Вели(н)ка

  • Кажу да је свакоме дјетету баба друга мајка, а ја сам то схватила тек када је отишла. Велинкино тијело живјело је у Билећи, са нама, а душа њена шетала је улицама Мостара, по Рондоу, са пунђом на глави…

Не знам да ли је икада пребољела долазак у Билећу, поменула би само некада да да није било рата она би у Мостару скончала.Она је мрзила ријеч рат.Рат је њој значио одвајање од јединца, бијег кудкамо…Опростила је њима Велинка, и стан и злато, али никада није онај један албум са породичним сликама да покаже мени и Марку, како личимо на тату кад је он био мали.Чуј тата мали, увијек смо се смијали томе…

Оставила је Велинка Мостар, дјаке у дому којима је кувала, недељне кафе са Нином и Суном…Неретву и Стари мост.

Кад сам се ја родила, причају, Велинка је плакала од среће, и спремила дјаконије које су трајале данима.Моје одрастрање пропратили су њени колачи и приче.Одлазећи у школу, једва сам чекала да се вратим, само знајући да ћу код куће затећи воћну салату или домаћи сок.

Повратак са мора обележавао је њен позив и реченица :”Немојте да свраћате у ресторан, спремила сам питу од кромпира, пексимете и колач са јабукама”.

Наравно да је одмах било примљено к знању.Ко би још јео у ресторану поред Велинкине кухиње…

Велинка је за мене била велика, највећа.Са све њеним костимима, хаљинама и позлаћеним новчаником.

Вољела је нас, и уз чашицу пива причала би о једној младости…

Никада нисам научила како прави лиснате кифлице, нити како започети дан са једном црном кафом, али сам научила шта значи бринути, вољети…и да су боре на њеним рукама испричале више прича него њена уста.

Вољела је баба мене, и ја сам вољела њу, можда јој то никада нисам ни рекла, подразумјевајући да зна.

Можда бих добила још неку причу, да сам се тај дан раније вратила из болнице…можда…Сјећам се, тата ми је рекао, да ћу јој једног дана можда написати пјесму.

Ех, не иде то тако, драги моји, не могу ја написати пјесама колико је она длака почупала са главе бринући за мене.

Сјетим је се често, посебно почетком фебруара, негдје пред рођендан…Велинка је славила мој родјендан више него ја сама, а ја као свако дериште, користила ту љубав да добијем омиљени колач.

Спрема га она мени и сада, негдје горе…високо…и као да ми говори:”Гледај ти шта мала пише, сви врагови из ње вире”.

Написаћу ти пјесму, не пјесму, написаћу ти читаву збирку, јер си ти исписала најљепше странице мог дјетињства и моју будућност…

Дајана Алексић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар