• Гост емисије Српски св(иј)ет био је проф др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

“Језик дели судбину друштва. Нити је то српски пелцер, нити је то некаква наша посебност. Сада када гледамо на то време, са ове дистанце, видимо да се тај језик другачије звао, а био је лингвистички идентичан данашњем језику. До стварања прве Југославије 1918. се језик звао српски и знало се коју територију покрива. Он је урађен реформом Вука Стефановића Караџића, и како ми то кажемо српски језик је Вуков и вуковски. Стицањем некаквих историјских околности , тај језик је био прихваћен и изван Србије. Од 1918. године се тај језик преимењује, ми заборављамо, то сада знају само они који се баве језиком- како се прва држава звала Краљевина Срба, Хрвата И Словенца, власти су одлучиле да први језик назову српско- хрватско- словеначки. Врло су брзо видели да такав мутант не постоји и онда је остао овај назив са свим квалитетима и слабостима- српскохрватски. Практично је од стварања Југославије до последње деценије 20. века постојао језик под тим називом”, у уводном дијелу емисије “Српски св(иј)ет” је појаснио неке основне историјске факте везане за језик којим говоримо гост др филолошких наука Вељко Брборић.

Он је додао и да се на простору Хрватске током тог 20. вијека говорило вуковским језиком, али се називао хрватским, и на то су се Хрвати одлучили крајем 19. вијека, што се види из књига из тог периода.

Наиме, постоји Правопис Ивана Броза из 1892. године, на ком се темеље сви остали правописи онога што се назива хрватски језик, у чијем предговору аутор пише:

“Ја сам све удесио онако како су написали Вук и Даничић, а само сам мало нешто одступио од њиховог писања”.

Он је појаснио како српскохрватски постаје регионални језик, а касније се неке ситне лексичке промјене проглашавају разликама и преимењавају се језици по називима република:

“Српскохрватски језик се преточио у српски, бошњачки (или босански), хрватски и црногорски. Ми имамо сад исти језик са различитим именима. Знате како у Бечу зову катедру за наш језик? Бе- ха- ес (БХС) језик. У језику се суштински ништа није десило, само на нивоу лексике су нови језици покушали направити неке разликовне дистинктивне категорије. Али граматички, падежни и акценатски систем, на њима се нису десиле промене, а на њима почива језичка структура”.

Говорио је о енглеском и њемачком који се говоре ван Енглеске и Њемачке и давао примјере из језика који указују на то да је бесмислена та подјела језика, која је код нас прејако схваћена:

“Ево пример воз и влак. Воз је нека београдско- српска реч, а влак нека загребачко- хрватска, али који је глагол? И у једном и у другом случају је возити се, неће нико рећи да се довукао влаком. Као и именице дом и кућа. Ко ради у дому? Кућаница. А у кући- домаћица”.

О ријечима у српском језику је изрекао још једну заблуду:

“Данас често правимо нестручне поделе на домаће и стране речи. Врло је релативно то, ми кажемо да је огроман број речи у нашем језику турско. Оријентолог Дарко Танасковић каже да су то османизми, да нису то турске ријечи, турски је био канал комуникације, као што је данас енглески. А то су већином ријечи из персијског заправо. Некада је и самим стручњацима тешко утврдити из ког језика долази нека реч” .

Професор српског језика на Филолошком факултету Београдског универзитета је у разговору са Горданом Јанићијевић говорио и о медијима и њиховом утицају на језик, односно на све гору језичку културу:

“Медији су врло моћни. Ја у контакту са новинарима у причи да је врло лоша језичка култура им кажем да су и они криви, а они мени одговоре да је подједнака кривица и професора. Одговорим им да је тачно, али ја у току једне школске године имам контакт са неколико стотина студента, а ви се хвалите да вашу емсиију или текст чита неупоредиво већи број људи. Огромна им је важност, медији имају и многе алате”.

Говорио је о слабој заступљености лектора у институцијама, па и у медијима, а затим је гост Националне телевизије дао и одговор на питање шта се десило са катедрама за славистику широм свијета:

“Из моје перспективе је то непријатно питање, али је одговор прилично јасан. Српксохрватски језик је добро стајао на лингвистичкој тачки света, сви озбиљни и оне мање озбиљни универзитети су имали славистику, и врло често у групи предмета је био и српскохрватски језик, као изборни или помоћни. Невероватно је да је у једном тренутку 10000 студената током једне школске године на свету учио српскохрватски језик. У Француској се тај језик учио на 11 универзитета, а негде су била и по два лектора. Делује невероватно: од Јапана, од Америке, до Скандинавије, Индије… Дешава се распад државе и распад језика. Долази до изолације Србије, лекторати постоје, Хрвати су били агресивни И преузели их, али им не можете замерити због тог. Они су највећи број катедри преузели. Ни у новије време Србија није имала активнију политику, а ми смо се могли са Хрватима договорити, да поделимо лекторате, али Хрвати и Срби нису склони договору”.

Појаснио је на пластичним примјерима како се развила ситуација и како је и зашто лоша ситуација са интересовањем за српски језик, и изнио интересантан податак да лоше стојимо у Европи, али да постоји интересовање у Јужној Кореји и Кини, али и да нијесмо донедавно имали лектора у Москви.

И последњем дијелу је др Вељко Брборић изнио чињенице које се тичу школских програма, како у Србији тако и у Црној Гори, оних које се тичу избора лауреата за књижевне награде, и на самом крају је изнио став о закону о родној равноправности, на шта је као потпредсједник Одбора за стандардизацију језика Института за српски језик националних академија које су потписници овог Института, међу којима су и академије у Србији, Црној Гори и Бањалуци:

“Језичка политика је ствар коју води струка, али јој треба и политичка подршка. Одбор је био укључен у ову причу, и злоупотребљен је у Скупштини”.

Он је изнио податке који се тичу те злоупотребе и најавио ускоро оглашавање Одбора, децидно наглашавајући да је у питање насиље над српским језиком.

Погледајте цијело гостовање на Јутјуб каналу ИН4С.