Никшићке новине „Оногошт“, број 4, 1899.г. доносе текст: „Спасов-дан. Као сваке године тако и ове би прослављен Спасов дан на најсвечанији начин. Петрова црква била је дупком пуна побожног народа. Послије свете Летурђије опслужен је био парастос за упокојење душа српскијех јунака погинулијех за вјеру и отачаство на Граховцу 1858. год…“

Сјећајући се овог датума и граховачких јунака које видимо на фотографији ( окупљене поводом педесетогодишњице Граховачке битке 1908.), морамо сада – и за свагда – знати и упамтити да је Црна Гора настала као привремено рјешење, као modus vivendi српског народа до коначног свесрпског уједињења. Црногорска држава сама себи није била циљ, јер је суштина њеног постојања била је у њеној животној мисији : да постоји до уједињења са Србијом и да напросто, извршивши своју мисију, престане да постоји као држава и настави своје трајање у кровној именици српског народа – Србији.

Уосталом, сам Његош је најбоље рекао: „Мањи поток у виши увире, Код увора своје име губи.“

Према томе, Црној Гори је истекао рок трајања оног часа када је почела граничити са Србијом. Нема више Новопазарског санџака, ни Османског царства нити аустријских пандура између Србије и Црне Горе. Има само лажна и неподношљива међа, отегнута као згажена змијурина да плаши овај народ својим злокобним изгледом.

Бити „коректан“ према сентиментима дукљанске хорде значи губити интерес за истину. Уопште не видим разлог довољан за „опрез да се не повриједе дукљанска осјећања.“ Трпјети њихове умоболне лажи и правити компромисе око јасне и непобитне истине да је Црна Гора српска држава, негирати чињенице и извртати историјску свијест, значи стријељати колективно и појединачно, рафалном паљбом својег издајства сваког учесника Граховачке битке и сваког нашег претка у петровићкој и претпетровићкој Црној Гори.

Двадесет година након Граховачке битке, на Берлинском конгресу , 13.јула 1878.Црна Гора ће добити међународно признање своје независности. Истог дана, на Цетињу је наступила велика жалост: жене су, замотане у црнину, јаукале за изгубљеним Душановим царством. Поводом полагања херцеговачког оружја и препуштања великог дијела Херцеговине Хабзбуршкој монархији, Краљ Никола у „Мемоарима“ пише да је то „био дан велике жалости у Црној Гори.“ Четрдесет година након Берлинског конгреса, године 1918, Црна Гора је радосна дочекала час уједињења са Србијом, час народног и националног јединства. И тако је Црна Гора, испунивши своју животну мисију, сасвим очекивано престала да постоји.

Слушајући како је „вјечна“ и „хиљадугодишња“, не смијемо се заносити, већ водити рачуна о року трајања. Рок трајања савремене црногорске државе истекао је истог часа када је она и произведена – на покраденом Референдуму о независности 2006.године. „Што се грбо роди, вријеме не исправи.“ – вели Богишић, Срби католик из Цавтата и један од многих „извањаца“ који су стварали историјску Црну Гору. Али, много продорније одјекују ријечи Суле Радова упућене књазу Данилу поводом проглашења Црне Горе за Књажевину: „Што ће брод у каменицу? „

Ergo, немојмо се лагати…О, немојмо се више лагати. Само се више немојмо лагати.