Фотографија: С. Данчуо, преузето са sr.wikipedia.org

ПИШЕ: МИЛОШ КОРДИЋ

Преминула је Елизабета Друга. (Право име: Елизабета Александра Мери.) Краљица Уједињеног Краљевства. Односно, краљица Уједињеног Краљевства Велике Британије – чине је Енглеса, Шкотска и Велс – и Сјеверне Ирске, или само Велике Британије. Њена смрт је и непосредан повод овом запису. Јер да је једног љетног дана 2000. године била у Виндзору, можда бих је и посјетио, видио… (О томе ћу мало касније  још коју реченицу.)

Од свих предсједника, царева, краљева, принчева… до распада Југославије, уживо сам видио и био с њима: Јосипом Брозом Титом, некадашњим доживотним предсједником те касније распаднуте земље, Џавидом Ниманијем, предсједником Предсједништва Аутономне покрајине Косова, и принцом Томиславом Карађорђевићем. Неке од бивших и будућих предсједника (и предсједника предсједништава појединих република и покрајина) видио сам и био с њима једном или више пута. Али то су тада били бивши или будући…: Милутин Балтић, Анте Јосиповић, Радован Караџић, Ибрахим Ругова, Драган Чавић… Споменика сам обишао и видио… ко ће га знати колико.

Снимак екрана direktno.rs

Разне околности живота и рада довеле су ме до тога да нисам Тита само видио већ се и поздравио с њим, 1967. године (и с Јованком, наравно), истог дана с њима и ручао, једном био на пријему који је Тито приредио, 1968, а једном га пратио и био у његовој непосредној близини, 1975. године. Једино никад нисам био с њим у лову (од неких учесника слушао сам веома опрезне приче, као и приче о њему као ловцу), нисам пловио с њим на броду „Галеб“ (једну давну ноћ провео сам у разговору са једним од команданата тог брода, у његовом родном селу, на Банији, а с морнаром који је служио на том броду на Брозовим обиласцима Египта, Индије, Бурме, Индонезије… имао сам прилику да четрнаест дана, у Пировцу, на Јадрану, такође о којечему разговарам). И о Јосипу Брозу могло би се још много тога. Поред онога што се у посљедњих тридесетак година говори и пише: могло би се о томе ко је он (и поред бројних књига о томе, тачног одговора нема), о његовој улози у страдању Срба и Србије, о неучешћу Срба на Дрезденском конгресу, о неучешћу Срба на засједању Авноја у Јајцу, о цртању авнојевске Југославије, о логору у Јасеновцу, о готово искључивом страдању Срба и Црногораца на Голом отоку и о много чему другом што је радио на штету Срба и Србије. И све то радио сједећи у Београду. И све то радио а да се никад није запитало оне који су га довели у Београд, смјестили га и из Београда одвели на тзв. слободну територију… о томе ко је у ствари тај човјек. Није се запитало, а могло се. Није се запитало колика је и каква улога Срба комуниста, ратних команданата и најближих његових сарадника, послијератних државних и републичких функционера, народних хероја, генерала, адмирала… у свему поменутом. И о безбројним другим периодима заједничке југословенске и српске историје у њој, тој југословенској… Требало је кад је за то било вријеме. Било је оних који су много тога знали, али су ћутали. И да ли он заиста данас почива у Кући цвећа, у Београду?… На шта ће се можда за 50 или 150 година ишчепркати какви-такви одговори. Али кога ће то тада интересовати… Лијепо је наш народ говорио, а Вук записао: „Волим вјеровати него ићи те питати.“

Томислав Карађорђевић испред цркве на Опленцу (фото: Светигора)

Са принцом Томиславом Карађорђевићем разговарао сам на Опленцу, једне од раних деведесетих година, за једну телевизијску емисију. У цркви Светог Ђорђа, задужбини Карађорђевића. У којој почивају мошти његових најближих, односно чланова династије Карађорђевића. Тада је екипу са којом сам радио, као и друге госте, од којих сам неке такође тада интервјуисао, лијепо угостио. И баш смо се напричали, сви скупа. И један занимљив детаљ с тог снимања – док смо принц и ја чекали да сниматељска екипа заузме што повољније мјесто за снимање, пита ме принц Томислав да ли имам трему. Одговорим да немам. Али да некакво узбуђење имам. А ја имам и једно и друго, вели он. И увек је тако кад морам да говорим пред камерама или за радио, додао је… И још смо се једном сусрели на Опленцу и разговарали, уз добро вино из њихових подрума… Нисам га питао шта он мисли о томе да ли су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године (од 1929. године Краљевине Југославије), испуњене жеље Хрвата и Словенаца да једног дана дођу до својих држава, а Краљевине Србије да је тада нестало… Није било ни мјесто ни вријеме за таква питања. Мада, вријеме можда јесте било… Лијепо је наш народ говорио, а Вук записао: „Не ваља (прије) лећети докле крила не нарасту.“

С мермерним саркофагом у коме су похрањени посмртни остаци Наполеона Бонапарте, у Дому инвалида, у Паризу, сусрео сам се крајем новембра 1971. године. Дом инвалида (више за Французе значајних институција налази се у тој монументалној палати) подигао је Луј XIV (Краљ Сунце). Генијални војсковођа, касније и цар Француске, Наполеон, доживио је на крају своје војне и политичке каријере потпуни пораз… Колоне француских и страних туриста улазе у ту палату и диве се саркофагу и читавом том уређеном простору у коме почивају дакле кости тог француског војничког и царског поноса. А ја стојим и ћутим: пред очима су ми милиони оних који су захваљујући њему страдали широм Европе и по египатском пијеску. Стојим и, гледајући мермерни саркофаг, видим своје Крајишнике, граничаре, војнике његових регименти, како пјешаче од Глине, Карловца па преко Ријеке, Трста, Лиона до Париза. И гину до Москве и у повратку гину и умиру од болести, глади и страшне зиме по мочварним и леденим пространствима Русије. И док пролазим бескрајним просторима Лувра, најпосјећенијег музеја на свијету, ипак се дивим величанственом умјетничком, а захваљујући Наполеону, и покраденом европском благу… Лијепо је наш народ говорио, а Вук записао: „Много пута најбољи пливач утоне.“

Једне од седамдесетих година, Милан Филиповић, директор Сектора општих послова у Жељезари Сисак (иако знатно старији од мене, добри смо познаници још од времена мог ђаковања у Петрињи) и возач нашег мерцедеса (нисам сигуран да ли је то био Мишо Пејновић или Иван Францетић, а можда је био и Винко Крајачић; били смо на службеном путу у Истри), нађосмо се у колони возила, у ствари пратње – да ли белгијске или холандске краљице… не сјећам се тачно које. Наиме, ми смо у Порторожу наишли из једне од споредних улица и, угледавши наш мерцедес, милиционар заустави аутомобиле који су се кретали главном улицом, показа нам да скренемо десно. И ми се заиста нађосмо у колони мерцедеса и других луксузних аутомобила. Како нисмо слушали вијести тако нисмо имали појма да је краљица тог дана у Истри, односно да ће и на Брионе код Тита. А како сам, на задњем сједишту, почео да се пресвлачим, с намјером да обучем купаће гаће, да касније не губим вријеме – планирали смо да у Изоли одемо на плажу и да се искупамо – тако се у моменту уласка у колону затекох на сједишту потпуно го. Фићо дрекну: Облачи се! Ако те спази милиција, готови смо! У међувремену, на радију чусмо да је у Порторож приспјела краљица… И ја почех да се облачим… Али тешко… Као Срећко Шојић у Белој лађи – неће па неће… И некако се ја обукох, а возач се искобеља из колоне. Краљицу нисмо видјели. А били у њеној пратњи јесмо… Лијепо је наш народ говорио, а Вук записао: „Остарио, а памети не стекао.“

Био је уторак, 18. јул 2000. године. У Виндзору сам: са супругом, кћерком и зетом. Дан пун сунца. Али не и сувише топао. Ходамо овим најисторијским градом од свих у којима сам био. Разгледамо старе, прастаре куће, од којих су неке за продају (милиони фунти су у питању), цвијеће, краљевску гарду како маршира, бистру Темзу и њене лабудове, па ћемо и поред краљевске палате. Ходуљким, прилично одмакао од својих, долазим до једног човјека код улаза, застајем, а он приђе и поче да објашњава како Њено величанство данас не може да прима посјетиоце јер је отишло да обиђе своје посједе у Њемачкој. И да неколико дана проведе одмарајући се у прадомовини својих предака (додајем ове три посљедње али истините ријечи)… Нисам могао да кажем да нисмо ни имали намјеру да посјетимо краљицу Елизабету… Али, да је била, и да смо знали да тог дана прима, можда… И док сам у једном градићу, на обали Сјеверног мора, стајао поред споменика краљице Викторије, пред очима су ми се низале слике ње као владарке, као и слике цијеле те династије. Пролазе слике милиона убијених, мучених, пљачканих… по четвртини освојене и поробљене земаљске кугле. Пролазе вјекови колонијализма… Па се сјетим и своје земље: у Енглеској смо годину дана након бомбардовања. А својим авионима који су нас засипали бомбама, Елизабета Друга врховни је командант… Лијепо је наш народ говорио, а Вук записао: „Ко бачву направља, меће чап ђе хоће.“

Ето, тако: предсједници, цареви, краљеви, принчеви… И питања. Питања без одговора… Лијепо је наш народ говорио, а Вук записао: „Правда је давно погинула.“