• Херцеговачки устанак није био само оружана побуна против османске власти, већ и снажан духовни и културни догађај који је одјекнуо широм словенског света. Судбина српског народа у тим преломним годинама надахнула је бројне умjетнике — књижевнике и сликаре — да својим дjелима посвjедоче о страдању, отпору и нади у слободу. Текст Саше Недељковића подсјећа на оне ствараоце који су, вођени идејом словенске узајамности и искреним саосјећањем, стали уз Херцеговину и њен народ. Њихова дјела остају трајно свједочанство да је борба за слободу била и остала заједничка морална и културна вриједност.

  

  Рад Јарослава Чермака: Повратак црногорских избеглица (1877)

Уметници су у време устанка у Херцеговини надахнуто описивали борбу за ослобођење од османске власти. Истовремено, са једнаком снагом и осећајношћу, скретали су пажњу на страдање и робовање становништва под притиском башибозлука. Тај историјски тренутак није био само политичка и војна прекретница, већ и дубок духовни и културни подстицај, који је уметнике различитих народа повезао са судбином српског народа.

Дубровачки бискуп Мато Водопић објавио је 1875. године романтичну поему „Робињица“, посвећену борбама Срба са Турцима у Херцеговини. У средиште свог дела поставио је трагичну судбину српске девојчице коју су заробили локални Турци и која је одрасла у ропству, да би на крају била ослобођена заслугом сопственог брата. Ова поема представља снажан књижевни одјек устаничких збивања, а „Робињица“ се и данас може пронаћи на интернету, као сведочанство једног времена и једног дубоког саосећања.

Јосип Холечек био је чешки књижевник, рођен 1853. године. (1) У Загреб је дошао 1874. године као домаћи учитељ, где је научио српски језик. Већ наредне, 1875. године, као дописник „Народних листи“, отишао је у Црну Гору, која се прикључила херцеговачком устанку. Тамо се непосредно упознао са српским народом и снагом народне песме. Резултат тог сусрета биле су његове „Херцеговачке песме“, објављене 1876. године. Годину дана касније написао је књигу студија о Црној Гори „За слободу“, а 1880. и 1881. године објавио је „Црногорске приповести“.
Холечек је путовао и у Русију, одакле је донео утиске сабране у делима „Руско-чешке капитоле“ и „Путовање у Русију“. Његово најзначајније дело био је роман „Наши“, песма о животу чешког сељака, док је епска песма „Соколовић“ заузимала посебно место у његовом стваралаштву. Као новинар, доследно је наступао као гласник словенске узајамности. Био је оснивач и председник Савеза словенских новинара, чији су конгреси пре Првог светског рата представљали својеврсне словенске парламенте, на којима су разматрана сва важна словенска питања.

Године 1924. Холечек је допутовао у Југославију да види ослобођене крајеве које је волео. Прошао је Словенију, Хрватску, Србију, Далмацију и Црну Гору, где је свуда дочекиван као стари пријатељ. По повратку кући написао је дело „У Југославији год. 1924.“ То је био његов последњи долазак у земљу којој је посветио велики део свог живота и рада. Преминуо је 1929. године. (2)

Преводио је српске народне песме и написао велики број приповедака, путописа и репортажа, већином из српског живота: „За слободу“, „Црногорске приповетке“, „Црна Гора у миру“ и „Босна и Херцеговина“. Из српске прошлости настао је еп „Соколовић“. Његово најбоље дело остао је роман „Наши“, из живота јужне Чешке. (3)

Сликар Јарослав Чермак деловао је у духу духовног братства Чеха и Срба. У међуратном периоду Чеси су у Сребреном код Купара, у Жупи дубровачкој, подигли „Чермаков дом“, на месту где је сликар боравио и стварао у најплоднијим годинама свог живота. Из Црвеног крста предлагано је да се његова успомена прослави у свим местима где је боравио, радио и борио се — у Дубровнику, на Цетињу, а потом и у Мостару, из захвалности за уметниково саучешће према Херцеговини. Прославе је требало да организују месни одбори Црвеног крста уз помоћ Народне одбране.

Иако нарушеног здравља, Чермак се као добровољац борио раме уз раме са Црногорцима и Херцеговцима. (4) У гласнику Удружења „Јадранска стража“, који је излазио у Сплиту, писано је о његовом боравку на Дубровачком приморју, где су мештани служили као модели на његовим сликама.

Поводом педесетогодишњице Чермакове смрти приређено је спомен-предавање у Београду, у организацији Југословенско-чехословачке лиге и Црвеног крста. Предавање је одржано у дворани Новог универзитета 10. априла 1928. године. Председник Лиге, Миша Трифуновић, отворио је свечани скуп пригодним говором, након чега се присутнима обратио амбасадор Чехословачке Јан Шеба.

У свом излагању под насловом „Јарослав Чермак и Словенски југ“ истакао је да је турским освајањем српски народ пао у ропство које је трајало неколико векова, назвавши то „најцрњим, најтежим добом у прошлости српског народа“. Чермак се, како је наглашено, заинтересовао за српски народ и његову борбу за слободу, те је отишао у херцеговачке и црногорске кршеве да се бори заједно са својом браћом са словенског југа. После бојева, сликао је призоре који су постали епопеја патње и борбе српског народа.

У Прагу је, поводом педесетогодишњице његове смрти, приређена изложба његовог целокупног опуса. Рођен је у Прагу 1. августа 1830. године, као син прашког лекара и мајке Веселе из чешког села Молиторова. Као младић повредио је ногу, што је оставило трајне последице по његово здравље. Мајка га је повукла са дотадашњих студија и, увидевши његов таленат, усмерила га ка уметности. Уписао је прашку Сликарску академију.

Године 1848. учествовао је као чешки патриота и израдио заставу за прашку студентску легију. Потом је отишао у Брисел код професора Галета, где је насликао своју прву велику композицију „Словенски исељеници“, која га је прославила. Краљ Леополд је на изложби у Бриселу одмах откупио ту слику за своју приватну галерију.

Ипак, Чермакова тежња водила га је словенским земљама. Прво је путовао у Словачку и Далмацију, задржавши се у Дубровнику. По повратку у Париз, из скица насталих на тим путовањима извео је слике „Црногорка са козом“, „Састанак у планинама“ и друге. Године 1862, након двогодишњег одсуства, поново долази и насељава се у Жупи код Дубровника, у Мандаљени, где остаје три године. Тог лета одлази у Црну Гору и учествује у борбама око Цетиња против Турака.

У том периоду настају његове најпознатије слике: „Херцеговка напаја коња“ и „Рањени Црногорац“. Слике „Први пољубац“, „Састанак у планинама“, „Отмица Црногорке“ и „Црногорски главар са коњем“ делимично су довршене по повратку у Рим и Париз.

У време када су јужнословенске области биле готово непознате и заборављене од света, у оковима туђинске власти, Чермак је својим делима указивао на српско питање. Тежио је да европској јавности приближи судбину српског народа. Слику „Босна 1877“ или „Повратак у згариште после битке“ завршио је у последњим годинама живота, уочи Берлинског конгреса. Када је изложена у париском Салону, изазвала је велико интересовање и, како су савременици бележили, представљала је значајну моралну подршку дипломатама који су се залагали за повољнија решења за Србе на међународним преговорима.

Чермак је био задовољан успехом који је постигао својим делима. Преминуо је 20. априла 1878. године. Довршавајући слику „Херцеговачко робље“ за прашку галерију, кратко је пред смрт изјавио да је најсрећнији период његовог живота био онај који је провео на словенском југу.

Предавање Јана Шебе било је праћено дијапозитивима бројних Чермакових слика, међу којима су биле „Башибозуци гоне херцеговачко робље на пазар“, „Рањени Црногорац“, „Босански бегунци на згаришту“ и друге. Након њега говорио је и председник Друштва Црвеног крста др Марко Т. Леко. (5)

Као народ, треба да се сећамо уметника какви су били Јарослав Чермак и Јосип Холечек, који су најплодније године свог рада посветили словенском југу и међусобном упознавању словенских народа. Чермак нас је волео као и своју чешку отаџбину и био један од првих пионира културног повезивања Чеха и Срба, још пре појаве соколског покрета. Холечек је током целог живота тежио словенској узајамности и оставио дубок траг у разумевању српског живота и борбе.

Сећање на њих, као и на Мата Водопића, неговало се до Другог светског рата. Послератне власти за то нису показивале интересовање.

Напомене:

1. „Холечек Јозеф“, „Свезнање“, Београд, Народно дело, 1937, стр. 2551;

2. „Јосип Холечек“, „Соколски гласник“, Љубљана, 15. марта 1929, бр. 6, стр. 4;

3. „Холечек Јозеф“, „Свезнање“, Београд, Народно дело, 1937, стр. 2551;

4. Говор др Марка Лека, „О вези између Црвеног крста и сликарства“, „Гласник друштва Црвеног крста Срба, Хрвата и Словенаца“, Београд, 1928, свеска I–III, стр. 96;

5. „У славу Јарослава Чермака“, „Гласник друштва Црвеног крста Срба, Хрвата и Словенаца“, Београд, 1928, свеска I–III, стр. 91–94.