• Историја Србије била би незамислива без Ужица које је на понос своме роду подарило значајан број уметника, официра, политичара, писаца, спортиста… Дуга је листа репрезентативаца из града на Ђетињи, од којих су млађим генерацијама најпознатији освајач Лиге шампиона фудбалер Немања Видић, фудбалски тренерски маг Радомир Антић, чувена атлетичарка Оливера Јевтић, одбојкашица Тијана Малешевић, освајач олимпијске медаље стрелац Андрија Златић…али то није све. Управо у овом граду, у КК Шампион, своју кошаркашку бајку започео је и Немања Недовић, данас лидер Панатинаикоса и најбољи стрелац последњег кола кошаркашке Евролиге

Александар Продановић

Широј јавности мање је познато да је прослављени српски кошаркаш Немања Недовић у Црвену Звезду дошао управо из Ужица. За његову спортску бајку у доброј мери заслужан је кошаркашки клуб Шампион из Ужица који је 11. новембра прославио своје пунолетство – 18 година постојања. Овај клуб данас у свом погону има око 80 играча подељених у четири старосне категорије (кадети, пионири, млађи пионири и школа кошарке)

Оснивач и власник овог клуба Александар Продановић у разговору за Слободну Херцеговину каже да је у претходном периоду дрес Шампиона носило више од хиљаду дјечака, а да је главни мотив за формирање новог клуба била жеља да Ужице постане јак кошаркашки центар.

– Нашу жељу и визију четири године пратио је КК Црвена Звезда из Београда. Била нам је част да постанемо део велике црвено-беле породице и да Звездино име достојно репрезентујемо у нашем региону. У том тренутку није постојао озбиљан клуб у Ужицу и велики број деце је силом прилика одлазио у клубове ван свог родног града. Моја жеља се поклопила са Звездином, а у том тренутку сем рада при КС Србије са репрезентативним селекцијама нисам имао клупски тренерски ангажман.

ОД ШАМПИОНА ДО ГОЛДЕН СТЕЈТ ВОРИОРСА: Немањи Недовићу омиљен је број осам

• У вашем клубу је поникао Немања Недовић. Да ли се он и по чему издвајао од осталих играча у својој генерацији?

– За разлику од других клубова, Немању смо одмах приметили док је играо за КК Златар из Нове Вароши. Брзо смо успоставили контакт са његовим родитељима и постигли договор да дође у Ужице. Поред неспорног талента Немања се истицао великим радом. Наравно, то не би могао без велике жртве својих родитеља Слађана и Снежане. У једном периоду је на тренинге долазио из Нове Вароши која је удаљена око 70 километара од Ужица. Поносни смо на чињеницу да је он једини играч који је носио дрес клуба из Ужица, а завршио у НБА лигашу, уједно и једини који је носио дрес сениорске репрезентације Србије. За потпуни успех, поред талента и среће, важна је подршка породице. Немању сам препоручио Звезди. Преселио се у Београд, а недуго потом се преселио и његов отац, док су мајка и сестра остале у Новој Вароши. Било је то велико одрицање целе породице, али Богу хвала, све се исплатило. Немања је након Шампиона носио дрес Звезде, Лијетвас Ритаса, Голден Стејт Вориорса, Валенсије, Малаге, миланске Олимпије и сада Панатинаикоса, али никад није заборавио Ужице. Веома сам захвалан што, као интернационална спортска звезда, никад у интервјуима не заборавља да помене Шампион, клуб у који је стигао као тринаестогодишњи дечак и који му је послужио као одскочна даска за наставак богате спортске каријере.

КК ШАМПИОН: Немања Недовић је био предводник генерације у сезони 2005/06

• Који су још играчи потекли у вашем клубу направили респектабилне каријере?

– Солидне играчке каријере направили су Марко Тејић, Филип Зекавичић и Немања Арнаутовић. Они су из нашег клуба прешли у КК Партизан, КК Хемофарм и КК ФМП. Међутим, није играчка каријера једини начин да се остане у спорту. Поносан сам на чињеницу да је доста наших играча на разне начине остало у спорту. Неки су постали тренери, неки кошаркашке судије. У време великих искушења велика је благодет кад деца покажу љубав према спорту и у томе их никако не треба спутавати.

• Да ли у Србији постоји уједначен систем рада и да ли су тренери у обавези да поседују лиценце?

– Рад у Србији се веома разликује по градовима и величини клубова. Разумљиво, највећи клубови имају најбоље услове за рад, али је питање да ли је потребно да се сав квалитет у млађим категоријама сконцентрише у неколико клубова. Дешавало се да се клубови из мањих средина домогну највишег ранга, али брзо након тога нестану са кошаркашке мапе. Разлог је запостављен рад са млађим категоријама. Контиунитет добрих резултата малих клубова не може се направити без велике базе.

• Како да родитељи одаберу најбољу средину за своје дете?

– Родитељима бих поручио да децу пусте да се правилно развијају и да се не мешају тренерима у посао. Треба да долазе на утакмице и да подрже своје дете и његове другаре, али не треба да никога оптерећују са успехом. Сваки стручан тренер може да препозна таленат који је превазишао средину у којој се налази. И ја сам родитељ. Мој син Матија је 2006. годиште, висок је 197 цм, али њему, као и сваком другом детету саветујем да се образовање не сме запоставити. Како је то сјајно дефинисао чувени Душко Вујошевић посао тренера са млађим категоријама је да има „таленат да препозна таленат“.

Жао ми је неких играча који су као одлични потенцијали појачали наше највеће клубове, али су имали проблеме око прилагођавања. Родитељи су знали да пређу више стотина километара да би са њима провели пар сати, враћајући се у цик зоре у Ужице, а потом на посао. Зато мислим да је важно да успех постигнеш у свом граду. Они који прерано промене средину имају много већи терет доказивања. Са друге стране, уколико је неко талентом превазишао средину у којој живи, треба пажљиво да изабере нови клуб. Фокус треба да буде на постепеној играчкој надоградњи, јер прерани одлазак у највеће и најбоље клубове може бити погубан.

• У ком узрасту је пожељно да се почне са тренинзима?

– Деца треба да уживају у игри. Наш задатак је да им пренесемо љубав према кошарци. Мислим да је идеално време да деца почну да тренирају са 10-11 година.

Колики је значај кошаркашких кампова и шта млади играчи за неколико дана могу тамо да науче?

– Летњи период је идеалан за корекције техничких елемената. Поред тога, значајно богатство је и стицање искуства рада са новим тренерима. Сваки од њих има своје специфичности. Социјализација је веома битна у том узрасту. Имао сам прилику и привилегију да радим на најбољим камповима у Србији и знам колико су тренери и програми посвећени напредовању сваког учесника.

Продановић са славним Душаном Ивковићем

• У старој Југославији Ужице је имало прволигашки клуб. Шта је потребно Ужицу да добије АБА лигаша?

–  Треба само да се сетимо како се радило кад је КК Први партизан био прволигаш. То је било у сезони 1987-88. када смо имали прилику да гледамо наше најбоље клубове у препуној хали у Великом парку. У том тренутку у клубу су играли углавном Ужичани са неколико пажљиво бираних појачања на дефицитарним позицијама. Публика се због домаћих играча везала за клуб и тражила се карта више. У сезони 1991/92. остварен је највећи успех ужичке кошарке и пласман у европски Куп Радивоја Кораћа, али због санкција клуб није учествовао. Последњих неколико година носилац кошарке у нашем граду је КК Слобода који је прошле сезоне остварио пласман у Другу АБА лигу. Један од најзаслужнијих за тај узлет је кошаркашка легенда Ратко Раша Радовановић. Дубоко верујем да ће клуб напредовати. Надам се да ће се направити пуна сарадња са свим клубовима из Златиборског округа.

• Зар таква сарадња већ не постоји?

– Наш клуб је увек био отворен за сваки вид сарадње. Пре две године чак је и озваничен договор са КК Слобода о спортско-пословној сарадњи, али је то, нажалост, остало мртво слово на папиру. Уговор је направила адвокатска канцеларија која заступа КК Слободу. Зашто до сарадње није дошло питање је за руководеће људе Слободе. Ужичани добро знају шта је успех и не треба да уче од других. Имамо сјајан пример одбојкашица Јединства које су осам пута освојиле првенство Југославије и седам пута национални куп. Стигле су и до европског финала Лиге шампиона. И на том примеру потврдио се исти рецепт. Скоро све играчице биле су из Ужица, као и домаћи тренер Дарко Закоч. Сматрам да се то може применити и у кошарци. Поред великог и посвећеног рада за резултат је веома важно домаћинско управљање. Охрабрује ме рационалност наше Градске управе. Захваљујући градоначелници др Јелени Раковић Радивојевић Ужице је први град који је новац намењен за новогодишњи дочек усмерио на лечење деце. Мислим да ужичком спорту недостаје управо таква прагматичност, рационалност и домаћинско управљање.

Очаран сам Херцеговином, земљом мојих предака

Са турнира у Требињу

Корени моје породице су из Херцеговине, тачније из околине устаничког Невесиња. Мој предак Јеремија је са синовима Стаменком и Проданом почетком 19. века дошао у село Тубићи, надомак Косјерића. Можда су корени криви што сам потпуно очаран лепотом Херцеговине, која је по броју талената заиста права земља кошарке. Требиње је било препознатљиво и по кошаркашком кампу чувеног Дејана Бодироге. Искрено се надам да ће се рад овог кампа обновити. Поносни смо и на сарадњу са КК Леотар. Велику захвалност дугујемо спортском директору Дражену Шегрту који нас је угостио прошле године на Купу пријатељства. Такође, Требињци су већ били учесници на нашем турниру шампиона. Очекујем да сарадњу наставимо. 

СА РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ ПРИПРЕМА: Доскорашњи тренер Бајерна Оливер Костић, Александар Продановић и Миша Попадић

• Шта је у овом тренутку највећи проблем српске кошарке?

– Тренери су под великим притиском и мали је број оних који су почели и завршили сезону у истом клубу. Мислим да ће након завршетка репрезентативне каријере генерације играча рођене 1993/ 95. коју чине Јокић, Богдановић, Мицић, Милутинов, Гудурић доћи до кризе репрезентативне кошарке. Клупска трка за резултатима условила је да се запостави развој младих играча. За Јадранску лигу може да се нађе разумевање за ангажовањем страних играча, али њихово гомилање у домаћим лигама је самоубиство за нашу кошарку. На том нивоу такмичења наши млади играчи нису ништа мање талентовани од било ког странца, а за српску репрезентативну кошарку је важно да се разигравају. С друге стране постоји озбиљан проблем комплекса више вредности. Наиме, неки млади играчи сматрају да су предодређени само за Звезду или Партизан. Заборављају да је најважније константно играти. Без великог броја тренинга и утакмица не може се створити велики играч.

• Како видите КК ШАМПИОН у наредном периоду?

Наш клуб је препознатљив по организацији престижног Турнира шампиона који се сваке године одржава у Ужицу. Реч је о једном од најквалитетнијих турнира у региону за млађе категорије. Имамо сјајну сарадњу са регионалним центрима, а посебно добру сарадњу са клубовима из Словеније. Све је започело пре 15 година са КК Шентјур. Поводом јубилеја ове године је требала је да буде прослава на Златибору, али због ситуације са короном је одложена. Велику захвалност дугујемо Дејану Михевцу који је уложио много труда и енергије да се заједничка жеља спроведе у дело. Сјајно сарађујемо са клубовима Рогашка из Рогашке Слатине и Хопси из Ползеле. Трудићемо се да ту сарадњу проширимо, а нашим играчима омогућимо што квалитетније програме.

СПОРТ НЕ ПОЗНАЈЕ ГРАНИЦЕ

Са Дејаном Михевцом, тренером КК Шентјур

Када сам 2015. године са дечацима из свог клуба ишао у Словенију на прославу 10 година међународног дружења младих кошаркаша КК Шентјур и КК Шампион. навигација нас је навела на мали гранични прелаз предвиђен само за житеље две граничне општине. Ми то нисмо знали, а гранична полиција је имала разумевања. Када смо у Шентјуру испричали домаћинима којим смо путем дошли гледали су нас у чуду, јер су прописи врло строги. Међутим, и тај гест је симболични доказ да спорт не познаје границе.

• Ипак, спортске везе са Црвеном Звездом су посебне.

– Управо однос нашег највећег и најтрофејнијег српског клуба најбоље сведочи о угледу који ван Ужица има КК Шампион. Велику част нам је указала Црвена Звезда која нас је угостила поводом 15. рођендана нашег клуба. Наши дечаци су били импресионирани, када су истрчали на паркет препуне Арене, а све у склопу евролигашког дерби меча Звезде са московским ЦСКА. Била је то прилика да упознају велике звезде европске кошарке, али и добију још већи подстрек да својим радом и залагањем једног дана и сами остваре своје кошаркашке снове.

• Шта је ваш највећи тренерски успех?

– Неколико пута сам освојио регионалну лигу Златиборског округа, а били смо и у међу четири најбоље екипе централне и западне Србије. Освојио сам Првенство Србије по регионима са генерацијом дечака рођених 1990. године са подручја Западне Србије, а са женском екипом Пожеге три пута сам освојио златну медаљу на МОСИ играма. Био сам дио сјајне групе тренера која је остварила завидне каријере (Влада Јовановић, Влада Вукоичић, Оливер Костић, Саша Грујић, Владан Чубрић, Горан Миљевић, Дејан Михевц, Далибор Дамјановић итд). Целу тренерску каријеру провео сам са млађим категоријама и није ми жао.

Са репрезентацијом Западне Србије

Добијањем сталног запослења у Техничкој школи у Ужицу и заснивањем породице нисам био спреман да уђем у вртешку тренерског авантуризма. Божидар Маљковић је добро дефинисао живот тренера који је спакован у два кофера. Фокусирао сам се на локалне клубове, па сам у сениорској конкуренцији радио у КК Форма (садашња КК Слобода), ЖКК Пожега, а тренутно водим КК Слога из Пожеге.

Трифко Ћоровић
Фотографије: Приватна архива