• Поздрављам те славни граде и честитам ти Дан жртве и херојства! Херцеговачки Пијемонте, свесрпски устаниче!

Живо памтим твој Митровдан 1992., било је баш овако облачно, оловно небо над нама, прохладне руке. Уз лампу петролејку, ушушкани уз мајку брат и ја, слушали смо тупу грмљавину од сјевера.
То Невесиње трпи, шапутали су стари. Хоћемо ли опстати?!
У доњем селу кажу да су спремили најнужније за исељење. Камиони су натоварени, чека се вијест са ратишта. Куда ћемо? Ка Црној Гори, нема се куда!
Камен се тресе, артиљерија се не хлади. Све очи српске Херцеговине завезане су за термопиле под Вележом. Само још Свети Сава и Василије под Острогом могу измолити Светог Димитрија да умоли Господа да нам ојача штит и најезду одбије. На небу се хита, на земљи се гине.

Невесињска ратна болница плива у крви, ратни хирурзи не застају; крици, сузе, страх. Ходници су препуни рањеника, хеликоптери полијећу пуни ка Клиничком центру у Подгорици. Спашавају младиће од 19 година. Младост наша изгину, а ни неба се није нагледала.

Историја памти да су и жене носиле пушке, али новија не памти да су мајке хитале на рововске линије да припомогну синовима и очевима. Невесиње памти.

Обично грми када се облаци на небу сударају. Тада је земља грмила. Судариле су се двије идеје, два завјета, двије слободе, два бога.
На једној страни су били они који су вијековима издржавали и страдавали под најтежим искушењима само да би очували дубоки, свети коријен, неодричући се старог имена и вјере. На другој страни је био одрођени клас истога жита, који зарад више погодности у тегоби, лакоће претрајавања у бури, земаљске окористи у оскудици, одабра да заборави своје поријекло и напише нову повијест. Али једна је повијест, само је лажи хиљаду.

Ту није било избора. Или се нестаје или се опстаје.
Невесиње је бранило сву нејач српске Херцеговине, цјелокупно насљеђе Војислављевића, Вишевића, Немањића, Милорадовића, Косача, Вукаловића, Жерајића…насљеће Христово, жито Савино.

Испод Вележи као под Синајом Господ подјели море смрти и проведе народ свој. Свети Димитрије измоли спас, услиши сузе Савине и Василијеве.
Одбрањена је свака стопа невесињске земље, сачувана је српска Херцеговина на свом хиљадугодишњем прагу. Заустављене су колоне збјегова, које би као и оне крајишке и косовске морале поћи на Мораву и Морачу или ко зна гдје до пусте Аустралије и ледене Канаде.

Невесиње на Митровдан 1992. стаде пред новоусташки србосјек и саломи га!
Све остало је дивна херојска прича.
Народ Републике Српске исковао је својом крвљу нову Обилића медаљу – Орден Републике Српске.
Прво га је понијело Невесиње, наш град херој, наше свијетло лице у најпрљавијем и најиздајственијем рату који су Срби икада водили.
Митровданска офанзива, побједа невесињске четврте пушке и народа српске Херцеговине сачували су нам зрно части. Спасили су темеље завјетне Републике Српске и ореол Светосавља у Хуму.

Невесиње славно, срећан ти Дан херојства и побједе!
Нека ти Орден Обилића вјечно краси камене груди!

Горан Лучић / Слободна Херцеговина