• У вјечност се преселио Илија Шекуљица (90), народни пјесник и изузетно вриједан новинар, хроничар Ервеника и Буковице, Госпића у којем је радио у грађевинској фирми и Лике, а у избјеглиштву и хроничар Краљева. Преминуо је свега неколико дана послије смрти супруге Ружице. У народном сјећању Тромеђе Лике, Босне и Далмације, урезана је његова десетерачка поема о бијелој смрти младих људи једне студене личке зиме.

Илија Шекуљица (Фото: www.krug.rs)

Породица Шекуљица била је једна од многобројних која је прогнана у хрватској злочиначкој акцији Олуја.  Свједочење ове породице о тим трагичним данима ове забиљежио је новинар Александар Раковић за портал Круг.

Илија Шекуљица је у бесконачно дугој колони својих сународника и чланова породице, до првог заклона стигао након 18 збеговских дана, духом и телом скрхан у неизвесности избегличког конвоја.

Ма колико на први поглед животна драма Шекуљица делује лако утопива у мноштву других, сличних судбина; она ипак, носи непоновљив печат својствен свим несрећним породицама и као таква, без сваке сумње, вредна је да се забележи.

– Човјека када једном отјерају са огњишта, ништа га више не везује за неко посебно место. Праћен проклетством које му се попут омче окачи око врата, свугдје је странац; овдје нисам на своме, тамо нисам међу својима – говорио је Илија који је током свог дугогодишњег радног стажа био дописник Политике Експрес и Вечерњих Новости, најпре из Книна, а потом и из Госпића. И упркос чињеници да га је животни позив нераскидиво везивао са друштвом и сложеним односима у њему, неразумијевање за све што се догодило и даље је велико.

Добро се сјећао избјегличке колоне.

– Већ смо били дубоко ушли на територију Босне и Херцеговине, сматрало се да смо најопаснију деоницу већ прошли, ти путеви су нам били сугерисани као безбједни од стране хрватских власти посредством радија, а преносило се и усмено, међу народом. Мноштво стараца, жена и деце, на запрежним возилима и тракторима, са нешто најосновнијих животних потрепштина, нису представљали никакву опасност по било кога. У једном тренутку, изнад нас је прелетио авион. Одахнули смо када смо му угледали леђа, међутим, окренувши се, у повратку је на колону испалио ракету ( можда и двије) – присјећао се Илија.

Десет људи из колоне је изгубило животе у овом звјерском злочину, а у Илијином сјећању трајно је остала урезана слика једног од избјеглих, болом скрханог и неутјешног оца који је у том нападу изгубио заувијек два малољетна сина. Вео смрти који се надвио над овом несрећном колоном избјеглица није их напуштао до последњег дана. Старе и изнемогле, који су губили битку под тежином животног јарма, без могућности да другачије поступе, сахрањивали су покрај пута. По Илијиним ријечима успјели су да спријече једног сународника у његовој очајничкој намјери да себи одузме живот и активира ручну бомбу.

– Неки људи напросто не могу да издрже такве притиске и ја то могу да разумијем – причао је Илија који је са супругом Ружицом највише страховао за судбину сина Здравка, који је остао у  Хрватској.

Здравко је, наиме, од 1984. године живео у Ријеци, радећи у Бродоградилишту 3. мај. У изнајмљеном стану остао је током свих година рата, али и у након тога. У Краљево, код већ старих родитеља, дошао је 2008. године, када је предузеће у коме је радио изгубило трку са тржиштем.

Илија Шекуљица биће сахрањен данас у Краљеву, далеко од родног Ервеника.