• „Клек је село у којем најбоље успева – одбојка“.

Ову реченицу исписао сам пре тачно пола века, на почетку професионалне новинарске каријере, у пролеће 1972. године. Повод је био редак, риплијевски, невероватан, боље речено сензационалан: одбојкаши из малог Клека, са непуне две хиљаде житеља, листом колониста из Херцеговине, освојили су титулу првака Југославије. Оне велике, такозване Титове Југославије, са око двадесет и три милиона становника.

Сва југословенска штампа, од Вардара до Триглава, неколико дана је „брујала“ о овом куриозитету. Моје старије и искусније журналистичке колеге нису штеделе комплименте и похвале за клечанске шампионе, трудећи се „да им в’јенце достојне исплету“. Бирали су „медене речи“ и најбомбастичније наслове за ту спортску „бомбу“, за то „спортско чудо“. „Клечанско спортско чудо“.

СЕОСКА ЕКИПА ПОСТАЛА ШАМПИОН ВЕЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Као једина сеоска екипа у лиги, Клечани су, после серије бриљантних игара и изненађујућих победа, оставили иза себе одбојкашке великане из Београда, Загреба, Скопља, Сарајева, Осијека, Ријеке, Суботице..! Црвену звезду, Партизан, Младост, Вардар, Босну, Жељезничар, Кварнер, Спартак…Тај спортски подвиг, за рубрику „Веровали или не“, из категорије рекорда за Гиниса, још је недостигнут. Сумњам и да ће икада бити достигнут, то јест да ће тако мало место изнедрити националног шампиона у колективном спорту. Зато се данас, кад спорт покрећу велике паре које се, по правилу, сливају у највеће клубове и градове, слободно може рећи да ће Клек, по достигнућу својих одбојкаша, заувек остати светски раритет.

Клечански одбојкаши су свој звездани тренутак доживели под именом ГИК Банат, називом свог спонзора, грађевинског комбината из оближњег града Зрењанина. Тај „брак из интереса“ избрисао им је раније име „Слобода“, а донео материјалну сигурност. Коначно су имали пара за дресове и патике, а могли су и да прекину праксу путовања на утакмице у удаљене градове возним ‘другим разредом’ и са танким сендвичима, направљеним и спакованим код куће. Био је то корак ка благостању, јер су, само осам година пре, ови скромни, трпељиви и екстремно талентовани младићи пласман у Прву лигу остварили као „најаматерскији аматери“ који су, углавном, тренирали боси, чувајући једине патике за званичне утакмице. Плате, премије, стипендије и хранарине за њих су тада биле непознате речи.И неостварив сан.

После великог успеха момака из Клека, медијски и спортски аналитичари су потрошили доста речи и мастила у покушајима да прецизно објасне тај ретки феномен. Узимали су у обзир разне факторе, али су се сва њихова запажања на крају свела на један закључак: млади Клечани, потомци високих и темпераментних Херцеговаца, са добром моториком и јаком вољом, су богомдани за одбојку; поседују све најважније особине и способности које захтева овај напорни, динамични и атрактивни спорт.

Шампионску екипу из Клека. смештеног у срцу равног Баната, где на Херцеговину подсећају имена њених великана, дата сеоским улицама, чинили су: Милош Грбић (капитен), Бранко Берак, Милорад Мичић, Бранко Вујовић, Миленко Вуковић, Миро Ћук, Слободан Грбић, Слободан Дамјанац, Недељко Иванковић, Милорад Кијац, Радомир Дурсун, Радуле Кијац, Радослав Атељевић и Миленко Шегрт. Већина њих наступала је и за јуниорску или сениорску репрезентацију Југославије.

ОСНОВНА ШКОЛА РАСАДНИК ТАЛЕНАТА

Расадник ових асова била је клечанска основна школа, а њихови први одбојкашки учитељи наставник Душан Поткоњак и директор Чедомир Комненић, најзаслужнији што се одбојка тако добро укоренила међу колонистима из околине Требиња. Тим горштацима који у свом завичају, богатом само тврдим каменом, нису имали близак контакт ни са одбојкашком лоптом ни са одбојкашким тереном.

Гости Клека у шездесетим и седамдесетим годинана прошлог века, с дивљењем су запажали да је „Клек најспортскије село у свету“, јер тамо „сви играју одбојку“. Од мусаве дечурлије, која је лопту пребацивала преко дворишних капија старих швапских кућа или преко канапа везаних између стабала мурви и кестенова у прашљавим шоровима, до рекреативаца и ветерана који би на једини одбојкашки терен од црвене шљаке утрчавали чим би се са њега, после одрађених тренинга, повукли прави одбојкаши и одбојкашице. Та масовност и љубав за игру, преношена са старијих на млађе, такође је фактор битан за објашњење клечанског одбојкашког чуда из давне 1972. године. Зато, можда, није, погрешно за ову необичност применити ону Његошеву: „Из грмена великога…“.

Никола и Владимир Грбић са оцем Милошем (фотографија преузета са: https://sportskasecanja.com/el-grande-nikola-grbic/343513_nikola-milos-i-vladimir-grbic-klek-2008_f/

Најбољи играч тог шампионског састава био је Милош Мишо Грбић. Отац Вање и Николе, који су, кренувши очевим стопама, постали светске одбојкашке звезде. Мишо је био узор и свим својим саиграчима, а и свим потоњим одбојкашима у Клеку, где се одбојка и данас успешно игра, и то у дворани која носи његово име. Девојке из Клека су и ове сезоне играле у Супер лиги Србије, а момци у Првој лиги.

Милош је 198 пута облачио дрес са државним грбом. Био је члан репрезентације која је 1975. освојила прву европску (бронзану) медаљу за Југославију. Звали су га „Челик играч“, а својевремено је важио за „власника“ најјачег смеча на свету.

Куриозитет везан за овог великог одбојкаша и човека, је и податак да је, још као активан играч, био селектор репрезентације Југославије. Признање какво се врло ретко добија.

УСПЕШНИ И КАО СЕЛЕКТОРИ

Занимљиво је да су и два Милошева саиграча из шампионске екипе Клечана предводила југословенске селекције. Милорад Кијац је био на челу мушке сениорске репрезентације, а Миленко Вуковић селектор женске јуниорске селекције.

Јуниорски или сениорски репрезентативци били су и Милошеви саиграчи, брат му Слободан, Берак, Ћук, Вујовић, Дамјанац, Вуковић и Иванковић.

Уз играче, велике заслуге за освајање шампионске титуле имали су и Клечанин Рајко Кијац, „технико“ екипе, и Београђанин Лазар Гроздановић, који је момке из Клека сматрао одбојкашким драгуљима, чије је таленте брусио неуморно и са великом љубављу.

ТРИ МУСКЕТАРА: Милош Грбић, Лазар Гроздановић и Рајко Кијац

Кијац је, као човек изузетних менаџерских способности, касније био творац и новосадске Војводине, екипе са највише титула одбојкашког првака у Југославији. Гроздановићу је, после тренерске епизоде са Клечанима, нагло скочио тренерски рејтинг: убрзо је постао селектор југословенске репрезентације која је, под његовим вођством, постала европска, а онда и светска велесила. Обојица (сада покојни) увек су с поносом истицали да им је лансирна рампа за одбојкашке висине које су достигли био мали Клек, са својим великим, суперталентованим играчима.

ОДБОЈКАШИЦЕ ОСВОЈИЛЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИ КУП

Да би слика о одбојкашком Клеку била јаснија, није наодмет подсетити да су и одбојкашице из овог села биле врло запажене у југословенским оквирима, као што су и данас у српској одбојци. Генерација из далеких седамдесетих, као дугогодишњи стабилан прволигаш, 1964. године је освојила југословенски куп, или Куп маршала Тита, како се то масовно такмичење тада звало.

Иако је овај текст, због „округле“ годишњице, подсећање на шампионску титулу клечанских одбојкаша, и у њихову част, сигуран сам да се они, као прави спортски џентлмени, неће љутити ако овде поменем и имена њихових комшиница које су освојиле „Маршалов куп“. Дакле, ево и тог састава, такође поноса Клека: Зора Папић (капитен), Анка Кијац, Даница Бабић, Софија Којовић, Наталија Којовић, Драгица Лончар, Миланка Наранџић, Радинка Ћурић, Боса Ђајић и Мила Рашевић.

Нема сумње да ће их бити још, јер се горштаци и њихови потомци на одричу лако узора и традиције. Упркос чињници да млади и у Клеку, пратећи нове животне трендове, прсте све више користе за куцкање по мобилним телефонима и таблетима него за одбојкашку лопту.

Јово ВУКОВИЋ