• Портал МОЈ НОВИ САД доноси причу о Зорану Секулићу и Анђели Ридешић, члановима Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља Херцеговине из Новог Сада

Они су двоје младих људи чији специфичан плесни стил никог не оставља равнодушним. Његова страственост и њена грациозност привлаче погледе где год да се затекну, а видео снимци на којима играју доминиканску баћату популарни су на друштвеним мрежама. За подијум, сем стандардних, неретко бирају и најлепше природне пејзаже, а њихово инструкторско умеће је такво да, поред часова у својој плесној школи, држе и радионице по фестивалима у иностранству. Иако су обоје родом из Херцеговине, спојио их је – Нови Сад. Представљамо вам Зорана и Анђелу!

Зоран Секулић рођен је 1994. године у Требињу, али је 18 година живео у Гацку. У Нови Сад је дошао 2013. године, да студира информатику, а пред крај друге године факултета завршио је бесплатну обуку за фотографе. Фотографија га је одвела на бројна путовања, између осталог и на плесне фестивале за које се пријавио да их волонтерски фотографише. Кроз једну љубав, открио је другу, а то је био – плес.

– Једно време ми је фотографија била извор прихода. Две године сам сваког викенда фотографисао журке у клубу „Cuba Libre“, а потом и нека мања венчања и крштења. Требало је да почну и много озбиљнији ангажмани, али сам се онда усредсредио на плес – започиње Зоран своју причу за портал Мој Нови Сад.

Иако је бављење фотографијом добрим делом заслужно за његову плесну причу, каже да је проплесао и пре тога, кад је на првој години факса кренуо у једну новосадску плесну школу. Тамо је научио основе латино и стандардних плесова и толико му се свидело, да је долазио на часове свако вече, у све групе.

– Тек после годину и по дана сам сазнао за плесне журке које се организују у граду и врло брзо се баћата искристалисала као нека мелодија која ми прија. Она се тада играла углавном рекреативно, на крају часа или између салсе на журкама. Почео сам мало да истражујем на Јутјубу и увидео да она носи много више емоција, што је променило мој поглед на тај плес. Кренуо сам на журке у „Baby blue“ и на Штранду, а у том периоду се појавио и један филм који је мени доста значио, зове се „Салса“ и датира из осамдесетих. Тад сам схватио да не мораш да знаш пуно корака да би партнерки било пријатно да игра са тобом, али мораш бити културан, пријатан, ненападан – описује Секулић.

Ускоро се обрео на „Hungaria Summer Salsa фестивалу“ у Мађарској, где је добио прилику да, волонтирајући као фотограф, присуствује радионицама, журкама и упозна разне инструкторе. За њим је следио један од највећих плесних фестивала, у Ровињу, где је као волонтер провео две седмице и купио занат од најбољих светских инструктора, а касније и фестивали у Милану и Лондону. У међувремену, почео је да организује плесне журке по нашем граду и, сад већ након пет година у плесном свету, постао препознатљив на градским подијумима.

– Први у граду сам правио сензуал журке, тада у „Комјунити бару“ у склопу Стартит центра, које су биле ненормално добре и долазили су људи из свих плесних школа. Пуштао сам мало другачију музику од уобичајене, мање салсе, а више баћате и кизомбе. После сам те журке организовао у „Ренеу“ – присећа се млади инструктор.

На поменутим фестивалима, на које је наставио да иде, плешу се баћата, салса и кизомба, те је наш саговорник имао прилике да види пуно различитих варијација ових плесова. На једном од њих, у Милану, доживео је, како каже, „плесни зен“ са једном Украјинком, са којом је договорио да одрже заједничку радионицу у Србију.

– Те радионице смо одржали пре две године и чврсто сам одлучио да ћу након тога људима рећи како у септембру те године отварам плесну школу. У том тренутку нисам имао салу, али сам за један дан направио лого школе „Bachata Faith“. Кад сам им то саопштио, морао сам да нађем начин да се то и деси. Направио сам Фејсбук страницу, пронашао простор у центру града и те јесени кренуо са првом генерацијом, где сам имао две групе баћате и једну групу кизомбе. Кренуло је много боље него што сам и могао замислити, дошло је баш пуно људи – наводи Зоран.

Кроз неколико месеци, схватио је да би му добродошла и женска особа која би заједно са њим водила часове, како би могла девојкама боље да покаже женске фигуре. Тако му се убрзо придружила Анђела Ридешић, родом из Требиња, коју је раније упознао на журкама, а почела је да долази и на његове часове. Ова девојка се годинама бавила фолклором, свирала клавир, нешто касније кренула и на салсу, а у Нови Сад је дошла на студије графичког дизајна. Са Зораном је повезује и љубав према фотографији, те је ово двоје младих људи од првог момента остварило добру конекцију.

– Испоставило се да ми је највише пријала њена енергија и како она изводи покрете, мислим да од свих добија комплименте како је елегантна. Трудимо се да имамо добар и здрав однос и мислим да смо доста напредовали као плесни пар. Буквално на исти начин схватамо плес и преносимо га другим људима и јако сам поносан на њу, на све сто је постигла, и на све сто смо заједно постигли до сад. Она ме надопуњује и даје потпуни смисао свему – наглашава талентовани плесач.

Поред заједничких часова, Анђела девојкама држи и „Лејди стајл“, на којима их упућује у финесе женских покрета и „украса“.

– Доста ствари које радимо су спонтане, дешавају се у тренутку. Ја нисам освешћивала своје покрете, док се нисам нашла у улози инструктора. Тад сам пожелела да људи које учим разумеју сваки покрет. Све је лепо кренуло и били смо пуни планова за путовања, али се десила корона и карантин. За то време часови плеса су се одржавали онлајн и ту сам први пут добила прилику да потпуно сама радим часове са девојкама, што је био велики изазов. Прилагодила сам се Зорановој методологији и све је прошло супер. На нашој првој радионици у јулу осетила сам велико узбуђење, али сам се јако брзо ослободила и то је било једно чаробно искуство – каже Анђела и додаје да њих двоје посебно воле да плешу на нашу музику, те исту промовишу и по страним фестивалима.

Два плеса за која су се одлучили да уче друге људе су управо баћата и кизомба који носе, како Зоран каже, две потпуно различите енергије. Баћата је, према његовим речима, спектар ширих емоција, док кизомба буди мирноћу и спокој.

Иако играју различите стилове, у граду су ипак најпознатији по баћати сензуал, која подразумева пуно импресивних „таласа“, гипкост тела и невероватан осећај за тренутак и музику, а изгледа готово нестварно када неки од плесова отплешу – без додира.

– Како ћеш играти баћату прилично зависи од песме. Уколико је у питању весела песма, такозвана доминиканска, покрети ће бити оштрији, а уколико је мелодија нежнија, игра се сензуалније. Наравно, много тога зависи и од енергије особе с којом плешеш, као и од тренутног расположења. Баћата успева да пробуди различите енергије и емоције и то увек волим да наглашавам. Са друге стране, кизомба је плес који у Србији још увек расте и волео бих да постане још популарнији – сматра Зоран.

Да су као инструкторски пар цењени, доказ је и то што су прошле године у јулу одржали две радионице на фестивалу у Мађарској, а овог лета за њих су резервисане још три. У њиховом планеру налазе се и разна друга гостовања. Дотле, своју опчињеност плесом свакодневно преносе својим полазницима.

– Зоран је покренуо праву лавину, код њега се појавило доста људи да плеше, којима се допала та његова енергија. Мислим да их код нас задржава та нека здрава атмосфера, као и наш однос ка њима, који није стриктно професионалан, већ је атмосфера опуштена. Веома нас усрећује када им нешто пренесемо и видимо резултат тога, а они су и наши најбољи промотери – верује инструкторка префињеног стила.

Њих двоје се труде да младићима и девојкама који долазе у њихову плесну школу пруже и много више од плесних корака.

– Поред учења плеса, ми на часовима често причамо и о плесном бонтону, као и о разлозима зашто је ко дошао на плес, како би плесна заједница функционисала здраво. Мислим да наша школа успева да покрене у људима то да живе плес, да се заљубе у плес и да им плес нешто представља. И ми сазревамо и напредујемо уз наше полазнике. Циљ нам је да у Новом Саду у наредних годину дана створимо квалитетан тим наших људи који играју баћату и кизомбу, где бисмо могли заједно да путујемо и наступамо – тврди Секулић.

Ни у месецима кад је часове паузирала појава короне, нису престали да плешу. Искористили су време да обиђу све могуће лепе локације, као што су Тврђава, Фрушка гора или обала реке, да тамо начине сјајне видео снимке на којима ђускају. Посебно је атрактивно када са остатком екипе плешу у салетли у Дунавском парку, где често подстакну и случајне пролазнике да се препусте латино ритму и заиграју.

– Плес је позитиван излазак из комфор зоне, одличан начин за социјализацију и за буђење мултитаскинга. Он мора да остане чист и невин и да непрестано доноси срећу. Циљ часа плеса није корак, већ тренутак када човек схвата да разуме плес и покрет – закључује Зоран.

Његова плесна партнерка слаже се са том дефиницијом и додаје своју визију ове предивне активности, која у себи спаја физичку активност и уметност.

– Плес слама предрасуде, помера наше границе и доноси слободу. Ја сам тек кроз њега научила да треба да изразим сваку емоцију, па и тугу. Помаже да ослободиш тело и мисли и извлачи из тешких тренутака – поручује Анђела.

С обзиром на то да је уз њих Нови Сад добио једну нову плесну димензију, немојте се зачудити ако на обали Дунава, на Тврђави или у салетли угледате момка и девојку који, док плешу, живе у том тренутку. Уживајте док посматрате са којим заносом то раде или им се и сами придружите.

Светлана Богићевић/Мој Нови Сад