Када почне да лети перје и све пршти око тебе, све стратегије и замисли одмах падају у воду. Увијек остане мали обични човјек и са њим Свевишњи и Свети Димитрије. Ако он пусти – све је пропало, ако он издржи – све је остало! Само је причу малог обичног човјека свако заборавио, јер он више никоме не треба!
Били смо ! Све издржали и на крају преживјели!
Сваку државу је направио војник, па и ову – каква је да је! Наша браћа која су положила своје животе, ударили су јој темеље, док смо ми преживјели постали сјене! Војника нико не цијени. Он служи за једнократну употребу политичарима, који су обично кратке памети. Када се у дугим зимским ноћима скупимо, најчешће се провлачи ријеч ТРЕБАЛИ СМО ТАДА! Требали смо уочи Крстовдана, требали смо уочи Илиндана; требали смо и тада, уочи оба Митровдана. Тада смо требали, а сада као не требамо! Можда је ова реченица архаична, којом почињу многе приче, али ето и ми овако почињемо.
Кроз маглу никотинског дима гледамо једни друге избораних лица, преживјеле ветеране и причамо, причамо о доживљајима и авантурама. Поред ријечи „линија“, „хаубица“, „вебер“, „мина“, „граната“, најчешћа са сјетом изговорена ријеч је „ПОКОЈНИ!“ Мање нас је…много мање… вријеме иде, а као да је јуче било!
Све мање је људи са „тестисима“… Нове генерације се рађају без њих или можда гријешимо. Стари се… Живот иде… Сјећања су магловитија. Преживјели смо два јутра-два Mитровдана. Један уз тутњаву-други уз крикове! Ниједан није био исти- оба различита! Оба тешка и оба на ивици физичког издржавања. Поносни…Оба преживјели…За оба допринијели. Сачували себе, народ и територију! Нисмо ишли за ордењем и славом! То нам је била дужност и обавеза!
Остало је записано да је кувар за „прву“ паповком „скин’о“ бригадира, ваљда пош’о да му преврне казан, јер се и казан брани свим средствима! А за „другу“ добар дио командног кадра је остао расут по линијама фронта!
На данашњи дан се преплићу понос и туга. Понос, јер смо тада сачували народ и териториј и туга, јер смо изгубили најбоље синове који су свој живот уградили у темеље Невесиња, Херцеговине и Републике Српске!
Ниједан погинули и рањени саборац није остао неизвучен и остављен! Оно што је било, надживјеће нас и покољења која долазе! Тешко је схватити како смо и поред толико изгубљених пријатеља остали психички стабилни, узимајући у обзир и начин погибије наших најмилијих! Мало људи зна како то изгледа уживо и како се човјек у том тренутку осјећа изнутра! Боље да не знате! Овим скромним текстом изражавамо захвалност мртвима и живима. мртве не заборавимо-живе поштујмо!
Гледајући Спомен собу, помислимо да ли је ово „соба страха“ или „соба спаса“. Не! То је соба поноса за нас, а требала би бити и за потомке који долазе!
ТУ СУ НАЈБОЉИ ОД НАШЕГ РОДА. МИ СЕ СЈЕЋАМО И НЕ ЗАБОРАВЉАМО!
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Наши борци су се храбро супротставили вишеструко бројнијем непријатељу-нису као неки наоружани до зуба бјежали оставивши своје ближње на милост и немилост непријатељу,али и то је чињеница која говори о нашим борцима-знали су да наши јунаци не би ништа нажао учинили слабим и незаштићеним.А они шта би радили тада најбоље говори судбина малог Слободана Стојановића.
Наши борци су се храбро супротставили вишеструко бројнијем непријатељу-нису као неки наоружани до зуба бјежали оставивши своје ближње на милост и немилост непријатељу,али и то је чињеница која говори о нашим борцима-знали су да наши јунаци не би ништа нажао учинили слабим и незаштићеним.А они шта би радили тада најбоље говори судбина малог Слободана Стојановића.