије цркве у Дубровнику јако добар. „Настојимо да га изграђујемо међусобним сусретима, не само на оваквим догађајима, већ и на заједничкој молитви. Имамо међусобно поштовање и уважавање и мислим да је то добар темељ. То што ми радимо требало би да се спусти и на наше вјернике који би требало да траже оно што нас повезује, а не оно што нас дијели“, поручио је Узинић.

Свештеник из Требиња Дражен Тупањанин рекао је да је Свети Влахо позивао да се сагледају заједничке вриједности које дијеле сви хришћани, те да се храбро прихвате савремени и будући изазови.

Овом вечери СПЦ је први пут након ратних дешавања „изашла у град“ изван својих црквених зидина са жељом да се обрати сусједима и покуша дати допринос величању хришћанских вриједности.

Град Дубровник је позитивно одговорио на ту иницијативу прихвативши да у програм свечаности годишњице Светог Влаха уврсти и православце из овог града.

Аутори изложбе су академски умјетници и иконографи Даријо Станимировић и Стеван Ковачевић, који је и свештеник СПЦ у Дубровнику, који су путем својих петнаестак радова испричали ликовну причу о Светом Влаху и православној иконографији.

Осим икона Светог Парца Дубровачког, посјетиоци изложбе могу видјети и оригиналне новоосмишљене композиције доласка реликвија Светог Влаха из Константинопоља у Дубровник, приказ Светог Влаха као заштитника и ветеринара, те сцена мученичког страдања.

Вече Светог Влаха, коју је организовала СПЦ, изазвала је велику пажњу у Дубровнику и била је јако посјећена. Посјетиоци су је оцијенили као историјски догађај, не само за СПЦ у Дубровнику, већ за цијели град, али и односе двије цркве и два народа на овом подручју.

Осим угледних гостију из Дубровника, на вечери су били присутни и гости из БиХ међу којима представници Мисије ОЕБС-а, те градоначелник Требиња Лука Петровић.

ПОЗДРАВНА РИЈЕЧ ЕПИСКОПА ГРИГОРИЈА: Чији је наш Св. Влахо?

Једне вечери, прелиставајући пред починак православну књигу – Житија Светих – у којој су описани животи светитеља, дођох и до описа живота и мученичког страдања Св. Влаха. Читајући ово житије, полако ми се загријавало срце, кријепио дух и прогледавао ум. Заклопио сам књигу, угасио свјетло, склапајући очи. Тада ми се сасвим ненадано у мислима поче одвијати сљедећа представа.

Замишљам врло јасно и сликовито неког доброг православца који чита житије Св. Власија, горећи сав од умиљења, а онда видим, као у позоришту, како му прилази један шаптач.

– Знаш ли ти да је тај свештеномученик коме се управо дивиш заштитник Дубровника и да је највише слављен баш у том граду и то од римокатолика? Они га славе највише на цијелом свијету, воле га као да им је најрођенији род – рече му.

Видим збуњеног православца који се чуди и полако негодује тражећи прави одговор. У том трену, на другој страни позорнице, замишљам како неки узорити католик чита о животу и чудима Св. Влаха, којих има толико много. Дрхти цијелим бићем и диви му се. Шаптач и њему прилази с друге стране и говори му да је Св. Влахо рођен у Малој Азији, у Кападокији, гдје је језгро најревноснијих православаца. И тако, док посматрам ову напету представу која се одиграва пред мојим склопљеним очима, шаптач трчи од православца до римокатолика, и назад, а они му углас говоре и полемишу с њим упињући се да смисле разлоге због којих би Св. Влахо био православни, односно римокатолички светитељ.

У исто вријеме док се на позорници одвијала сцена у којој шаптач трчи од једног до другог читача, пред очи ми је по ко зна који пут искрсао догађај који се збио управо ове године на сам празник Св. Влаха. Бискуп Мате позвао је, међу многима, и мене али и једног занимљивог госта из Јерменске православне цркве – православца који није у литургијском јединству ни са православнима ни са римокатолицима. Након мисе, у процесији неким редом у исту раван западосмо тај јерменски православни епископ монофизита и ја – православни епископ Српске православне цркве. Стојећи и чекајући да процесија крене, отпочео је разговор са овим епископом из Либанона, који је добио почаст да у својим рукама током процесије носи свету главу Св. Влахе заштитника града Дубровника.

– А Ви ко сте? – упитао ме је епископ из Либанона.

– Ја сам епископ Григорије, из овог краја сам.

– Ви не можете да служите с њима (показа притом на велики ред католичких бискупа и свештеника)?

– Не, не могу – одговорих кратко.

– А ја – наставио је – могу ли ја да служим с Вама?

– Не – рекао сам опет кратко.

– Знам, јер ја сам монофизита православац. Онда се насмијао рекавши да неће више да се прави невјешт. – Завршио сам теологију у Грчкој и знам за све те наше несугласице – додаде. – Кад бих Вам сада рекао да ја у ствари нисам монофизита него да вјерујем у Христа као Бога и као човјека, ми ипак, због застоја у дијалогу православних и монофизита, не бисмо могли литургију служити заједно – рече погледавши ме озбиљно. Потом је изговорио нешто врло неочекивано. – Видите, овдје сам и носим мошти, главу овог светитеља који је из моје области; ја сам за њега једва чуо, а они га овдје тако величанствено славе.

У истој процесији, пред нама и за нама кретао се вјерни католички свијет у непрегледној колони улицом Од пуча. Све је било свечано. Да прекинем тишину, почех се распитивати о стању хришћана у Либанону.

– Тридесетих година прошлога вијека у Либанону су хришћани сачињавали 55% укупне популације, а хришћанских цркава било је свега неколико. Сада хришћана има 20% мање, али зато има знатно више него у прошлости различитих хришћанских деноминација. Не брините, владико, наставићемо ми и даље да се дијелимо – додаде иронично.

*

Ујутро сам се пробудио са живим сјећањем на мисли са којима сам утонуо у сан. Отварајући очи, почео сам размишљати о нама и о Св. Влаху, и у себи поставих питање упућено и римокатолицима и православцима: чији је наш Св. Влахо? Ето само једног питања које и вечерас постављам у овој свијетлој ноћи и вама и себи, поштоване даме и господо. Замислите само да смо имали правилан одговор на ово питање прије двадесет и више година. Да ли би тада они који су управљали пројектиле на Дубровник то чинили да су знали да је Св. Влахо и њихов? И да ли би они који су минирали православну цркву Св. пророка Јеремије у селу Зачула надомак Требиња тако лако притиснули дугме да су знали да је њихов и наш Св. Влахо једнако слављен управо у тој цркви? Зар је било потребно да Јеремија још једном горко заплаче над разореним Јерусалимом у нашим душама?

Имајући све ово на уму, у овој ноћи посвећеној Св. Влаху желимо принијети макар један камен у служби обнове нашег унутрашњег Јерусалима, камен умивен сузама због наше исхитрене и непромишљене раздијељености, због разорених градова и цркава, због разорених домова, села и имања. Приносимо овај камен са вјером и надом у вјечни Јерусалим, који долази одозго, од Оца свјетлости. Ова изложба, овај мали концерт, овај наш сусрет поводом 1700-годишњице мученичке и славне смрти Св. Влаха такође је у извјесној мјери одговор на питање да ли је Св. Влахо наш и јесмо ли ми његови, односно јесмо ли Онога за кога је он пострадао – јесмо ли Христови. Стога се сви заједно, и сваки за себе, запитајмо да ли својим даљим дијељењем (било свјесно било несвјесно) распињемо онога који се добровољно распео за нас и за наше скупо плаћено јединство?

ИЗВОР: ЕПАРХИЈА ЗХИП